Između naturalizma i religije

Nestor nemačke filozofije i jedan od najuglednijih mislilaca svetskog ugleda i formata, Jirgen Habermas, rođen 1929, emeritus filozofije na frankfurtskom univerzitetu „Johan Volfgang Gete”, i mimo svoje rano formulisane kritike „tehnike i nauke kao ideologije” ne ide u mislioce koji su radikalno skeptični prema moderni. Činjenicu da je tehnološki napredak, eo ipso zadobijanje privrednog prostora, još pre nekoliko decenija Habermas je apodiktično poricao u oštrim polemikama sa pozicijama dogmatski okamenjenog marksizma.

U zbirci filozofskih članaka, koji su upravo ugledali svetlost dana – Jürgen Habermas: Znjischen Naturalismus und Religion. Philosophische Aufsätze. Suhrkamp Verlag, Frankfurt am Main, 2005 (Jirgen Habermas: „Između naturalizma i religije. Filozofski članci”) – autor nastoji da pokaže da je religija veoma efikasan korektiv u društvenom razvoju. Habermas drži da je teologija, u zapadnoj varijanti hrišćanstva, preuzela ulogu pace-maker-a u hermeneutičkoj refleksivnosti dogmata u bogoslovskom predanju. Habermas apeluje na građane prosvetiteljskog sekularizma da religiozno predanje i religiozne zajednice ne shvate kao „arhaičke relikte”. To ne bi odgovaralo ulozi hrišćanstva u liberalnoj, pravnoj državi.

„Hrišćanstvo je bilo za normativnu samorazumljivost moderne ne samo kao njen pripremni stepen i katalizator. Egalitarni univerzalizam, iz kojeg je iznikla ideja slobode i solidarne zajednice o autonomnom životu i emancipaciji, o moralu i kolektivnoj savesti, ljudskim pravima i demokratiji, zacelo je živo predanje jevrejske etike prava i hrišćanske etike ljubavi.” U svojoj srži i biti to predanje je ostalo neizmenjeno, samo je kritički primano i vazda na novi način tumačeno.

Filozofija je u odnosu na religiju „posmatrač sa strane”. Ona stupa u igru tek sa sekularnom stranom društva. Jer i „nereligiozni građani” mogu očekivati solidarnost od religioznih, ako pri tom zauzmu određene „kognitivne pozicije”. Habermas pledira za procese u kojima religiju valja razumeti kao dalekosežnu kritiku moderne. Wegova polazna teza je jasna: „Čist praktični um ne može više biti siguran da će biti kadar da golim rukama deluje protiv iskliznule modernizacije.” Habermas postavlja na tapet fundamentalno pitanje: Kako valja prihvatiti sadržinu religioznog predanja, a da se pri tom granice između religije i nauke ne prebrišu? On nema isključivo u vidu kontroverze između religijsko-kritičke filozofije i racionalne vere u boga, koje su u 19. veku vehementno vođene i čiji se argumentativni arsenal može konstatovati u potonjoj protestantskoj, „dijalektičkoj teologiji” 20. veka.

Habermas ističe da danas više ne može biti reči o onome što se nekada moglo nazvati „ofanzivnim samopotvrđivanjem antropocentričnog nasuprot teocentričnom samorazumevanju i shvatanju sveta”. Ne, ono što se u liberalnim društvima, čiji se članovi kao „verujući, neverujući i drugačije verući” deklarišu, mora razjasniti, jeste pitanje kako agnostička i religiozna uverenja članova društva mogu imati javni karakter, a da pri tom ne povrede osnovni moral političkog liberalizma. Drugim rečima, radi se o racionalnom zasnivanju uverenja svih strana, kako bi se dezintegracija društva sprečila.

Poenta Habermasove argumentacije sa sastoji u tome da se religiozna uverenja ne podvode pod kategoriju pogrešno shvaćene tolerancije. Rezultat bi bio neka vrsta socijalnog modus vivendi, u kome se, kroz praktikovanje uzajamne ravnodušnosti, potencijalni konflikti neutralizuju.

Suživot različitih religioznih zajednica u sekularnoj pravnoj državi tendencija je duha današnjeg vremena. U osnovi su to dva pravca koji se međusobno isključuju i među kojima zjapi duboka provalija. Habermasova konsenzualna konstrukcija izložena u filozofskim člancima je eminentan mostograditeljski projekt koji bi trebalo da „sve ljude dobre volje” i sve protagoniste u pravnoj, demokratskoj državi refleksivno nadahne i podstakne na tolerantnost, respekt i dijalog.

Zoran Andrić