Ludačka košulja za Balkan

Kosovo srpski Jerusalim”. “Kosovo najskuplja srpska reč”. U ove dve misli sadržana je sva kosovska trauma. Kako se suočiti sa surovom istinom da u “srpskom Jerusalimu” gotovo da više nema Srba i da se u njemu sve manje čuje srpska reč? Kako se suočiti sa činjenicom da se ostvarilo moje nemilo predviđanje, koje sam izrekao početkom devedesetih, da će, ako se Srbi i Albanci sami ne dogovore o tome kako će zajedno živeti na prostoru koji dele vekovima, “doći Ujka Sem preko velike bare i navući ludačku košulju i jednima i drugima”?

Zvanično, međunarodna zajednica nema gotovo rešenje. Te izjave dovodi u sumnju Drnovšekovo prejudiciranje nezavisnosti Kosova, koje se poklapa sa planovima o kojima slušamo u diplomatskim krugovima i pojedinim think-tank grupama, a više je nego izvesno da predsednik Slovenije nije nekakav slobodan strelac. Ali, od ovoga je svakako veći problem šta Srbi i Albanci imaju da ponude za pregovaračkim stolom.

I letimični pogled ukazuje na to da je ta ponuda više nego siromašna. U stvari, imamo samo dva suprotstavljena stava – Kosovo je albansko i Kosovo je srpsko. Istina, Srbi su malo maštovitiji od Albanaca. Zavili su svoj stav u priču “više od autonomije – manje od nezavisnosti”, pozivajući se na to da “suverenost pripada svim građanima Republike Srbije” i da je njena teritorija “jedinstvena i neotuđiva”, da ne spominjem poznato pozivanje na međunarodno pravo i poredak. Predsednik Tadić upotpunjuje tu ponudu predlogom o dva entiteta, što predstavlja inovirani predlog Nove demokratije iz 1993. godine o “višestepenoj diferencijalnoj autonomiji Kosova i Metohije”, koji je razradio prof. dr Milovan Radovanović. Naravno, Srbi ne bi bili to što jesu da neki, i pre bitke, ne bacaju koplje u trnje. Mislim na stav da je “Slobodan Milošević 1999. izgubio Kosovo i da to narodu treba otvoreno reći”, što je poziv da Srbi priznaju nezavisnost svoje južne pokrajine. Ne znam kako bi zastupnici analognih stavova prošli među Albancima, ali to doživljavam kao dokaz veće demokratičnosti u Srba.

Kad se sve to zna, ispada da su srpsko-albanski odnosi balkanski Gordijev čvor, zapetljan još od Berlinskog kongresa i stvaranja Prizrenske lige 1877-1878. godine. Ali za razliku od problema koji spominjemo, problem srpsko-albanskih odnosa se ne može razrešiti mačem.

Kad to kažem, znam da međunarodna zajednica, organizovana kao “novi Rim”, može nametnuti rešenje “primitivnim Balkancima” i održavati ga dok je to u njenom interesu. Pođimo od Berlinskog kongresa 1878. godine i pogledajmo koliko je takvih rešenja bilo, koliko su trajala i kakve posledice su ostavljala za sobom. Ako smo svesni istorijske dimenzije problema, jasno je da bi svako nametnuto rešenje bilo privremeno i da ne bi obezbedilo željeni mir, bezbednost, stabilnost i prosperitet, uključujući i evropsku perspektivu Srbije i Kosova, bez obzira da li bi ostali zajedno ili ne.

Posmatrano sa stanovišta mogućih rešenja, Kosovo nije nikakva specifičnost. Postoji mnoštvo primera, prošlih i sadašnjih, koji se mogu primeniti, od Kipra, Tirola, do italijanske opštine okružene teritorijom Švajcarske. Nema tu ničeg novog i nepoznatog.

Srbi i Albanci su umnogome dva inkompatibilna endodemografska i etnokulturna sistema. Wihova uzajamna suprotstavljenost ima duboke civilizacijske, sociološke, etnopsihološke i demografske korene i divergentne razvojne ciljeve. Ali, oni su susedi koji vekovima žive zajedno. Zato se moraju uvažavati i poštovati realne interese obe nacije.

Šta vredi Albancima nezavisna država koju Srbi neće priznati, već će je svim silama slabiti i čekati priliku za povratak “srpskog Jerusalima”?

Isto tako, vredi postaviti pitanje šta će Srbima Srbija u kojoj neće biti većina? U kojoj su, već danas, svaki drugi vojnik i svako drugo dete koje polazi u školu Albanci, da bi za dvadesetak godina oni u njoj bili većina.

Ako nekome u međunarodnoj zajednici odgovara kriza u vidu sukoba slabog intenziteta i ravnoteže nemoći, to sigurno ne odgovara stanovnicima Balkana, koji još uvek nisu postali slobodni građani svesni svih mogućnosti za bogat i ugodan život u ovom rajskom delu planete. Nezavisno Kosovo je povratak u pakao iz koga smo jedva izašli. Po kojoj odredbi međunarodnog prava jedan narod ima pravo na dve svoje države, a drugi ne? Ako se pozivamo na realnost u stilu “čija ovca, toga i livada” i pravo na samoopredeljenje građana, zašto bi to pravo imali Albanci na Kosovu, a ne i građani Republike Srpske, koja je već međunarodno-pravno priznat srpski entitet u multietničkoj BiH? Zašto ne pustiti narode zapadnog Balkana, ili njegove građane, ako se to nekome više sviđa, da sami urede svoj prostor i svoje odnose? Ako to ne uradimo, imaćemo ne samo novu kosovsku bitku, već i nebrojene tenzije i sukobe u svim delovima regiona. U ludačkoj košulji niko se ne oseća ugodno!

Sticajem nesrećnih istorijskih okolnosti pitanje Kosova je izdvojeno iz svog prirodnog i realnog konteksta, a to su srpsko – albanski odnosi u celini. Uz sve greške Beograda, tu je i oportunizam međunarodne zajednice koja ne otvara ovaj problem zbog stabilnost Makedonije, Crne Gore, pa i evropske Grčke. Ali sve što se gura pod tepih – truli i jednog dana će zasmrdeti toliko da će to biti nepodnošljivo. Kao da ništa nismo naučili iz nedovršenih ratova na Balkanu. Srbi i Albanci (Srbija i Albanija) treba da se razgraniče i da njihove većine žive u svojim demokratskim državama. Baviti se samo sudbinom južne srpske pokrajine nije dalekovido ponašanje i dobar posao.

Jedino što bi nesporno demantovalo ovu ocenu bio bi potez međunarodne zajednice na koji bi svi pristali, jer im je to osnovni nacionalni interes i cilj, a to je prijem zemalja zapadnog Balkana u Evropsku uniju. Ili bar Srbije i Crne Gore, sve sa Kosovom. Takva nezavisnost, uz zaštitu realnih nacionalnih, ekonomskih i bezbednosnih interesa Srba i Srbije na Kosovu, nikome ne bi bila problem.

Ali kako od toga nema ni traga, ne mogu se u ime neizvesne evropske budućnosti zapostaviti interesi koje sam spomenuo. I oni se moraju obezbediti u ovim pregovorima. Jer ne znam ko bi smeo da stavi potpis na sporazum kojim se Srbija odriče Pećke patrijaršije, Dečana i Gračanice, Srba u Štrpcima i drugim enklavama (podrazumevam da stanovnici kompaktnih opština sa većinskim srpskim stanovništvom vezanim za centralnu Srbiju umeju sami o sebi da se staraju), kao i ekonomskih i bezbednosnih interesa u svojoj južnoj pokrajini. A bez potpisa (mislim na usvajanje od strane vlade i parlamenta i eventualnu potvrdu sporazuma na referendumu), sve bi bilo nasilje i okupacija dela teritorije naše zemlje. Ne bi bilo prvi put, ali zna se kako su okupatori prolazili u Srbiji.

Dušan Mihajlović