Štap bez šargarepe

Svaki sporazum podrazumeva bolne kompromise. Što su ustupci koji se traže veći i bolniji to je šargarepa, “mirovna dividenda”, koja ih prati slađa i primamljivija. Ko u predvečerje pregovora o statusu Kosova može da očekuje veliku šargarepu nagovestio je nedavno američki podsekretar Nikolas Berns: “SAD u ovoj fazi neće podržati određeni ishod... ali konačno rešenje treba da poštuje osnovne činjenice današnjeg Kosova – 90 odsto ljudi su Albanci koji su tretirani okrutno od strane vlade Slobodana Miloševića. Oni zaslužuju da žive u bezbednosti i miru”.

Istovremeno Berns kosovskim Srbima ne obećava mir i sigurnost, već samo “budućnost” (nije rekao kakvu) i “poštovanje” crkava i nasleđa. Stara obećanja su već zaboravljena. Politika “standardi pre statusa” je, kako piše Viljem Montgomeri, “bačena u diplomatsku kantu za đubre”. Srbija ne može da bude sigurna da će nekada pompezno najavljivani “standardi” ikada biti izvučeni iz đubreta. Dakle gde je “srpska” šargarepa?

Berns je saopštio, pažljivo birajući reči, da će Srbija ako bude “uspešnog ishoda pregovora” o statusu dobiti “uvećanu mogućnost budućeg povezivanja sa NATO-om”. Ako se ima u vidu da je istom prilikom kazao i da kosovski Albanci “moraju da zarade nezavisnost” – formulacija koja ne ostavlja puno nade da će stavovi i postupci srpske strane imati uticaj na donošenje odluke o statusu – možemo naslutiti pravo značenje diplomatskog jezika. Dakle Srbija bi, čak i da na Kosovu odustane od svojih nacionalnih interesa, kao “nagradu” dobila samo pravo da ispuni 49 uslova za pristupanje NATO-u oko kojih se sada muči Hrvatska. (Naši susedi su do sada uspeli da ostvare samo 11, kako tvrdi Ralf Frenk, američki ambasador u Zagrebu.)

UKUS NATO-a: Da bi davanje šargarepe imalo bilo kakvog smisla ona mora biti po ukusu onome kome se servira. NATO je uz Hag godinama bio najomraženija institucija u Srbiji. Kada kažu NATO Srbi obično misle na agresiju. Članstvo Srbije u NATO-u važnije je moćnoj alijansi, preokupiranoj krizama u islamskom svetu, nego stanovnicima Srbije. Ali, iz Bernsove izjave se vidi da se čak ni ne radi o članstvu u NATO-u kao šargarepi, kako su to protumačili neki beogradski mediji.

Pominjanje pristupanja Srbije EU kao podsticaja još jedan je primer da Zapad u slučaju Srbije poistovećuje nagrade sa uslovima. Kako god da završe pregovori o statusu Srbija će da bi se približila EU morati da ispuni sve zahteve koje se traže od drugih potencijalnih članica. Taj proces može trajati dvadesetak godina. Posle neprihvatanja evropskog ustava sve je više onih koji veruju da unija tada možda neće ni postojati. Potpredsednik Vlade Srbije Miroljub Labus je prošlog vikenda rekao da članstvo Srbije u EU možda neće zavisiti ni od postupaka Beograda ni od odluka vlada zemalja članica, “jer će se građani (EU) o proširenju možda izjašnjavati na referendumu”.

Do sada pomenute “šargarepe” su u Beogradu uglavnom shvaćene kao cinizam i bezobrazluk. U pozadini činjenice da se Srbiji za sada nude uvredljivo skromni podsticaji je široko rasprostranjeno uverenje da Srbija u stvari i ne zaslužuje nagradu ili kompenzaciju, da nekako sama treba da ponudi Kosovo kao “iskupljenje” i “ulaznicu” nazad u svet. Srpskim predstavnicima će, ovakva, po pravilu javno neizrečena shvatanja koja se svode na to da Srbija i Srbi da sada nisu dovoljno kažnjeni predstavljati jednu od većih prepreka tokom pregovora.

KARAĐORĐEVO 2006.: Šargarepe, koliko god odavde izgledale uvredljivo male, će po mišljenju mnogih čiji se glas i dalje pažljivo sluša biti prevelike. Mogućnost da se Srbija nađe u evroatlantskim integracijama puno pre Bosne se u Sarajevu shvata kao nagrada za “srpsku agresiju”. Dosadašnje približavanje Hrvatske i Srbije Evropi Bošnjaci tumače kao “uskraćivanje evropske budućnosti Bosni”, “novo Karađorđevo” koje, kako piše sarajevski “Dnevni avaz”, podržavaju određene snage u Briselu. Bošnjački političari i uticajni zapadni “prijatelji Bosne” će učiniti sve da Srbiji u kosovskim pregovorima bude ponuđena što manja šargarepa.

To je samo jedan od razloga zašto Srbi ne mogu da očekuju da će im Zapad u zamenu za bolne kosovske rezove dati bilo šta po pitanju položaja Republike Srpske. Štaviše, paralelno sa kosovskim pregovorima SAD planiraju proces kojim će Bosna biti transformisana suprotno jedinstveno izraženoj volji bosanskih Srba. Berns je Senatskom komitetu za spoljne poslove nedavno rekao da “je sada vreme da završimo posao” ne samo na Kosovu, već i u Bosni. “Moramo upotrebiti 2006. da bi postigli konačan status za dugonapaćeni narod Kosova i da pomognemo Bosni i Hercegovini da izgradi više integrisanu državu sa jačom centralnom vladom”, kaže Berns. “Sada je vreme da uklonimo berlinski zid koji deli Bosance i osnažimo institucije koje će učiniti da Bosna postane stvarno ujedinjena država u budućnosti”.

TREĆA LIGA: Berns stalno ponavlja da Srbija kada razmišlja o budućem statusu i mogućim podsticajima mora imati u vidu kosovsku realnost koju je Milošević prihvatio u Kumanovu. Pitanje šargarepe se dodatno relativizuje tvrdnjama da Kosovo već nije deo Srbije koje iznose balkanski državnici (Janez Drnovšek) i kvazieksperti (Noel Malkolm). Predsednik dosadne alpske republike tvrdi da je međunarodnom zajednicom zavladao defetizam, pa je rešio da se bavi “globalnim pitanjima”, Kosovom i “sadašnjim stanjem u UN” između ostalog. U intervjuu dnevniku “Večer” Drnovšek je rekao da je pokrajina u suštini već nezavisna.

Istoričar Noel Malkolm tvrdi da Kosovo nije nikad ni bilo u sastavu Srbije. Malkolm piše da “Kosovo nikada nije legalno inkorporirano u srpsku državu”, ni po tada važećem ustavu, “ni po standardima međunarodnog prava”.

Malkolmov ili Drnovšekov glas će zvučati ozbiljno između ostalog i zato što se u vremenu neuništive Al kaide i eksplozivnog Iraka nama uglavnom bavi treća diplomatska i ekspertska liga, ljudi koji nisu dovoljno važni ili sposobni da bi bili angažovani u regionima u kojima se brane vitalni američki interesi i piše svetska istorija.

CK PROTIV UN: Objektivnost i nepristrasnost posrednika u pitanje dovodi i činjenica da je, čak i ukoliko Kosovu bude data nezavisnost, isključena moguća šargarepe u formi podele južne srpske pokrajine. U Palestini promena granica koje je definisala sama skupština UN – a ne kao u Srbiji Centralni komitet jedne komunističke partije – predstavlja glavnu tačku oko koje se traži kompromis uz posredovanje SAD. Ipak najporaznije od svega je to da američki zvaničnici brže uključivanje Srbije u evroatlantske integracije ne vezuju za ponašanje i kooperativnost srpskih predstavnika, već za “zadovoljavajući rezultat pregovora”. Dakle kako sada stoje stvari Srbija će biti kažnjena i ako se kompromis o statusu ne postigne krivicom albanske strane.

Otpis duga, ukidanje viza i ozbiljna finansijska pomoć su često korišćene šargarepe o kojima se u slučaju Srbije još ne govori. Ali i ako budu ponuđene pre bi mogle da pomognu pacifikaciji javnog mnjenja ukoliko bi rešenje bilo nametnuto, nego što bi bile shvaćene kao pravedna kompenzacija za ozbiljne ustupke. Značajnije finansijske podsticaje ne treba očekivati od SAD. Amerika danas daje “stratešku pomoć” koja je prvenstveno definisana značajem i mestom potencijalnog primaoca u “globalnom ratu protiv terora”. Tu nema puno mesta za Srbiju. Zato je teško očekivati da će SAD uvećati svoj mamutski budžetski deficit da bi Srbiji nadoknadile moguće kosovske gubitke.

Albanci misle da je nezavisnost Kosova već plaćena i da Srbiji ništa ne duguju. Oni su nestrpljivi jer veruju da će im uskoro stići velika, slatka šargarepa u obliku nezavisnosti. Ali čak ni to ne bi bilo rešenje za probleme pokrajine. Kosovska beda je danas prvenstveno posledica kriminala i visoke šengenske imigracione barijere, a ne nerešenog statusa koji sprečava magični “lignitski bum”. Ova, na Kosovu popularna fantazija o balkanskoj varijanti “naftnog buma” ima isti koren kao i stara parola “Trepča radi, Beograd se gradi”.

Čak i ako je dobiju, Albanci se od “lignitske šargarepe” neće najesti. Ali Beogradu javno još uvek nije ponuđena nikakva šargarepa – čak ni lignitska. Stiče se utisak da se formirao uslovni refleks da kada se pomene Srbija svi odmah pomisle na štap. Ako se to ubrzo ne promeni teško je poverovati da će odluka o budućem statusu Kosova – kakva god da bude – omogućiti da bilo ko na Balkanu na miru uživa u svojoj šargarepi.