Prećutkivanje praznika

Kada bi se po državnim praznicima sudilo o istoriji i istorijskom doprinosu jednog naroda međunarodnim prilikama, Srbija bi izgledala kao mirnodopska država koja se nikada nije ujedinjavala sa susedima, nastala tek po oslobađanju od Turaka. Jer, osim verskih praznika, Zakon o državnim i drugim praznicima iz 2001. priznaje samo 15. februar, Sretenje, kao Dan državnosti, dan kada je na zboru u Orašcu 1804. godine podignut Prvi srpski ustanak. Na isti dan u Kragujevcu je 1835. godine donesen i zakletvom potvrđen prvi Ustav Knjaževstva Serbije. Tako je ispravljajući poluvekovnu nepravdu prema srpskim ustanicima protiv Turaka, nova srpska država istim metodom učinila novu nepravdu prema ustanicima koji su branili i menjali granice Srbije u nekoliko navrata tokom protekla dva veka. A i u vekovima pre turskog zuluma.

Dvadeset deveti novembar, ono što se slavilo umesto Sretenja, tek je ove godine protekao kao da ga nikada nije bilo. Ako, naravno, zanemarimo šaljiva jugonostalgična takmičenja za izbor najbolje pionirke i pionira, koja su organizovana u nekoliko gradova širom Srbije i Crne Gore da potvrde da će, iako izbrisani iz zakona, ovaj i drugi praznici postojati još koliko traje pamćenje jednog naraštaja. Preovlađujuće mišljenje da Srbiji savez sa susedima, proglašen na ovaj datum 1945, nije doneo dobro, opravdano je već samim tim što smo iz tog saveza izašli kao gubitnici. Ipak, istim se susedima danas šakom i kapom izvinjava za sve što im je Srbija učinila i što nije i, kontradiktorno, slavi se restauracija pod komunistima skrivane slike iza zida Narodne skupštine, na kojoj je hrvatski slikar prikazao ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca u Kraljevinu SHS 1. decembra 1918. Iz iste države potom je, podsećamo, nastala Kraljevina Jugoslavija, pa FNRJ i, na kraju, SFRJ čije je ime ostalo u nasleđe Srbiji i Crnoj Gori sve do usvajanja Ustavne povelje 2003. godine.

“Naša sposobnost zaboravljanja mnogo je veća od sposobnosti pamćenja, jer smo isključivi u percepciji istorije i prošlosti”, kaže sociolog Ratko Božović. “Ideološki obrazac ovde je stalno rušen novim obrascem koji je bio poništavajući. Radikalna paradigma se smenjuje drugom radikalnom, a svaka nam je ideologija na ivici patologije i odvodi nas u ekstremizam. Političko i istorijsko klatno vidimo samo kada ga zaljuljamo do kraja, kada je na strani za ili protiv nečeg. Srednji put, središte života, nešto između za i protiv previđamo. Sve dok nismo u stanju da vidimo sredinu, biće tako. To strančarenje, zapravo ta vrsta uspostavljanja reda stvara samo novi nered, jer zbrzana nova imenovanja prouzrokuju ništa drugo do grešku u socijalnom identitetu.”

Sa 29. novembrom i drugim praznicima koji evociraju uspomene na komunistički režim, koji se kako-tako u Srbiji održao gotovo pola veka, novi zakon je ukinuo praznovanje čak i onih datuma, poput 4. jula, koje su emotivno primali i slavili pravi borci protiv fašizma, kakvih je i danas mnogo širom zemlje, ako je suditi po njihovom članstvu u desetinama boračkih organizacija. Umesto Dana borca, radno se proslavlja 28. jun, kao spomen na Kosovsku bitku. Radno se, osim Vidovdana, po novom zakonu obeležava i Sveti Sava kao Dan duhovnosti. Kulturolog Jelena Đorđević kaže da je prirodno da svaki politički režim kreira svoje praznike, a da je problem ovdašnjeg što za to nije sposoban, jer ne poseduje ni minimum konsenzusa, iako je raskinuo sa praznicima starog režima.

“Taj nedostatak govori samo o nacionalno i državno neidentifikovanom prostoru, pa prema tome i o dubokoj uzdrmanosti našeg identiteta, za koji mislimo da postoji i borimo se za njega, dok neprekidno dokazujemo da ne postoji. Između ostalog i zato što se odričemo velikog dela naše istorije”, kaže Đorđević, koja sumnja da je posle svega u Srbiji uopšte moguće probuditi praznični osećaj kod građana u vezi sa nekim istorijskim datumom. “U mirnodopskim vremenima praznici su veštačka tvorevina i zahtevaju mnogo – nacionalni konsenzus i formalne napore obeležavanja, strategiju i umešnost da se ljudima pokaže da je baš taj dan drugačiji od svih drugih, a to nije moguće u ovako dubokoj podeljenosti vrednosti i verovanja.”

Razumevajući bolje od Srba princip nacionalnog identiteta i ulogu praznične euforije u osećanju pripadnosti naciji, postkomunističke zemlje su se mahom trudile da pronađu događaj iz istorije koji bi se poklopio sa nekim komunističkim datumom koji je narod već navikao da slavi. Tako, recimo, u Rusiji, praznik odbrane Moskve pada na nekoliko dana pre 7. novembra, Dana oktobarske revolucije.

Susedima, poput Makedonaca, čak ni komunistički praznici nisu bili problem, pa dan državnosti slave na Ilinden, 2. avgusta, kada je 1944. održan ASNOM. Čak se i Crnogorci ne libe da 13. juli, dan ustanka naroda i narodnosti Crne Gore protiv fašističkog okupatora, zadrže kao dan svoje državnosti. Neki susedi, istini za volju, i nemaju šta da slave pre komunizma, ali Srbiji, koja i te kako ima, taj spoj praznika i nacionalne identifikacije očigledno nikada nije bio jasan. Čak su i Obrenovići za jednog od svojih vakata, od 1839. do 1880. godine, menjali državni praznik u tri navrata. Možda je zato jug Srbije ove godine, umesto praznika svoje države, simbolično, uz albanske zastave na zgradama opština, obeležio 28. decembar, najznačajniji praznik u susednoj Albaniji, Dan zastave.

Da uskoro svaki okrug u Srbiji ne bi imao sopstveni praznik državnosti, istoričar Radoš LJušić smatra da zvaničnim praznicima treba proglasiti one datume koje bi za istorijski značajne uzimala svaka vlast, svaka dinastija, svaka istorijska interpretacija događaja i svaka generacija naraštaja. Takoreći, univerzalne datume.

“Sveti Sava i Vidovdan su takvi praznici. Vidovdan se danas slavi kao dan svih palih za otaybinu, od najstarijih vremena do danas. Ni Sretenje ne bi trebalo da je problematičan praznik državnosti s ideološkog i dinastijskog aspekta, jer su u ustanku protiv Turaka učestvovala obe dinastije”, kaže LJušić koji, opet, veruje i da događaje ne bi trebalo izbacivati iz istorije i praviti “nasilje u kulturi” odričući se imena i datuma.

Da je državni praznik Republike Srbije dobro izabran na Sretenje slaže se i istoričar Predrag Marković, „jer Sretenje označava i početak moderne države i prvi demokratski ustav”, kako kaže. No, uskrativši nam nekoliko prazničnih dana, nije li novi zakon osiromašio srpski narod i državu, ako ne za omraženi komunistički period, a ono za Dušanovo carstvo i celu srednjovekovnu istoriju?

“Moderna srpska država je nastala 1804. godine. To je država čiji kontinuitet treba da negujemo. Dušanovo carstvo nije ni bilo nacionalna država u današnjem smislu te reči”, kaže Marković, koji ipak ne misli ni da sve komunističke praznike treba ukinuti, jer neki od njih podsećaju na oslobođenje od fašizma koje, opet, ne mora uvek da se dovede u vezu sa “crvenim terorom posle oslobođenja”.

Jedan od takvih je, takođe, zaboravljeni 20. oktobar. Dan kada su 1944. jedinice Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije pod komandom generala Peka Dapčevića, i Crvene armije, oslobodile Beograd.

“Dvadeseti oktobar bi trebalo da se označava na neki način, jer je tih dana na hiljade Srba, Rusa i drugih palo za slobodu Beograda. Uostalom, i u Francuskoj je oslobođenje gradova pratio oslobodilački revanšizam”, objašnjava Marković.

Ali Skupština Beograda je 26. decembra 2002. odlučila da se period između 16. i 19. aprila obeležava kao “Dani Beograda”, smatrajući važnijim datumima za istoriju grada 16. april 878, kada je slovensko ime Beograd prvi put pomenuto u pismu pape Jovana VIII bugarskom knezu Borisu i 19. april 1867, kada je Beograd posle troipovekovne okupacije ponovo postao srpski grad i kada je ključeve grada Knezu Mihailu u ruke simbolično predao poslednji turski komandant Ali Riza-paša. Poslednjih godina Beograd je glamuroznije počeo da proslavlja, kao gradsku slavu, i Spasovdan, praznik Vaznesenja Gospodnjeg, pokretni praznik koji uvek pada u četvrtak, četrdeset dana posle Vaskrsa a deset pre Duhova.

Ne pokazujući ništa više respekta za prošlost nego komunistički prethodnici, gradske vlasti su s novim praznicima odlučile i da ulicama daju potpuno nova imena. Tako je, u prvi mah desetak, a februara 2004. još pedesetak ulica – čiji naziv je makar malo podsećao na doba samoupravljanja, ili sadržao reč brigada – promenjen. Ali, kome je pesnik Milan Rakić do te mere zgrešio da mu ulicu preimenuju, ne u drugo ime, nego u Kisele vode?

“Lepo je vratiti Beogradu stara imena ulica koja su na silu promenjena pre pedeset godina, ali treba voditi računa o tome da se ne ponovi ista greška. Ne treba na silu izbacivati iz istorije svaku ličnost koja je obeležila epohu komunizma. Novim značajnim ličnostima treba davati ulice u delovima grada koji se šire”, kaže LJušić. Dok Božović, opet, žurbu da se simbolično izvede raskid sa prošlošću, izmenama u nazivima ulica, vidi kao zamazivanje očiju i prikrivanje nerada na važnijim pitanjima.

“Politika navrat-nanos dovela nas je do toga da nam nije važno u kojoj državi živimo i kako se ona zove, ali nam je važno kako se zovu ulice, jer kada se ne bavite bitnim, bavite se nebitnim stvarima”, kaže Božović.

Za razliku od Beograda, Novosađani su uz dosta polemike odlučili da uprkos austrougarskoj konotaciji koja prati 1. februar, taj dan zadrže kao praznik grada. Petrovaradinski šanac je, naime, na taj dan 1748. godine Marija Tereza digla u red slobodnih varoši na osnovu molbe “rimokatolika i Rascijana grčkog obreda”.

Tek ministru za kapitalne investicije Velimiru Iliću palo je na pamet nešto što još nikome nije, da na Trgu partizana u Užicu podigne velelepnu pravoslavnu crkvu, jer se “valja radi partizansko-četničkog i svakog drugog pomirenja”.

Srbima, nažalost, ma kako se zvala država u kojoj žive, često nije bilo potrebno ni da se promeni ideologija da bi se odrekli praznika. Bilo je, recimo, dovoljno da se Tito i Staljin raziđu u viđenju revolucionarne borbe, pa da se Dan JNA sa Staljinovog rođendana 21. decembra pomeri na 22. decembar, kada Staljinu više nije rođendan. Kako je određen, tako se i pomerio, a da opštenarodno mišljenje i neprikosnoven respekt prema JNA kao sili od vojske koja ga je slavila, nisu promenjeni ni za tren. A takva praksa proklamovanja praznika po nahođenju očigledno je ostala duboko u srpskom viđenju istorijskih datuma, pa nije promenjena ni do danas. Ipak, da ne zaboravimo 29. novembar, nekadašnji Dan Socijalističke Federativne Republike. Istorija se ironično pobrinula kada je baš na taj dan 1991. Komisija za arbitražu pri Mirovnoj konferenciji o Jugoslaviji, čuvena Badenterova komisija, proglasila konačni nestanak SFRJ sa međunarodne scene i svih šest republika njenim naslednicama. I onda, ako se još malo potrudimo da uybenike istorije “očistimo” od događaja, pa i aluzija na komunizam i Socijalističku Federativnu Republiku, biće veoma nezgodno objasniti potomcima kako je nestalo nešto što nikada nije postojalo.