Dno

U gradu u kojem caruju glad i beznađe, čapekovski likovi, iz rata sa ljudima, svojim „etičkim” ekskrementima uporno đubre baruštinu koja se nekad ponosno zvala Leskovac. U okruženju moralnih nakaza počasno mesto zauzima lik iz remek-dela Magnusa i Bunkera, antiheroj Superhik. Budući da gradonačelnik ne priznaje svoju umešanost u aferu sa pljačkom onih kojima je novac najpotrebniji, ostaje nam samo da verujemo da je volšebna leteća kreatura iz „Alana Forda” taj tajanstveni i svemogući lopov koji otima od siromašnih i bespomoćnih da bi davao bogatima. Uz svesrdnu i požrtvovanu pomoć drčne bulumente sastavljene od mnogih Sir Olivera, Brojeva Jedan i raznoraznih Bingova, raspoloženih da žrtvuju svoje radno vreme državnih službenika zarad uvek neshvaćenih ličnih interesa.

Prava priča počinje u oktobru 2004, u trenutku kada su ulice Ajvar Sitija preplavljene lifletima lokalne opozicije koji pozivaju građane da „odstrane Gnojka”. Ako su italijanski monarhisti mogli da koriste ime kompozitora za svoje političke potrebe, ispisujući po rimskim zidovima pretke današnjih grafita dvosmislenih sadržaja – „Viva V.E.R.D.I.” (Vittorio Emanuelle Re Di Italia), ne vidim razlog za gnev koji je tada, ogorčen zbog nadimka, pokazivao aktuelni gradonačelnik. A Konstantin V, iz vizantijske dinastije Isavrijanaca? Zvali su ga Konjušar („Kavalinos”) i Govnoimeni („Kopronim”), pa ga to nije sprečilo da donese „Eklogu” – građanski zakonik koji unosi duh ljudskosti u pravni haos srednjovekovnog zakonodavstva – niti da podrži „ikonoborstvo”, ne bi li potkresao stomake manastirskim latifundistima posvećenim blagoutrobiju kao originalnom izrazu „iskrene” vere. Qutnja zbog nadimka? Nadimci su deo folklora Roteundšarfepaprikaštata.

Dakle, želeći da spreči svoj opoziv sa mesta predsednika opštine, naš junak počinje da deli jednokratnu socijalnu pomoć šakom i kapom. Glasanje je prošlo, predsednik je ostao u svojoj šamlici, a predizborna darežljivost nalik antičkim kazanima za gladnu fukaru bez predaha je i dalje praznila opštinsku kasu. I? Sve bi to bilo lepo da su pare stigle do gladnih i bolesnih. Nažalost, drčne ale, oličene u proyekt asistentima iz predsednikovog kabineta, uspele su da, otimajući parče ’leba iz tanjira sirotinje i kradući lekove od stvarno bolesnih, sebi strpaju u yep oko sto hiljada evra. Ajde to što „na sirotinju i zečevi drve patku”, ali švaleri bi nešto i da čalabrcnu, onako, postkoitalno? Dobro razrađen sistem, u kome učestvuju „svi predsednikovi ljudi”, podrazumeva sekretaricu, neke načelnike i spoljne pomagače iz redova opštinskih odbornika. Ovi menclovski „strogo kontrolisani vozovi”, uz obavezno lupanje predsedničkog faksimila, imaju samo jednu destinaciju: yepove pohlepnih kreatura, kojima je sistematski nedostatak kontrole pružio priliku za ovakvo iživljavanje. Preterujem? Ako gladnom starcu neko da tri hiljade dinara za hleb i natera ga da potpiše da je primio trideset, i ukoliko majka sa bolesnim detetom potpisuje da je primila, opet, trideset hiljada primajući samo pet, za to postoji samo jedna reč: DNO.

Predsednik opštine tvrdi da je njegov faksimil zloupotrebljen. U normalnoj državi, onaj ko daje ovakvu izjavu morao bi da ima ili potvrdu da je prijavio nestanak svog pečata, ili službenu odluku o prenosu nadležnosti na drugo lice sa jasno naznačenim obimom ovlašćenja i rokom važenja, ili bi lajao na katanac s one strane mardeljaških vrata. Umesto toga, „el prezidente” drsko parafrazira Fransovog generala Pantera, koristeći „najjači” argument: svoju tvrdnju da nije kriv. Dovoljno da ostane na slobodi? Meni ne, ali više nego dovoljno za „pravnu državu” koja je, sem hapšenja pomagača, do sada ispitala tek nekoliko od dvesta i više svedoka.

Ali, tek će obelodanjivanje spiska svih „socijalno ugroženih” otvoriti Pandorinu kutiju leskovačke političke scene. U skladu sa „proklamovanim” principima demokratije, pare su, bez obzira na političke, polne i konfesionalne razlike, dobijali svi koji su u tesnoj vezi sa ovdašnjim političkim establišmentom. Od policajaca, preko šestoro odbornika gradske skupštine i preko nevladinih organizacija, sudije za prekršaje i istaknutih pojedinaca uprave Big Uštipka, pa sve do lokalne „Elektrodistribucije”. Socijalna pomoć za strujomere, dalekovode i trafo-stanice? Moguće, gospodo, u “močvari” je baš sve moguće. Rešenje? Solomonsko, naravno: izglasavanje opštinskog buyeta koji treba da pokrije svu bezočnost „južnjačkih utešitelja”.

Kao bivši robijaš, odgovorno tvrdim: verovao sam svojim prisilnim cimerima, verujem i predsedniku opštine. Kao stanovnik Ajvar Sitija i poreski obveznik, uveren sam da ovakvu dragocenost od čoveka treba dugo čuvati na hladnom i tamnom mestu; da se ne pokvari. Ili da citiram Čarlija: „Istina gola, pravda slepa... A ko će da brine o utvrđivanju očinstva i alimentaciji?”

Međutim, postoje u ovoj sramoti još neka pitanja, koja prosto žude da budu postavljena. Da li se gradonačelnik makar malo umorio od yarmušovsko-beninjijevske vožnje ukrug, od nezavršene autobuske stanice – tu je on podizvođač – do muzeja pod hipotekom – gde je već „završio posao”? Da li mu još prija podrška lokalnog parlamenta, koji je uveren da je predsednik opštine lično napisao „Ep o stvaranju”, i hoće li odbornici aklamacijom proglasiti Gojka Veličkovića autorom projekta “Enuma Eliš”, jer, bože moj, od njega sve počinje? Da li Qosine „posetiteljke” postoje zbog klijenata ili ćemo svi, kao jadni Panteleon, postati sluge onoga što treba da bude „javni servis”? Vredi li podsećati one koji ćapću na državnoj sisi gde im je mesto ili će i ovo biti već viđeno „golemo čučanje za malečak kup”?

Konkretan predlog? Ili će država pohapsiti sve lopine, počev od glave od koje riba smrdi, ili će najbrojnije udruženje građana, poznatije kao „hangri pipl vid šiti stiks”, rasterati pohlepnu i drčnu bagru. Ili da svi, odmah, počnemo da skupljamo pare za otkup svojih života? Izgleda da je ovo poslednje ono poslednje što nam preostaje.

Dakle, stvari u svoje ruke, pare na sunce i da završimo posao.

Saša Stojanović