Sto godina Medicinskog

Medicinski fakultet 1905-1920-2005. Pomalo zbunjujući plakat na obeležavanju godišnjice. Iako je počeo sa radom 1920. godine, Medicinski fakultet u Beogradu je u prilici da ove, 2005, proslavi vek svog postojanja, jer je prvo predavanje na novoosnovanom fakultetu 1905. godine, kada je Velika škola uzdignuta na nivo univerziteta u okviru kojeg bi se našao i medicinski fakultet, moralo da sačeka kraj Prvog svetskog rata.

Dr Bogdan Đuričić, dekan Medicinskog fakulteta, kaže da zato ove godine Medicinski fakultet slavi sto godina od ustanovljenja i 85 godina rada. “Prvo predavanje održano je 9. decembra u svečanoj sali rektorata Beogradskog univerziteta, zbog čega se ovaj dan proslavlja kao Dan škole. Radi simbolike, ovogodišnja proslava će se održati baš u zgradi rektorata”.

Danas je Medicinski fakultet institucija koja okuplja oko četiri i po hiljade studenata, 170 redovnih profesora, 132 vanredna profesora, sedam aktivnih profesora članova SANU, povezuje se na raznim nivoima sa važnim evropskim institucijama... A osnivačima fakulteta su bile potrebne decenije kako bi ubedili ljude da je medicinski fakultet potreban tadašnjoj Srbiji.

Kada govori o ljudima koji su obeležili život fakulteta, dekan se najpre divi toj prvoj generaciji s Milanom Jovanovićem Batutom na čelu, koji važi i za osnivača fakulteta, ali po rečima dekana Đuričića, njegova višedecenijska borba da objasni svrsishodnost obrazovanja lekara u Srbiji, i sve teškoće kroz koje je prolazio, “daju mu status mitske figure”.

Josif Pančić je još 1876. godine osnivanje fakulteta video kao najbolji način da se Srbiji obezbedi dovoljan broj stručnih doktora. Tri godine kasnije, na dnevnom redu Narodne skupštine našao se predlog da se Velika škola podigne na rang univerziteta, na kojem će se „naši sinovi učiti da leče svoj narod”.

Ali opozicija ovoj ideji bila je suviše jaka, a nju je predvodio dr Vladan Đorđević, jedan od najistaknutijih lekara tog doba i potonji predsednik vlade (poznat i po tome što je dao ostavku nakon veridbe kralja Aleksandra i Drage Mašin). Protivnici osnivanja fakulteta tvrdili su da je po državu jeftinije poslati 20-30 studenata u inostranstvo, kako bismo za pet do šest godina opet imali „naše sinove” za lekare. Sa druge strane su se mogle čuti tvrdnje da je pojedincima interes bio da svoju decu o državnom trošku šalju u inostranstvo na školovanje.

Rasprave o osnivanju medicinskog fakulteta su aktuelizovane izradom pomenutog zakon o univerzitetu iz 1905. godine. Zakon je, između ostalog, regulisao trajanje redovnih studija na medicinskom fakultetu, kao i količinu novca koji će se svake godine odvajati iz državnog buyeta. Osnivane su i komisije za fakultet, ali to nije bilo dovoljno da se fakultet zaista i osnuje.

U tom periodu, u vreme Carinskog rata sa Austrijom, kada se prevashodno razmišljalo o naoružanju srpske vojske, o osnivanju fakulteta nije bilo ni pomena. Žarko Vuković, istoričar medicine, kaže da je na glavnom godišnjem skupu Srpskog lekarskog društva 1909. godine doktor Mita Nikolić istakao da “budućnost srpskog naroda ne leži u topu i pušci”.

Već sutradan, od doktora Lazara Genčića, sanitetskog pukovnika, čuje se: “Uveren sam da mi svi osećamo da naša budućnost leži u topu i pušci. U ovim prilikama mi moramo vojsku što bolje da naoružamo.” I opet je fakultet za medicinu ostao u zapećku. Vlada nije davala sredstva i prestao je rad svih komisija.

Pitanje osnivanja fakulteta postalo je interesantno tek kada su od Skupštine zatražena prevelika sredstva za upućivanje đaka u inostranstvo na medicinske studije i specijalizacije. Laza Paču je rukovodio Odborom za finansije i predložio osnivanje fakulteta kao racionalnije rešenje. Ministar unutrašnjih dela, Stojan Protić, 1914. godine konačno potpisuje odluku o osnivanju Fakulteta. Usled izbijanja Prvog svetskog rata, u kome je Srbija izgubila gotovo polovinu svojih lekara (od kojih su neki bili predviđeni za predavače), početak rada fakulteta je morao da sačeka još šest godina. Prva sednica kolegijuma, 6. februara 1920, na kojoj je izabran prvi dekan, Milan Jovanović Batut, uzima se za dan kada je Medicinski fakultet počeo sa radom.

U Drugom svetskom ratu mnogi instituti fakulteta su porušeni, a bolnice oštećene. Ostalo je upamćeno da je jedan doktor, predavač na fakultetu, za vreme savezničkog bombardovanja 1944, pored buke od bombi i aviona mirno kucao svoj rad. Na pitanje zašto to radi kad može da pogine svaki čas, on je odgovorio: “Za svaki slučaj, ako ne poginem.”

Prva generacija posleratnih studenata je bila suočena sa najtežim uslovima studiranja. Ti studenti se sigurno dobro sećaju kad je, za vreme predavanja na Histološkom institutu, kroz probijeni krov padao sneg po njihovim glavama. U toj generaciji su i devojke počele u većem broju da se prijavljuju na školu medicine.

Dekan Bogdan Đuričić je studirao sedamdesetih godina, koje su, kako kaže, bile godine blagostanja, ili bar prividnog blagostanja. “Društveno okruženje je bilo bolje. Danas je sve mnogo skuplje, knjige su skuplje, život je skup, neizvesnost je veća. Kada sam ja studirao, nije bilo tolike neizvesnosti da li ću da se zaposliti ili ne. Danas imamo problem: relativno veliki broj lekara koji završavaju fakultet i malo kapaciteta zdravstvenog sistema da ih primi.”

Danas Medicinski fakultet prolazi kroz reformu. U cilju što uspešnijih promena, radi se na intenzivnom povezivanju sa evropskim medicinskim fakultetima i organizacijama. “Uporno ističem da se na Medicinskom fakultetu odvijaju četiri okvirna projekta EU. To je ogroman uspeh, jer se ti projekti veoma teško dobijaju, a u njih je obično uključeno 10-15 institucija iz cele Evrope. Mi smo veoma ponosni što je Medicinski fakultet uključen aktivno čak u četiri takva projekta”.

Veljko Miladinović