Nauka u “službi" Kaptola

Iz nedavne rutinske novinske vesti da je nagrada “Pavle Ivić” za 2005. godinu pripala

autorima Sintakse savremenoga srpskog jezika: prosta rečenica, samo su upućeniji mogli da naslute i nešto više od onoga što se njome saopštava.

Jedino je, naime, takvima moralo biti jasno da ovde nije reč samo o zasluženom priznanju jednom po svemu kapitalnom delu već i o skrivenom polemičkom odgovoru onima koji su ga nepunih mesec dana ranije javno osporavali.

A ako se, dakle, ovaj postupak Odbora za dodelu ove nagrade može shvatiti i tako, onda nije netačno reći da on pokazuje i da se, nažalost, jedan trajniji, dublji i besmislen srpsko-srpski jezički raskol i dalje nastavlja. Da, dobro ste razumeli, upravo srpsko-srpski, ne ni srpsko-hrvatski ili srpsko-muslimanski, za kakve smo znali pre i koje smo već zaboravili posle raspada Jugoslavije i jezičkog zajedništva Srba, Hrvata i Muslimana. Ali, pre nego što se upustimo u kratko i pojednostavljeno opisivanje karaktera i suštine tog egzemplarnog lingvističkog spora, da vidimo najpre kako se na njegove hridine nasukala pomenuta Sintaksa.

Ovo obimno naučno delo (1165 stranica) napisala je grupa autora: Predrag Piper, Ivana Antonić, Vladislava Ružić, Sreto Tanasić, Qudmila Popović i Branko Tošović. Štampali su ga Institut za srpski jezik SANU, Beogradska knjiga i Matica srpska, kao Priloge gramatici srpskog jezika, a u redakciji akademika Milke Ivić. Ona u kraćoj uvodnoj reči, između ostalog, ističe da su u knjizi “sabrana izlaganja nekoliko vrsnih istraživača sintaksičke problematike” i da oni poseduju “punu upućenost u dosad osvojena stručna znanja o sintaksičkoj stvarnosti srpskog jezika”. I dvojica njenih recenzenata, prof. dr Milorad Radovanović i prof. dr Egon Fekete, uputili su autorima niz komplimenata (izvodi štampani na poleđini knjige), s tim što je ovaj drugi u Kulturnom dodatku “Politike” objavio i njen afirmativan prikaz.

Upravo za taj skroz “hvalospevni” prikaz uhvatiće se prof. dr Miloš Kovačević i na istom mestu objaviti skroz negativan tekst, čiji mnogo duži nastavak najavljuje u stručnom časopisu Srpski jezik. Knjigu, po njemu, “krasi nedopustiva količina stručnih i naučnih promašaja”, autori, između ostalog, “ne samo da ne znaju padeže, nego ne znaju odrediti šta je predikat” itd. Zaključak je da knjiga, kao takva, predstavlja “tužan trenutak srpske gramatike, a sintakse posebno”.

Kovačeviću je odgovorio Piper, tvrdeći da je napisao “loš pamflet, prepun netačnosti” i da je “pokušao da nedostatak argumenata nadoknadi ekspresivnošću izražavanja” koje ide do “omalovažavanja i nipodaštavanja” autora. U svom utuku, na čemu se i stalo, Kovačević je nastavio započetim putem da bi poentirao rečenicom koja glasi: “Nije tačno da sam ja omalovažavao autore Sintakse, nego su to, umesto mene, činile njihove brojne materijalne greške.”

Dakle, posle svega ovoga, nije teško poverovati u ono što smo tvrdili na početku ovog teksta – da nagrada “Pavle Ivić” nije samo priznanje autorima Sintakse već i implicintni odgovor njenim kritičarima. Ne samo aktuelnim već i potencijalnim jer se u obrazloženju predsednika Odbora za dodelu nagrade akademika Aleksandra Mladenovića kaže: “Objavljivanjem Sintakse srpska lingvistika i slavistika dobile su monografiju kakvu po iscrpnosti opisa, njegovoj solidnoj teorijskoj utemeljenosti i upotrebljivosti za negovanje književno-jezičke norme i govorne kulture nema ni jedan drugi slovenski jezik i kakvim se malo koji svetski jezik može pohvaliti. Ta će knjiga ostati zapisana kao međaš – jer će se moći govoriti o vremenima i pre njene pojave i o onima posle nje, a kao mera vrednosti – pošto će kasnijim istraživačima služiti kao izazov da je domaše (mada je već izvesno da je neće biti lako nadmašivati).”

Kad se pogleda ona negativna i ova pozitivna ekspertiza, gotovo da se ne poveruje da se radi o jednoj te istoj knjizi. Ali, upravo ta bizarnost vraća nas na ono što smo na početku ovog teksta nagoveštavali, a to je da su ova Sintaksa i njeni autori postali kolateralna šteta podeljenosti srpskih lingvista i filologa na dva nepomirljiva tabora. Wihovi pripadnici ne slažu se ni u čemu, osim u jednom – da su nam Hrvati, po tvrđem iskazu, “ukrali” ili, po blažem, “uzeli” jezik.

Daljim uprošćavanjem, linija razgraničenja ide ovako: na jednoj strani su lingvisti koji su na to pristajali i od toga profitirali, na drugoj oni nepotkupljivi koji su se smatrali, u Brozovim vremenima, u svemu zakinuti.

Nije, izgleda, slučajno što se vapaj ovih drugih začuo sa Kosova, u Miloševićevo vreme, dakle, dok je još bilo naše. Tamo se, naime, u Prištini, još 1988. godine rodio pokret i začelo Društvo za obnovu srbistike. U dva broja svog glasila, zvanog Srbistika, naširoko su i potanko izložili svoj program i optužbe protiv vodećih srpskih lingvista, od Aleksandra Belića do Pavla Ivića. Navodno, njih dvojica i svi njihovi poznati đaci i sledbenici sprovodili su, verovali ili ne, hrvatski filološki program i bili u službi za naš jezik fatalne srbokroatistike.

O karikaturalnosti i implikacijama tih konstrukcija i insinuacija, čiji su vodeći idejni i stručni arhitekti bili Petar Milosavljević, Radmilo Marojević i Miloš Kovačević, pisali smo svojevremeno, nadajući se da nikada više neće doživeti svoj rimejk. Ali, nažalost, ponovo smo se sa tim starim i inoviranim arsenalom besmislica sreli na istim onim stranicama na kojima je ovih dana nipodaštavan naučni trud i rezultat grupe autora koja je napisala Sintaksu savremenoga srpskog jezika. Ovog puta Petar Milosavljević, u četiri nastavka pod stalnim nadnaslovom “Srpski filološki program i SANU”, na tapet, pored ostalih, stavlja Maticu, srpsku, Akademiju i SKZ, koje su “morale da napuste svoje filološke programe i da (se) prećutno priklone programu neformalnog centra u Zagrebu”. SANU je tako, otkriva nam ovaj filolog, “bila pretvorena u jedan od ogranaka JAZU”, “u nacionalnim naukama produženu ruku tuđeg nacionalnog programa”. I tako dalje i tome slično. Da nije tužno, bilo bi smešno.

Logična konsekvenca svega toga je i pitanje: na čemu može počivati legitimitet njihove kritike i kako u nju imati poverenja?! Čak i onda kada je – kad se zanemare njena preterivanja – delimično u pravu, što je, u jednom slučaju, Kovačeviću priznao i sam Piper kojeg on proglašava najodgovornijim i za domete i za propuste Sintakse.