Čovek koji je ulivao nadu

Milutin Doroslovac se rodio 3. marta 1923. godine. Milo Dor je umro 5. decembra 2005. godine. Radi se o istom čoveku.

Beč javlja da je umro veliki austrijski književnik. To je tačno. Na maternjem, srpskom jeziku mladi Doroslovac je pre Drugog svetskog rata objavio samo šaku pesama. Veliki prodor u svet knjiga uspeo mu je 1952. godine romanom “Mrtvaci na odsustvu" o Beogradu pod nemačkom okupacijom.

Bio je to roman, a ne autobiografija. Život Milutina Doroslovca bio je tih godina kompleksniji, rekao bih, “romaneskniji”, od onog što se dogodilo njegovom junaku, Mladenu Rajkovu. Odmah posle rata je onaj isti čovek, čiji je život Doroslovac spasao neizdavši njegovu adresu pod najtežim mukama, došao u kuću njegovih roditelja, da bi ga ubio, jer je “provalio” organizaciju. Doroslovac o tome nije pisao. Tek nekoliko godina kasnije usudio se da opet dođe u zavičaj, ali su ga i dalje sumnjičili. Onda su slučajno pronađeni zapisnici o njegovom saslušanju, dokazano je da izdajnik nije bio on. Sticajem okolnosti prvi sam mu javio dobru vest, a on je skromno, rezignirano rekao da je to greška yelata, jer bi brže padao u nesvest, nego što bi uspeo da “propeva”.

Posle prvog uspeha nastavio je da u romanima “Sećanje samo” sa radnjom pre rata i “Beli grad”, koji opisuje dešavanja posle oslobođenja, prikaže Mladena Rajkova kao centralnu ličnost. Rajkov će se javiti i u romanu “Beč, jul 1999. godine” koji je obračun sa neofašizmom u Austriji. Među najpoznatije Dorove knjige spadaju još “Poslednja nedelja”, o sarajevskom atentatu na austrijskog prestolonaslednika Ferdinanda i “Sva moja braća” o crnogorskim avanturistima, braći Zanović. Desetine drugih literarnih i publicističkih dela Mila Dora ovde ne možemo ni da nabrojimo.

Gotovo sva važna dela Mila Dora objavljena su i na srpskom jeziku, ali on je odbio da ih sam prevede, odnosno, ponovo napiše. Tvrdio je da ne bi umeo. Problem nije bio u znanju jezika. Za razliku od drugih, koji bi posle decenija provedenih u tuđini počeli da zaboravljaju maternji jezik, Dor je ostao Doroslovac, govorio je srpski uz bogatstvo reči i izraza i sa akcentom beogradskog intelektualca, jer je – ponekad, nažalost sa tugom – pratio sve događaje u domovini.

Zajedno sa nobelovcima Hajnrihom Belom i Ginterom Grasom osnovao je “Grupu 47”, labavu organizaciju evropskih pisaca koja će neko vreme davati smernice razvoju literature u drugoj polovini HH veka. Zahvaljujući tome uspeo je da postane velika integraciona figura srednje Evrope.

Milo Dor je preveo na nemački čitavu jednu ne baš malu biblioteku knjiga, drame i radio drame prvenstveno sa srpskog i drugih južnoslovenskih jezika, ali i sa ruskog i francuskog. Poslednje stranice, koje je s mukom diktirao iz bolesničke postelje, predstavljaju predgovor antologiji priča pisaca koji su, kao i on, došli odnekud iz belog sveta, našli drugu domovinu u Austriji i počeli da pišu na nemačkom jeziku. Naslov te knjige je “Stigli su”. Još nije sačinjena bibliografija prevoda Mila Dora, ali sigurno se radi o jednom i po kvalitetu, i po kvantitetu tako jedinstvenom opusu u svetskoj literaturi.

Nestrpljiv da kaže što misli o svetu u kome je živeo, Doroslovac se nije zadovoljavao beletristikom, nego se neprekidno oglašavao i kao novinar i publicista o aktuelnim političkim temama, ostavši veran i dosledan idealima svoje mladosti.

Bio je veliki borac za socijalna prava pisaca. Već 1971. godine organizovao je “Industrijski sindikat pisaca” po ugledu na velike sindikalne centrale. Valjda nigde u svetu država toliko ne pomaže literaturu i njene stvaraoce, kao u Austriji, piscima je zagarantovano zdravstveno i penziono osiguranje, vodi se ozbiljna briga o zaštiti autorskih prava, pruža pomoć izdavačima, koji objavljuju manje popularna, ali vredna dela, a sve je to inicirao, a ponekad i zapaženim demonstracijama kroz centar Beča postizao, Milo Dor. Brinuo se za sve pisce i umetnike koji bi sa prostora bivše Jugoslavije stizali u Beč ili prolazili kroz Austriju, nabavljao im stipendije, honorare, prenoćišta i otvarao im svoj dom.

Posle objavljivanja vesti o njegovoj smrti austrijska televizija je citirala Mila Dora: “Nadam se da će se svet popraviti... Nije baš da sam uveren u to, ali i dalje se nadam!” Svima nama, koji smo ga poznavali i voleli, do poslednjeg daha ulivao je nadu.

Austrija će u ponedeljak ispratiti Mila Dora do groblja za svoje zaslužne građane. Beograd i Srbija trebalo bi da razmisle kako da najbolje sačuvaju uspomenu na Milutina Doroslovca i sve ono što je on za svoju zemlju i jezik učinio.

Ivan Ivanji