Gromobran Crkve i naroda

Da Bog zaista upravlja svojom Crkvom i da u njoj postavlja prave ljude na pravo mesto i u pravo vreme, najbolje svedoči izbor našeg današnjeg patrijarha, NJegove svetosti gospodina Pavla.

On je prvi poglavar Srpske crkve biran po jevanđelskoj i apostolskoj tradiciji. Naime, dotadašnja praksa je bila da eparhijski arhijereji okupljeni na izbornom saboru biraju kandidata između sebe. Trojica sa najvećim brojem glasova idu na širi izborni sabor koga sačinjavaju opet svi arhijereji, zatim po jedan civil iz svake eparhije (potpredsednici eparhijskih saveta), starešine deset najpoznatijih srpskih manastira, rektori bogoslovija i dekan Bogoslovskog fakulteta. Ko od tih trojice arhijereja ovde dobije većinu, proglašava se poglavarom Svetosavske crkve. Dakle, pri izboru je najviše odlučivao ljudski faktor.

Zbog specifičnih uslova pod kojima je živela Srpska crkva poslednjih decenija, da ne bi došlo do upliva sa strane, Sv. arhijerejski sabor je ukinuo širi izborni sabor, te trojica arhijereja predloženih od Sv. arhijerejskog sabora idu – ne pred širi sabor, nego – pred Duha Svetoga. Tako je izabran patrijarh Pavle.

Sa još dvojicom uglednih arhijereja predloženih na Sv. arhijerejskom saboru, prešlo se u oltar Patrijaršijske kapele. Obavljen je priziv Svetoga Duha. Zatim je arhimandrit Antonije, starešina manastira Tronoše, kao primer duhovnosti i čestitosti među monasima, na časnoj trpezi izmešao tri istovetna koverta u kojima su se nalazila imena kandidata, i izvukao jedan. U njemu je, na sreću Srpske crkve, bilo ime tadašnjeg episkopa raško-prizrenskog gospodina Pavla!

Iz svoje skromnosti, poznatog asketskog života i godina starosti, molio je braću arhijereje da ga poštede ovog bremena. Ali, videći volju Duha Svetoga, prihvatio se teška srca. Kako je to doživeo rekao je u jednom svom kasnijem intervjuu:

- Bio je to za mene šok. Nit sam se nadao, a još manje želeo, jer sam tada već imao 76 godina, a u tim godinama je teško nešto započinjati. Kad sam prespavao i došao sebi, nemam kud. Znate, ima nešto što može, nešto što ne može, i nešto što se mora. Glavno je osećanje dužnosti i izvršenje službe...”

- Milion problema sačekalo je novog patrijarha: sve zaoštrenije kosovsko pitanje, raskoli u Crkvi, sirotinja, politička bespuća napaćenog naroda... To je bio dvanaesti čas kad se moralo svojski raditi na uspostavljanju nacionalnog i duhovnog jedinstva u srpskom narodu.

Gospod mu je podario krepko zdravlje, te nadživi oba mnogo mlađa kandidata i, evo već petnaest godina, sa trona Svetoga Save, mudro upravlja brodom Srpske crkve.

Odmah po preuzimanju kormila u svoje ruke, naišla su teška apokaliptička vremena po srpski narod, naročito na Kosovu gde je, kao episkop, delio gorku sudbinu 34 godine, pa raspad Jugoslavije; ratovi u Bosni, Slavoniji i Republici Srpskoj Krajini, bombardovanja i druge nesreće. Sada se njegove brige i patnje proširuju na ceo srpski narod. Stoga neumorno i danonoćno kleči pred Gospodom, svakodnevno služi svete liturgije sa posebnim molbenima za spas srpskog naroda, te kao gromobran molitveno zaklanja svoju pastvu i svoj narod od crnih i olovnih pretećih oblaka i svih paklenih sila nadnetih nad našu otaybinu, protiv dece Svetoga Save.

Naše spasenje, patrijarh Pavle vidi samo u našem povratku Bogu i živim Nebesima. NJegov apel: “Budimo ljudi da se ne bismo postideli svojih predaka i oni nas! Čuvajmo ono što je glavno – dušu svoju i obraz svoga naroda, to opšte dobro nasleđeno od naših svetih predaka...” – postao je poslovičan. A to kakvi treba da budemo, on nam pokazuje svojim primerom. Sam je izabrao najuzvišeniju metu života: anđeoskog i svetiteljskog. Više liči na isposnika nego na arhijereja. NJegov snažni uticaj na ljude nije u krasnorečivosti, nego u svedočenjima svojim ličnim životom i primerom. A poznato je da “reč zagreva, ali primer vuče”, kao što je i snaga Jevanđelja u sili Hristove ličnosti.

NJegovo opredeljenje je etika, a ne politika. Sve što govori i radi je isključivo na hrišćanskoj i pravoslavnoj duhovnosti. Ništa zemaljsko, držeći se Hristovih reči: “Carstvo moje nije od ovoga svijeta” (Jn. 18, 36 ). Na sve gleda iz nebeske perspektive. Samo tim vrlinama, svojom blagom pastirskom rečju umeo je da smiri čak i narasle društvene tenzije i stranačke strasti.

Kao čoveka, i kao poglavara SPC, patrijarha Pavla duboko bole podele srpskog naroda, i uveren je da je za Srbe nesloga velika nesreća. Stoga, svojim autoritetom i jevanđelskom ljubavlju doprineo je da se zaleči najteža rana u životu Srpske crkve – raskol u srpskoj dijaspori. Na tom polju pokazao se zaista dostojnim naslednikom mirotvorca Svetoga Save.

Sledeći apostola čije ime nosi, a koji je preduzimao velika i rizična misionarska putovanja, i patrijarh Pavle je, tražeći, poučavajući i hrabreći svetosavsku decu rasutu po svetu, proputovao više nego sva 43 srpska patrijarha ukupno. I to u poznim godinama svoga života. Ta, za nas neshvatljiva energija, plod je samo njegove molitvenosti i Božje blagodati.

Iako više živi o Nebu nego o hlebu, naš patrijarh je veoma praktičan čovek. Samo u Beogradu je podigao 16 novih crkava, a u izgradnji su još četiri; dovršava hram Svetoga Save na Vračaru, a osvetio je i temelj buduće zgrade patrijaršije. Sadašnju zgradu patrijaršije je generalno obnovio.

On ima svoju priručnu radionicu, te sam otklanja kvarove na instalacijama, jer zbog štednje nema hauzmajstora.

U patrijaršiji kažu da se u javnosti i ne zna na koji sve način NJegova svetost pomaže izbeglicama i siromašnima: čim uspe da skupi koji dinar, porodicama s mnogo dece kupuje kravu. “Važno je da kuća s nečim počne, i da deca imaju mleka.” Svoju platu kao patrijarh nikada nije uzeo, već živi od skromne penzijice.

Narod ga često sreta u tramvaju, autobusu ili vozu u vagonu druge klase, na ulici gde ide pešice, i divi se njegovoj veličini i skromnosti. Iz milošte i poštovanja, svet ga naziva: “sveti čovek,” “deda”, “svetac koji hoda”.

On je najočitiji primer kako i u malom telu može da obitava veliki duh; i kako Bog ne meri ljude santimetrom i kilogramima.

Zbog toga uživa ugled i ljubav ne samo među nama Srbima, već u celom pravoslavnom i hrišćanskom svetu, pa čak i među nehrišćanima. Ako iko, od onih koji mantiju nose, danas može reći: “Ja sam pastir dobri; pastir dobri dušu svoju polaže za ovce” (Jn. 10.11) – mogao bi reći naš patrijarh.

Nekome čin donosi slavu, a on je svojom svetošću uzdigao patrijarški čin u očima pravoslavnog naroda na najuzvišeniji stepen. Ukras je i savest Srpske crkve i srpskog naroda, i doprineo je našem ugledu u svetu više nego ijedan savremeni Srbin. Po ispitivanju javnog mnjenja građana Srbije, ubedljivo najviše poverenja imaju u Srpsku pravoslavnu crkvu. Tome, iznad svega doprinosi neprikosnoveni ugled našeg patrijarha, njegov svetiteljski život i podvig. On je naša zlatna podloga; naš kišobran; živa putujuća ikona naše Crkve. Da nas on nije zaklanjao svojim molitvama pred živim Nebesima, kroz poslednjih teških 15 godina, Bog zna šta bi od nas bilo.

Patrijarh srpski Pavle sve više prerasta u biblijsku ličnost, a na Kosovu se danas odigrava biblijska drama. Iz prošlosti znamo da mnogi veliki ljudi nisu doživeli zvezdane trenutke svoga naroda. Ali taj trenutak kojeg su oni pripremali ipak je stigao. I srpski narod, zbog velikih svojih predaka i molitava našeg svetog patrijarha može se nadati srećnijoj budućnosti, koja će se roditi iz ovih nevolja i žrtava. Jer samo kroz stradanje i smrt sviće vaskrsenje. Uslišiće Bog molitve našeg sedog i svetog patrijarha, pa će Srbe vratiti na svoja ognjišta – u zemlju obećanu.

Nedopuštene “pozajmice” Dok su s velikom pažnjom osluškivani izveštaji lekarskog konzilijuma VMA o zdravstvenom stanju poglavara SPC, pojavila se knjiga Radmile Radić “Patrijarh Pavle”, koju su objavili Tanjug i Kompanija Novosti, s namerom da se prodaje kao kiosk-izdanje uz Večernje novosti. Ne ulazeći u ocenu i moguće motive pisanja ove knjige, ne možemo – radi NIN-ovih čitalaca, ali i potencijalnih čitalaca ove knjige – da ne ukažemo na neke nedopustive “pozajmice” iz NIN-a autorke ovog dela. Čitaocima NIN-a mnogo šta iz ove knjige je poznato. Jer, kao što se zna, naš list je često pisao o patrijarhu Pavlu. I, kada drugima nije bilo moguće – imao ekskluzivne intervjue NJegove svetosti. NIN je to radio radi svojih čitalaca, i uopšte radi javnosti. Pri tom nikada nije pravio smetnje da to drugi preuzmu. Ali, problem nastaje kad neko tuđe predstavlja kao svoje. Upravo takav problem nastaje sa knjigom Radmile Radić. Tako, recimo, iz ovogodišnjeg božićnog broja NIN-a (od 6. 1. 2005), gde je na četiri strane objavljen portret poglavara SPC, a koji je naišao na veliki odjek, autorka knjige „Patrijarh Pavle” preuzima delove teksta, tako što negde napravi samo neznatnu promenu pojedinih reči, negde izostavljanjem ili dodavanjem neke reči, a negde doslovnim prepisivanjem od reči do reči, čak i bez izmene zapete! I sve to bez bilo kakvog navođenja odakle i od koga je uzeto. A autorka je doktor nauka! Saradnik Instituta za noviju istoriju Srbije. Nije sporno da ima dosta opštepoznatih činjenica iz biografije patrijarha Pavla, ali, da li je moguće da neko, kao i neko godinu dana pre njega (nje), istom leksikom, pa čak i potpuno istom upotrebom interpunkcije, predstavi jedan događaj?! Otkud autorka zna, recimo, šta je negde neko rekao, kada ona tamo nije bila, a ne navodi izvor odakle citira, i to bukvalno isto onako kako je neko pre nje napisao?! U knjizi Radmile Radić pojavljuju se delovi teksta iz NIN-a koji čine njegovu suštinu, sa činjenicama koje nisu lako dostupne i do kojih ne može svako da dođe. Zato, najmanje što bi se očekivalo, što bi bio građanski red, jeste da se pomene odakle je to uzeto. A tek autorska prava! Kad se tako postupilo sa NIN-ovim autorom i NIN-om, logično je pretpostaviti kako su prošli i neki drugi citirani ili necitirani autori. A, posle svega, moraće napokon da se čuje i reč – glavnog junaka knjige!