Velike sile i mi

U jedno drugo vreme bilo je, izgleda, mnogo više dobrih namera kod velikih sila nego danas. Kada je Sveta alijansa potukla Francusku, okupirala je tu zemlju, još se zaletela do Gibraltara, a Napoleona – tadašnjeg Miloševića uz sve moguće ograde u dimenzijama i ostale – otpremila na Svetu Jelenu, primila je Francusku u svoje društvo i tako amortizovala strahoviti uticaj Francuske revolucije na Evropu. Današnje velike sile ne primaju u svoje društvo male balkanske etnocentrične državice, sve odreda bolesne od ultranacionalističke veličine i egolatrije. Kada bi to uradile, amortizovale bi na dugi rok uticaj secesionističke zaraze u mnogim evropskim zemljama gde se već nastanio.

Konačno, kad je reč o ljudskim pravima, setimo se hladnokrvnog policijskog ubistva mladog Brazilca na londonskoj stanici podzemne železnice i onih 6 000 TV kamera koje nadgledaju London i Londonce, jedna na 1 500 stanovnika. Pa po čemu bi, uprkos svojim retrogradnim jadima, Balkan bio toliko gori od njih da ne može u njihovo društvo? Zašto Zapadna Evropa seje po Balkanu mržnju prema samoj sebi?

Zoran Krstanović, novinar

Novi Beograd

* * *

Borba za Kosmet nije borba samo protiv zla koje se prepoznaje među pripadnicima drugih nacija i vera, borba se odigrava i unutar samog srpskog naroda. Činjenica je da se odvija sukob između onih koji misle samo na sebe sad, u ovom trenutku, koje ne interesuje istorija i tradicija, već samo vlastiti yep i spoljašnji izgled, i onih koji imaju eshatološku svest. To je rat između onih koji su voljni da služe nekim višim ciljevima i onih koji su samoživi. Između onih koji znaju da i posle njihove smrti život postoji i onih koje to ne interesuje, koji nemaju osećaj za potomstvo.

Kosovo i Metohija jeste pitanje identiteta i sopstva za srpski narod. Kroz rešavanje pitanja statusa, i zavisno i nezavisno od dešavanja sa Kosmetom, rešava se i pitanje identiteta. I ne samo identiteta, postoji puno prostora za nove oblike organizovanja i saradnje.

Da li će i kako uroditi plodom dijalog Pravoslavne i Katoličke crkve, dijalog sa islamskom zajednicom, makar na regionalnom nivou, pokazaće vreme. Vreme će pokazati i šta donosi umozrenje a šta otkrivenje.

Dakle, kopanje po tome šta je istorijski pravedno ili nepravedno, daje doprinos borbi za pravdu sada i za budućnost. Srpski narod je, uz pritisak ali i podršku drugih država, koliko uz unutrašnju snagu i osećaj za pravdu, uspeo da dosta uradi na tom planu. Mora da se otkrije puna istina o svemu što se dešavalo na prostorima bivše SFRJ ne samo od početka devedesetih, već kroz celi dvadeseti vek. Možda, kada to prebrodimo, budemo spremni za Evropu. Samo, ako pogled unazad otkriva i mnogo toga što donosi pogled unapred, uz uvažavanje svih dobrih stvari koje su dostignute, da li nas u Evropskoj uniji kakva ona može biti za deset godina, čeka lepa budućnost? Zar nas kretanje brojnih procesa unutar EU ne utvrđuje u sumnji?

Nikola Varagić

student, Beograd

* * *

Kosovo će, vidimo, po Cobelu, da reše politički – privremenom suspenzijom međunarodnog prava, a ostale otvorene probleme u Evropi i svetu će zatim da rešavaju ponovo po međunarodnom pravu. Samo se ljuto varaju, i Cobel i Solana, ako misle da će sutra, kada naprave presedan sa Kosovom, moći da ospore Baskima pravo na državu, ili Kataloncima, ili Korzikancima.Šta će da im pričaju? Da međunarodno pravo ima dve knjige: jednu za Srbe a drugu za ostale?! Neće baš biti da je Solana dao “apstraktan odgovor na apstraktno pitanje”, igraju se opasnim sredstvima a da toga uopšte nisu svesni. Šta bi Solana apstraktno odgovorio na apstraktno pitanje Baska:mogu li oni dadobiju tu apstraktnu, novu državu u Evropi?

Po Cobelu, Srbi ne treba da “kopaju po prošlosti” a u Hagu srpsku prošlost pretresaju od dolaska Slovena na Balkan. Ubiše se oko Garašanina.

Neću u nemačku Evropu. Radije ću sa Turcima jer je za 500 godina pod njima ostalo i srpsko ime, i crkva, i narod. A Ahtisari, “od koga nismo mogli dobiti boljeg posrednika”, inače se već izjasnio, pošto je zbog rezervi lignita Kosovo ekonomski održivo, eto razloga za novu državu. Da li to “ekonomska održivost” postaje princip koji važi za sve koji žele svoju državu?

Dragan Vidaković,

Prilike