Osvajanje Evrope

Ako “Gasprom” uspešno završi svoju ekspanziju na Zapad, za nekoliko godina čitava Evropa zavisiće od Rusije. Već sada Rusija osniva megakorporaciju kojom će rukovoditi Vladimir Putin i njegovi prijatelji, lideri evropskih zemalja kojima, kao i njemu, uskoro ističe mandat, ili je već istekao.

Vreme Putinove vlasti u istoriji je već upisano kao lagano ali sigurno oporavljanje Rusije posle kraha Sovjetskog Saveza. Ako mu uspeju planovi koje je najavio na nedavnom sastanku Rusija – Grupa 8, ostaće zabeležen i kao predsednik koji je vratio zemlji moć i snagu koje je nekad imala.

SPAS ZA STARI SVET: Program “Energetska bezbednost”, predstavljen u elitnom društvu Osmorke, kao da je bacio u drugi plan sve primedbe koje je demokratski zapad imao na račun Rusije – i Čečenija, i ljudska prava, sve je izgubilo vrednost pred perspektivom rešavanja osnovnog problema sa kojim će se Evropa uskoro suočiti – nedostatak energenata. I mada mu je donedavno bilo lakše da nađe zajednički jezik sa azijskim liderima ili čak latinoameričkim nego sa evropskim, situacija se u oktobru, kad je obećao da će spasiti Evropu od predstojećeg deficita gasa, drastično izmenila. Putin je svojim kolegama predstavio nekoliko projekata među kojima je najveći Severnoevropski gasovod, za čiju su izgradnju ugovor potpisali, s ruske strane, “Gasprom”, a sa nemačke “BASF” i “E.ON”, u prisustvu Putina i Šredera koji je, kad je sišao s kancelarskog mesta, stao na čelo Komiteta akcionara North European Gas Pipeline Company (NEGPC) i vodiće računa o izgradnji gasovoda koji treba da obezbedi snabdevanje severne Evrope gasom.

Planira se da prva grana gasovoda bude završena do 2010, a da do 2013. ceo sistem bude doveden do projektovane snage od 55 milijardi kubnih metara, što će omogućiti Rusiji da za trećinu poveća izvoz gasa u Evropu. U trenutku kada su rezerve u Severnom moru na izmaku i kad se smanjuju i rezerve u Norveškoj i Velikoj Britaniji, to bukvalno predstavlja spas za zemlje Starog sveta.

Projekat je odmah odobrila Evropska komisija, a zainteresovane su da učestvuju Belgija, Velika Britanija i Holandija. Evropske vlade izrazile su spremnost da omoguće “Gaspromu” distribuciju i raspodelu gasa u svojim zemljama. Već je dogovorena izgradnja velikog skladišta gasa u Belgiji. Predviđena je i izgradnja ogranaka koji vode u Švedsku i Finsku.

Ako se sve to ostvari, a realno je da se ostvari za pet godina, NEGPC će postati najveći sistem za snabdevanje gasom u zapadnoj i severnoj Evropi. Kontrolu nad tim sistemom imaće Vladimir Putin.

Svestan da se, uprkos jasnim ekonomskim interesima, Evropi ne može previše dopasti da zavisi od Rusije, Vladimir Putin je već sada u igru uključio svog starog prijatelja Šredera, a u drugi projekat, koji je još izvesniji od tek projektovanog gasovoda, uključiće sasvim sigurno svog drugog prijatelja Berluskonija. Reč je o gasovodu “Plavi potok”, zajedničkom projektu Rusije, Italije i Turske, čija je izgradnja započela još 1997. godine. Trenutna dužina gasovoda iznosi 1213 kilometara i ima propusnu moć od 16 milijardi kubnih metara godišnje. U novembru ove godine gasovod su otvorili Berluskoni, Putin i Erdogan. Tom prilikom su najavili mogućnost stvaranja južnoevropskog gasnog prstena koji bi optimizirao dostavljanje gasa u južnu Evropu. “Plavi potok” će stići do Grčke i Italije, za šta je potrebna i treća grana sa propusnom moći od 24 milijarde kubnih metara godišnje.

Iduće godine održavaju se izbori u Italiji i malo je verovatno da će Berluskonijeva partija pobediti. On će tada moći i lično da stane na čelo projekta kao poverljiva Putinova osoba u južnoj Evropi. Tako će cela Evropa biti kad-tad energetski zavisna od Rusije.

MOĆNO ORUŽJE: Naftni biznis, kao i gas, uvek je imao odlike visoke politike i nepredvidivosti. Nije malo onih koji veruju da se SSSR raspao, između ostalog, i zato što su sedamdesetih godina SAD nagovorile Saudijsku Arabiju da izbaci na tržište velike količine “crnog zlata” i na taj način snizi cenu ruske nafte. S ekonomskim udarom koji je tada doživeo, SSSR nikad nije uspeo da izađe na kraj i to je dovelo do njegovog konačnog kraha.

Kada su posle 11. septembra 2001. godine SAD poželele da što manje zavise od arapske nafte, Rusija se kao dobar prijatelj našla pri ruci i može se reći da je dolazak u Teksas prvog ruskog tankera s naftom doživljen kao epohalan događaj, a razvoj ruske naftno-gasne strukture u zapadnoj Evropi kao integracija nove ruske klase biznismena u svetski ekonomski prostor.

Situacija se izmenila kad je Putin shvatio da gubeći kontrolu nad naftom i gasom zemlja postaje zavisna od vlasnika energenata i da se može dogoditi da jednog dana neko odluči da zavrtanjem slavine za gas utiče na važne državne odluke zemlje koja je najbogatija gasom na svetu. Taj paradoks je izbegnut sa nekoliko oštrih poteza – JUKOS je samo najvidljiviji – i nafta i gas su vraćeni pod kontrolu države. Ako neko treba da koristi to oružje, onda će to biti onaj ko ga je proizveo; dakle Rusija.

A kako ga ona koristi, možemo da posmatramao upravo ovih dana na primeru regulisanja cena gasa između Rusije i susednih zemalja, bivših sovjetskih republika Gruzije, Moldavije, Ukrajine, kao i baltičkih zemalja Letonije, Estonije i Litvanije. Sve su one, kao i ostale države Zajednice Nezavisnih Država (ZND), potpisnice sporazuma koji im u okviru ZND daje neka prava, ali određuje i obaveze. Neke od njih ta prava vrlo rado koriste, a na obaveze sve češće zaboravljaju.

Pre nego što su bivše bratske republike odlučile da pogaze međusobne sporazume, sve su se potrudile da dobiju podršku Zapada i garanciju da će ih NATO braniti od eventualne želje Rusije da ih oružjem zadrži u nekakvoj zajednici. Malo je kome padalo na pamet da će se Rusija poslužiti drugim, veoma efikasnim oružjem – gasom. Bivše sovjetske republike, koje se iz sve snage zalažu za tržišnu ekonomiju, imaće prilike da je isprobaju i u odnosima sa Rusijom. Ranije političke odluke da gas plaćaju po smešno niskim cenama, pa čak ni to ne novcem nego barterom, ovih dana zamenjuju se novim političkim odlukama da se za gas plaća ekonomska cena.

Snagu novog ruskog oružja prva će na svojoj koži osetiti Ukrajina kroz koju prolazi najveći deo gasa koji Rusija izvozi u Evropu. U želji da se što brže i više približi Evropi, Ukrajina posle naranyaste revolucije krši sve sporazume koje je svojevremeno potpisivala s Rusijom – odbila je da s njom koordinira vreme stupanja u Svetsku trgovinsku organizaciju, odbijanjem da potpiše neke sporazume dovela je u pitanje postojanje zajedničkog ekonomskog prostora, i, ono što je najviše pogodilo Rusiju, narušila je sporazum i praktično zaustavila stvaranje trostranog gasnog konzorcijuma između Rusije, Ukrajine i Nemačke koji je potpisan još 2002. godine.

Krajem ove godine, rukovodstvo “Gasproma” najavilo je Ukrajini da namerava da podigne cenu gasa sa 50, za hiljadu kubnih metara na 160 dolara. Uz to, izrazili su spremnost da se promeni i način plaćanja tranzita – umesto bartera plaćali bi živim novcem, i to skuplje – 1,75 dolar za hiljadu kubnih metara umesto dosadašnjih 1,09.

Ukrajini to nije odgovaralo, a Rusija je u međuvremenu s Nemačkom potpisala sporazum o gradnji gasovoda ispod Baltičkog mora koji će zaobići bivšu bratsku republiku i 2010. godine je lišiti dela novca od tranzita ruskog gasa.

POLITIČKE CENE: Na nove uslove, iako se deklarativno zalaže za tržišnu privredu, ukrajinska vlada nije pristala. “Gasprom” je onda predložio novu formulu – uslovi na tržištu se stalno menjaju, pa je najbolje da se formira cena na granici Rusije i Ukrajine u skladu s evropskim cenama, uz odbijanje transportnih rashoda po teritoriju Ukrajine. To ne bi bila fiksirana cena već formula za njeno određivanje, onakva kakva važi za Evropu i prema kojoj cena nije više 160 već 220-230 dolara.

Naravno, ova odluka “Gasproma” doživljena je u Ukrajini kao krajnje neprijateljski akt, na ulicama su se pojavili demonstranti sa antiruskim parolama.

Ukrajinske vlasti su se obratile svojim evropskim i američkim prijateljima za pomoć, ali oni su im savetovali da svoje probleme sa susednom zemljom rešavaju u bilateralnim razgovorima.

Zanimljivo je da Ukrajina deo svojih potreba može da podmiri sopstvenim gasom, ali ona to ne čini, prodaje ga Rumuniji po 250-260 dolara za hiljadu kubnih metara.

Gasno oružje Moskva je odlučila da iskoristi i u odnosima sa Gruzijom koja takođe krši ranije sporazume sa Rusijom. Od dolaska Saakašvilija na vlast odnosi između dve zemlje su gotovo na ivici rata. Čas je razlog Aphazija, nepriznata republika u sastavu Gruzije u kojoj žive Rusi i koju Saakašvili želi da potčini centralnoj vlasti, čas ruske vojne baze koje je Gruzija letos brzopotezno iselila. Kap je prelio zahtev gruzijskog parlamenta da izađe iz sastava ZND. Odgovor Moskve na sve to su nove cene gasa, niže nego za Ukrajinu, ali previsoke za siromašnu Gruziju.

Naravno, komentar Gruzije je bio da je očigledno reč o političkim cenama za gas. Zaboravili su da je cena od 50 dolara takođe bila politička.

INTERES PRE SVEGA: Novu cenu moraće da plaćaju i Moldavija, koja zahteva da se ruska vojska povuče iz Pridnjestrovlja, kao i baltičke zemlje – Letonija, Litvanija i Estonija – koje sa Rusijom imaju veoma zategnute odnose.

Nasuprot tim zemljama, postoje i zemlje prijatelji koje dobijaju gas po zaista smešno niskim cenama. Prva među njima je Belorusija koja, iako plaća cenu od 46 dolara, duguje Rusiji za gas, pa je od nje dobila kredit od 146 miliona dolara koji će biti potrošen za plaćanje gasa.

Da bi ovako masovan gasni rat uspeo, Rusija je obezbedila podršku Kazahstana, Turkmenije i Uzbekistana, koji su takođe izvoznici gasa. “Gasprom” je sa njima potpisao ugovore da otkupljuje svu njihovu proizvodnju, osim za sopstvene potrebe, kao i sporazum o tranzitu srednjoazijskog gasa preko Uzbekistana i Kazahstana. Isto je i sa Turkmenistanom. To znači da niko više ne može da kupi jeftin azijski gas Moskvi iza leđa.

Princip “koga je moliti, nije ga ljutiti” star je koliko i svet. Politika Rusije je nova samo po oružju koje koristi. Sve priče o političkoj pozadini novih Putinovih odluka su – tačne. Svet stalno dokazuje da u politici ne postoje prijatelji već samo interesi. Na novinarsko pitanje šta će biti kad cela Evropa bude zavisila od Rusije i njenog gasa, Putin je odgovorio: “Vi treba da budete srećni što se nudi izlaz iz energetske krize.”

Prvog januara Rusija postaje predsedavajući Grupe 8. Na dnevnom redu biće tema “energetska bezbednost”. Sigurno je da će ruski predsednik naći načina da svoje ideje još više približi političkim kolegama. Želja zapadnih zemalja da smanje zavisnost od bliskoistočnih izvoznika nafte ide mu naruku. Gas nije atomska bomba, ali moć koju daje, ako se primenjuje pametno, može doneti veliki uticaj u svetu.