Godina nezavisne Srbije?

Ako građani Srbije na kraju 2006. budu imali jednoglasni stav da ih mrzi ceo svet, onda će to biti još jedna protraćena godina u njihovom životu. Ako se budu odrekli makar ijedne političke iluzije, predrasude, stereotipa, onda će na ulasku u 2007. kratke pantalone zameniti dugim.

Od političara i građana Srbije je uvek onoliko zavisilo kako će živeti. Elem, da su, na primer, isporučili Hagu Župljanina ili Mladića, ne bi morali da šalju silnu dokumentaciju koja koliko sutra može da bude upotrebljena protiv naroda i države na onom drugom haškom sudu, a po tužbi Bosne i Hercegovine. Uostalom, mogli su i političari i građani da čuju senatora Yorya Vojnovića koji je vapio da ne može da pomogne Srbiji dok Mladić ne vidi Hag. Da su verovali u jednostavnu istinu, da mogu da budu i krojači svoje sudbine, ne bi im se događalo da drugi odlučuju umesto njih i da dugi niz godina ponavljaju svoje probleme. Ponavljanje je toliko ubitačno da bismo bez problema mogli da prepišemo početak prošlogodišnjeg teksta NIN-a o tome šta čeka Srbe u 2005. i da niko ne primeti da je reč o tekstu starom godinu. NIN je pisao: “Nisu sasvim zanemarljivi izgledi da bi sledeća godina Srbima mogla doneti konačan gubitak Kosova, demontažu Republike Srpske i raspad državne zajednice.”

Mogao je, dakle, i ovaj tekst da počne takvom tugovankom, ali je on izabrao da počne radosnim naslovom: Nezavisna Srbija. Malo li je!

Istina, Srbija će do toga doći ne baš svojom voljom i to rešavajući ista pitanja kao i prošle godine: status Kosova i Metohije, opstanak državne zajednice Srbija i Crna Gora, pridruživanje Evropskoj uniji, saradnja sa Haškim tribunalom... Ali, na početku 2006. godine njima će biti pridodato još jedno pitanje: mogućnost raspisivanja prevremenih parlamentarnih izbora.

IZBORI: Kada je početkom decembra Boris Tadić, predsednik Srbije i predsednik Demokratske stranke, rekao “Izbori – odmah”, branioci nepromenjenog stanja stvari su poručili da bi izbori ugrozili pregovore o statusu Kosova i Metohije, previđajući najmanje tri stvari: da će se i naš tim menjati tokom pregovora, da pregovori još nisu započeli i da je Rezolucija o Kosmetu već izmenjena Tadićevim entitetima.

Ako se izuzme pravo svake opozicione stranke da neprekidno traži vanredne izbore, Tadićev zahtev ima i načelniju stranu. On hoće da parlamentu, koji se zbog pet spornih mandata može nazvati i lažnim parlamentom, vrati legitimitet koji je ovaj izgubio kršeći osnovna pravila igre; ali i da omogući da Srbija sačeka određivanje svog državnog statusa sa vladom demokratskog bloka, mnogo stabilnijom od sadašnje koju podržava 15 odsto birača, a u životu održavaju socijalisti i radikali koji su Srbijom i Srbima vladali u godinama njihovih najvećih propasti.

Nije jasno koliko je Tadić odlučan u nameri da izazove izbore. Da jeste, mogao je hrabrije da pregovara sa Vukom Draškovićem ili da potraži istomišljenike među nezadovoljnim poslanicima G17+ i sruši vladu koja opstaje zahvaljujući, najblaže rečeno, spornim mandatima petoro poslanika. Tadiću je valjda jasno da je, matematički gledano, u ovom trenutku Koštuničina vlada na sličnom nivou kao i Živkovićeva početkom jeseni 2003. godine. Međutim, medijska slika te vlade i atmosfera koju oni kreiraju sasvim je drugačija, a nema ni radio i TV stanica koje puštaju Bajaginu pesmu „Pada vlada”.

Na Tadićevu neodlučnost možda najviše utiče spoljni svet. Evropa i Amerika, po svemu sudeći, ne žele nove izbore. “Kada smo objašnjavali zašto bi bili korisni novi izbori, dobijali smo klimanje glavom. Ali, ono je značilo razumemo vas, a nije značilo slažemo se, odobravamo, podržaćemo vas”, kažu u Tadićevom kabinetu. Saradnici predsednika se kunu da nisu oni proturili priču da Tadić u inostranstvu lobira za domaće izbore, već da je to došlo iz ambasade jedne od moćnijih država sveta. “Wima odgovara slaba vlada, kojoj u pregovorima lakše mogu da zavrću ruku”, komentar je tadićevaca.

Visoki SCG diplomata u jednom od svetskih centara odlučivanja kaže da se svima žuri da završe priču sa Kosovom i Metohijom i da misle da bi izbori u Srbiji samo odložili rešenje statusa Kosova i Metohije, teritorije pod upravom NATO-a prerušenog u Ujedinjene nacije.

Koštunici ovo, međutim, ne može da bude dovoljno za miran san. Možda u ovom trenutku svet hoće da pregovara baš sa njim, ali premijeru se ponavlja “raspored zvezda” iz vremena kada je on bio predsednik SRJ a Zoran Đinđić premijer Srbije. Koštunica je tada verovao da ne sme mnogo da zateže sa svetom, jer će ovaj brzo zakucati na Đinđićeva vrata. Premijeru Srbije mora da je kristalno jasno da je, što se tiče sveta, sada Boris Tadić političar koji je “na čekanju”, ali da on neće primiti na sebe „kosovsku kletvu” kao što je Đinđić i zbog Srbije i zbog Koštunice primio na sebe pljuvanje zbog slanja Miloševića u Hag, od čega je onda Koštunica napravio svoju politiku za jedan pristojan period, sve dok u jednoj godini nije 14 Srba odaslao u Hag.

U ovom kockanju Tadić drži na stolu i drugu kartu: mogućnost ojačavanja vlade bez izbora. Pitanje je koliko se političara u Srbiji seća predsednikove izjave da je i u Srbiji moguće ono što se dogodilo u Italiji, da padne Berluskonijeva vlada, a da ponovo Berluskoniju bude poveren mandat za sastav nove. Premijer manjinske vlade Vojislav Koštunica nije ni trepnuo na Tadićevu ponudu, verovatno je pravilno tumačeći kao dokaz njegove slabosti.

Koštunica se za vlast drži prstima iako vidi da je sa ponekog već otpao nokat. Rast rejtinga njegove stranke u nekoliko prethodnih meseci svakako mu pomaže da misli da će to krvarenje zaustaviti. Ali, to ne znači da upravo on neće da bude čovek koji će u Srbiji 2006. godine izazvati prevremene izbore.

Teorija je poznata: kada pregovori o Kosmetu krenu nizbrdo, Koštunica saopštava naciji da nema ni mandat ni želju da tako što potpiše. Eto izbora na kojima je jedina tema da nema Srbije, Srba i srpstva bez svete srpske zemlje. U toj izbornoj temi Tadić će biti u senci Koštunice i Tomislava Nikolića. Uz to, izborima će najverovatnije prethoditi novi ustav koji će odrediti da će predsednika države birati skupština, čime će Tadić unapred biti razvlašćen.

Od ostalih igrača na političkoj sceni Srbije teško je očekivati da izazovu prevremene izbore. Radikali su već pokazali da ni za živu glavu ne žele izbore pre odluke o Kosovu i Metohiji. Velimir Ilić nema razloga da kapitalno rizikuje kapitalno ministarsko mesto. Mlađana Dinkića, koji u 2006. može da postane i formalni lider G17+, na izazivanje novih izbora može da nagovori samo biznismen koji je podržavao i ministra finansija i predsednika Tadića.

Konačno, ako je i tačno da Bogoljub Karić stoji iza poslaničkog kluba “Za evropsku Srbiju” i ako u njega privuče još nekog poslanika, ne znači da će po svaku cenu rušiti vladu. Karić zna račun: brojnija poslanička grupa može da mu posluži ne za rušenje vlade nego za njegov dogovor sa Koštunicom i Dinkićem. Ako neko misli da su reči koje ova dvojica upućuju Kariću prepreka, neka se seti šta su govorili o socijalistima Slobodana Miloševića zahvaljujući kojima su postali vlada i zahvaljujući kojima opstaju na vlasti.

CRNOGORSKI REFERENDUM: Ako u Srbiji ne bude izbora odmah, u Crnoj Gori će biti referendum odmah, već krajem proleća.

Politički Beograd, koji će u crnogorskoj referendumskoj priči biti nemi posmatrač ma koliko uveravao da će preko posrednika učestvovati u referendumskoj kampanji, kao da ne sumnja da će i iz ove runde Đukanović izaći kao pobednik. Lako se može dogoditi da će tada Beograd, kao napušteni partner, želeti da se osveti praveći najtvrđu granicu prema Podgorici, u to su zaposleni u državnoj zajednici SCG iz nekog razloga potpuno uvereni. Đukanović bi jedva dočekao vrelu osvetu. Ne treba njega učiti da se osveta servira hladna. Zato će Đukanović sa licem začuđenog i brižnog čoveka nuditi Beogradu specijalne veze i odnose, što Beograd bude pokazivao veći bes ostavljenog partnera.

Ta nova realnost neće napraviti tektonske poremećaje na političkoj sceni Srbije, ali će svakako praviti probleme pre svih Vojislavu Koštunici. U njegovom okruženju je sasvim dovoljno onih koji neće moći da preko noći zaborave Brda i Primorje: Aleksandar Nikitović, Vojin Lazarević, Matija Bećković, Srpska pravoslavna crkva. Wihov govor će Koštunica, bivši politički saborac Novaka Kilibarde, tada spikera srpstva a sada crnogorstva, pokušati da pobedi sopstvenim ćutanjem.

Čak i one partije koje su bile za rasturanje državne zajednice Srbija i Crna Gora, demohrišćani Vladana Batića i G17+, neće smeti mnogo da se raduju što im je Đukanović poklonio nezavisnu Srbiju. Opravdanje za to mogu da nađu u rečima ruskog diplomate Jakova Gerasimova koji je srpskoj braći i sestrama poručio: “Vi dobro znate šta piše u Rezoluciji Saveta bezbednosti 1244 – da je Kosovo u sastavu SRJ, pa u Evropi neki mogu staviti i to pitanje.”

KOSOVO I METOHIJA: Valjda je pristojno reći da reči ruskog diplomate slikaju ona vrata kroz koja će Rusija u nekom trenutku sledeći svoje interese propustiti da Kosmet postane uslovno nezavisan ili ograničeno suveren. Političari i mediji u Srbiji u ovom času ne žele da vide ovu istinu, kao i neke druge koje im je saopštio ruski diplomata. A on im je rekao da je na insistiranje Rusije Beograd uključen u pregovarački proces (dakle, Zapad ga nije predvideo!) i da se u ovakvim pregovorima polazi od “faktičkog stanja stvari na terenu”. Političari i mediji se prave da ovo ne čuju, ponavljaju, hrabreći sebe, da je sve moguće, da nema nametanja rešenja. Jedino su radikali, a posle njih i Srpska pravoslavna crkva rekli da neće priznati okupaciju, nevoljno nam saopštavajući kakvog se konačnog i nametnutog rešenja plaše.

Politička elita Srbije u razgovorima sa svetom ne ume da sakrije da sluti kako je već doneta konačna odluka neprijatna za Srbiju, kaže izvor NIN-a koji češće i otvorenije razgovara sa stranim nego sa našim političarima. Uostalom, stranci umeju da kažu: “Ako uskratimo kosovskim Albancima nezavisnost – oni će pucati na nas. Ako uzmemo Srbima Kosovo – oni će pucati jedan na drugog.” Ali ova izjava više je ponavljanje stereotipa nego što je stvarna slika postojećeg stanja, u kome se svet užasno plaši “pretećeg sukoba među vođama kosmetskih Albanaca”, tvrdi NIN-ov izvor iz Ministarstva inostranih poslova SCG.

Taj strah, međutim, nije mogao da vidi član Vlade Srbije kome je, između ostalih, nedavno u Nemačkoj poručeno: ne pregovarate o statusu nego o decentralizaciji, zaštiti manjina, spomenicima kulture, manastirima; za određivanje statusa će presudni kriterijumi biti volja naroda, zaštita manjina i stabilnost regiona; Kosovo će imati status ograničenog suvereniteta. Član vlade Srbije je na sve to rekao: “Zar vas je toliko razljutio govor Tomislava Nikolića u Skupštini Srbije pri usvajanju naše rezolucije o Kosovu i Metohiji?”

Ograničeni suverenitet je očigledna zamena za uslovnu nezavisnost, a svodi se – po svemu sudeći – na ono što je jednom rekla Sanda Rašković-Ivić, da Srbija ne može da pristane da Kosovo ima svoju stolicu u Ujedinjenim nacijama.

U politički govor je ubačena i tema podele Kosmeta. Pomenuti ruski diplomata formulu “tri ne” za Kosovo (povratak na status do 1999, pripajanje drugoj državi, promena granica) sada svodi samo na jedno ne: “Jedino je isključeno pripajanje Kosova nekoj drugoj zemlji” (gde se pod drugom zemljom, da se ne pravimo blesavi, misli i na Srbiju). I, opet da se ne pravimo blesavi, Tadićev predlog o entitetima miriše na podelu. Kažu da je francuski predsednik sa puno razumevanja saslušao Tadićev koncept, da je rekao da mu se jedino ta reč “entitet” ne sviđa, na šta je dobio odgovor da će biti smišljena neka druga.

Ako bi podelu, kako kaže jedan političar, potpisali i Tadić i Dobrica Ćosić, ne bi Koštunica i patrijarh Pavle. Premijer je rekao, parafraziramo, da je bolje i da ode celo Kosovo i Metohija nego da ga delimo. Iza ovih reči stoji računica po kojoj bi podele odmah mogle da traže opštine sa mađarskom većinom u Bačkoj, pa Albanci iz Preševa, Bujanovca i Medveđe...Uostalom, nisu li oni već rekli da će tražiti sve što dobiju Srbi na Kosovu imenujući Vetona Suroija svojim ambasadorom.

Srpska politička elita je podeljena i u mišljenju kada će biti doneta odluka o statusu Kosmeta. Ove godine, tvrde jedni, u prvoj polovini 2007. jer će tada Nemačka predsedavati Evropskom unijom, veruju drugi.

HAŠKA SUĐEWA: Srbija se neće osloboditi Haga čak i da u njemu 2006. Slobodanu Miloševiću bude izrečena presuda, što jeste najavljeno ali nije najverovatnije (pogledajte tekst o Hagu). Počeće suđenja Ojdaniću, Šainoviću...ali je skoro sto odsto izvesno da ona neće biti direktno prenošena. Počeće i suđenje po tužbi Bosne u onom drugom Međunarodnom sudu u Hagu.

To će svakako kod Srba utvrđivati onaj utisak da je ceo svet protiv njih.

Onaj ko najviše može da ih izvuče iz te kancerozne depresije, jeste politička i intelektualna elita. Ali, ona koja je narod i zemlju vodila sve ove godine i čiji vladajući deo nije uspeo da vidi čak i tako očiglednu stvar – da je srušen Berlinski zid. Propustili su tada da osedlaju vetar promena, ako to i sada ne znaju, bar će biti naterani da reše Srbiju jednog problema: traljave državne zajednice. Problem manje za Srbiju, valjda bi trebalo da bude i korist za Srbiju. Da li je to dovoljno da probudi uspavanu kreativnost političkog establišmenta Srbije? Ako je i to malo, onda će se političarima i biračima događati isto što i prethodne dve decenije, drugi će umesto njih odlučivati a 2006. će biti kao i prethodne godine – godina protraćenih nada i uzaludnih verovanja.

Ako vam se to ne dopada, slušajte Boba Marleja: ustanite i borite se. Mislite o tome.

Šta očekujete od 2006. kada su u pitanju: 1. Status Kosova i Metohije 2. Opstanak državne zajedniceSrbija i Crna Gora 3. Vanredni parlamentarni izbori Slobodan Antonić, politički analitičar Verovatni izbori krajem godine 1. Pregovori o statusu Kosova i Metohije u narednoj godini privešće se kraju. Verovatno će se ići u pravcu uslovne nezavisnosti, koja, moguće je, neće biti spomenuta, ali to će biti suština. Otvoreno je kakav će biti položaj srpske manjine, da li će to biti entitet ili, možda, zajednica opština. 2. U Crnoj Gori će se gotovo sigurno održati referendum i mislim da je to jedinstvena prilika za secesioniste da ostvare svoj cilj. Jer, Srbija je zaokupljena problemom Kosova a kad bi se malo aktivnije umešala, s obzirom na resurse i raspoloženje velikog broja ljudi u Crnoj Gori, mogla bi značajno da utiče na ishod referenduma. 3. Postoji velika verovatnoća da se u 2006. dese i parlamentarni izbori u Srbiji, i to najverovatnije krajem godine. Tu ima mnogo nepoznatih, a najveći je status Bogoljuba Karića i njegove imperije. Ako Karić uđe sa sadašnjim snagama, resursima i medijima, teško da će vladu biti moguće formirati bez njega. Ako se do izbora ograniči delovanje Karića, to će proizvesti potpuno drugačiji rezultat, pošto njegova stranka svakako polako beleži osipanje. Dr Milica Đilas, docent na Fakultetu političkih nauka Potrebna stabilna vlada 1. Očekujem da će se budući status Kosova i Metohije rešavati tako da ne dođe do destabilizacije Srbije i regiona. Nadam se da će u tom pogledu i naši političari i predstavnici međunarodne zajednice pokazati potrebnu odgovornost. 2. Očekujem, takođe, da u sledećoj godini konačno dođe do dogovora unutar Crne Gore, da se održi referendum čija ni procedura ni rezultat neće biti pod znakom pitanja. Posle referenduma Crna Gora će biti ili stabilan partner u zajedničkoj državi ili dobar sused. 3. S obzirom na težinu ovih, ali i drugih pitanja koji nam predstoje u 2006. godini, bilo bi dobro da imamo i stabilnu vladu, spremnu da preuzme odgovornost i donese teške odluke. Rambo Amadeus, muzičar Brutalna pravila Praviti prognoze nije teško, ako je čovjek u stanju da realno sagleda sadašnje stanje stvari. Kako u politici, tako i u drugim oblastima. Ništa se neće sa Kosovom i Crnom Gorom dogoditi suštinski. Praktični odnosi, protok robe i usluga, informacija, sve će biti isto, možda za nijansu bolje, ekonomičnije, ali svakako da će ti odnosi dobiti druga imena, pravno će biti ispraćeno faktičko stanje stvari. Pa zar to nije svima jasno? Crna Gora će dobiti status nezavisnosti, što će unutar Crne Gore malo otežati funkcionisanje po kafićima i preduzećima, dok se ispolitizovani ljudi malo ne naviknu na činjenicu da je sve u suštini ostalo isto. Mislim da će to biti idealan trenutak i da se Srbija potrudi da povrati svoju državnost. Ipak, postoji mogućnost da srpski političari iz nekih demagoških, kvazipatriotskih razloga propuste da urade taj važan posao. Onda te pravnobirokratske lance oko nogu Srbije neće moći niko raspetljati sljedećih 20 godina. Običan narod ne očekuje ništa fascinantno, osim činjenice da moraju sami sebi da pronađu posao, pošto u kapitalizmu to prestaje da bude prva državna briga. Ko ne bude radio za sebe, moraće za drugoga. Ja kapitalizam nisam tražio ali se, ipak, sasvim dobro snalazim u njemu. Pravila igre su brutalna, ali su barem jasna. Možeš da tražiš, ako imaš nešto da ponudiš. Dakle, ne zaboravite da kupite moj novi CD. Ja sam ipak samo muzičar po zanimanju. Svetlana Velmar Janković, književnica Sopstvena država 1. Nadam se da će Kosovo i Metohija ostati u državnim granicama Srbije, ali se bojim da se to neće dogoditi. 2. Mislim da je došlo vreme da svaka od članica umnogome fiktivne zajednice Srbija i Crna Gora oformi sopstvenu državu. 3. Imam utisak da nikome, u stvari, ne odgovaraju novi parlamentarni izbori, bez obzira na to šta ko javno iskazuje i zahteva. Predrag Danilović, košarkaška legenda Zaštititi ljude! Imam mnogo dobrih prijatelja u Crnoj Gori i ostaću im dobar prijatelj i ako se razdvojimo. Isto tako se nadam da će se, ako do toga i treba da dođe, Srbija i Crna Gora razići mirno, bez nepotrebne tenzije i na vreme. Lično bih voleo da do toga ne dođe. A pitanje Kosova je van bilo kakvog uticaja Srbije. Danas već je izvesno da će biti onako kako Evropa kaže i da Srbija tu može učiniti samo to da spase ljude koji žive na Kosovu. Šansu da Kosovo u celini ostane Srbija propustili smo, ali ga treba sačuvati makar delom i, najpre, zaštititi narod. Veliki deo života proveo sam u inostranstvu i imao sam priliku da vidim da su smene vlada prirodan, sastavni deo demokratskih vlada. U ovoj zemlji je sve moguće, pa i najrazličitije koalicije koje bi mogle da nas iznenade ako do izbora dođe. Gledam da se držim van tih tokova koliko je moguće, jer za te igre čovek mora imati stomak kakav moj nije. Ne bih da zvučim kao misice, ali od svega najviše želim da ljudi imaju pristojne plate kojih su dostojni, da od njih mogu solidno da žive i sačuvaju dostojanstvo koje im je ostalo. Predrag Simić, ambasador Srbije i Crne Gore u Francuskoj: Demokratski blok će se održati Očekujem da će cela godina proći u znaku pregovora o konačnom statusu Kosova i Metohije, dugih, napornih, za koje će biti potreban snažan politički konsenzus u Srbiji. Čini mi se da će pitanja biti na svim stranama i da će sudbina državne zajednice i Kosmeta određivati i neposrednu budućnost demokratije u Srbiji. Zbog toga što će od rešenja ovih problema zavisiti odnos političkih snaga u Srbiji veliko je pitanje hoće li demokratske snage opstati ili će podeliti sudbinu države. Očigledno je, ipak, da će se blok demokratskih snaga održati i da će se pokazati da srpska demokratija može izdržati iskušenja kakvima nije bila izložena nijedna nova demokratija u Evropi. Sa stanovišta tranzicije pre svega, mi smo tamo gde su se sredinom devedesetih nalazile Poljska, Češka i Mađarska. Znači, pri kraju smo tranzicione recesije i Srbija bi trebalo da uskoro oseti neke rezultate. Međutim, Poljska nije morala u to vreme da rešava pitanja poput Kosova i Metohije, Češka nije morala da se bavi Haškim tribunalom, a ni od Mađarske se nije očekivalo da se bavi referendumom. Drugim rečima, naša vlada mora da rešava i nasleđene probleme, pa i probleme koje nam donosi širenje Evropske unije, što će 2007. skoro sve naše granice pretvoriti u šengenske.