Kineska soba

Ovaj naš matematičar i pisac koji živi u Kanadi, i koji se “ležernim, pripovedačkim tonom” superiorno kreće kroz različita teorijska i kulturološka područja i discipline, pokazuje da taj interžanrovski, interdisciplinarni pristup nije stvar mode, ili tzv. savremenosti nego dara. “Oproštajnog dara”, kako bi rekao sam Tasić. Možda je pri tome, ovaj kišovski egzil uslov, ili pretpostavka ove otvorenosti i pisanja. I to zato što je, najpre, ovaj problem identiteta i pisanja u ovim, na prvi pogled, tematski raznolikim esejima ono što ih problemski povezuje, tako da je esej pod naslovom “Predlog za razmišljanje o Kišu” u ovom pristupu dobio centralni značaj. Ovaj utisak potvrđuje i ogled u kojem Tasić povlači analogiju između lokalne i svetske palanke ili sela, inspirisan “Filosofijom palanke” Radomira Konstantinovića, esejom u kojem on govori o filozofiji palanke i “kapitalističkom realizmu”, koji i nije drugo nego palanački duh “razumne nerazumnosti”, kako je to rekao Konstantinović.

Moglo bi se reći, da u odnosu na Tasićev ogled “Matematika i koreni postmodernog mišljenja”, o kojem sam svojevremeno pisao, ova tema koja je, po mom mišljenju, osnovna: problem identiteta i pisanja u diskursu postmodernizma, i ovde ostaje centralna. Ipak, razlike postoje. Jer, dok se u prvom ogledu, koji deluje kompaktnije, Tasić bavio tzv. zasnivačkim konceptima, ili problemom utemeljenja, ovde je naglasak na formalnim sistemima: logičkim, tehnološkim, ili kulturološkim modelima, čija je osnovna pretpostavka ponovo matematika. “Matematika je metafizika”, napisaće Tasić.

Sa druge strane, dok se u “Matematici i korenima postmodernog mišljenja” Tasić bavio uglavnom kontinentalnom filozofijom, u “Wuškačima jabuka” naglasak, i to otvoreno kritički, jeste na analitičkoj filozofiji i, pre svega, na Yonu Serlu, koga će nazvati “akademskim superstarom” koji se na jednom festivalu filozofske elite istakao izjavom: “Kant? Nisam ga čitao. Više volim sam da dođem do nekih zaključaka.” Tako je naš savremeni svet, prema Tasiću, postao ova autistična “kineska soba” kojom gospodare kompjuteri, odnosno, računari sposobni jedino za sintaksu, ali ne i za značenje i maštu. (Reč je o eksperimentu sa računarima pod ovim naslovom). “Identitet nije apsolutno dat”, piše Tasić”, on je uvek pretpostavka... Slične zamerke se mogu staviti svakom formalnom sistemu.” Zato će u eseju posvećenom Danilu Kišu, Tasić postaviti svoje osnovno pitanje: “Može li postojati književnost dovoljno velika da prekrije taj ambis? “Jer, taj početni hairline fracture širi se i metastazira, isprva neprimetno”, beleži Tasić, “jer on se uvek pokazuje dockan, kada već postane pukotina, kobna, u samom temelju. Rascep je svuda”, zaključiće, na Kišovom tragu, Tasić. To je dihotomija između homo poeticusa i homo politicusa, dilema koju prema Tasiću možemo nazvati “njegovim veselo neutralnim akademskim imenom: problem zla”. Jer, pisanje je advent, iščekivanje, neprestana rekonstrukcija oca, reći će Tasić povodom Kiša.

Izlaz iz ove “kineske sobe” ipak postoji. I to je ono neočekivano za uobičajeni površni pogled na postmodernu. Jer, naši identiteti nastaju upravo u pisanju. Odgovor na pitanje kako pisati prozu se zato može naći samo pisanjem proze. Jer, “istina postoji, ali nije prisutna, ona je tragično odsutna, kao žrtve koje ne mogu da svedoče... Zato je potrebno pozdraviti onaj savet koji je Kiš dao mladom piscu: “Ne zastupaj relativizam svih vrednosti: hijerarhija vrednosti postoji.”