Krađa Rembranta, drugi put

Neko se dosetio da iz jednog od tih loše obezbeđenih muzeja, Muzeja grada Novog Sada, za celih deset minuta takoreći ležerno iznese četiri slike iz najvrednije kolekcije tog muzeja – zbirke strane umetnosti koja broji preko dve stotine eksponata iz kolekcije kontroverznog ginekologa, kolekcionara, dr Branka Ilića koji je zbirku poklonio Muzeju 1966. Ukradena su četiri dela za koja se verovalo da im se vrednost meri milionima – Rembrantov “Portret oca”, Rubensov “Seneka”, “Glava Hrista” nepoznatog flamanskog autora (sve tri iz sedamnaestog veka) i “Pejzaž sa pecarošem” Frančeska Mola. Mediji su požurili da ovoj pljački pripišu spektakularnost iako se brzo ispostavilo da joj taj epitet baš i ne leži. Ako ne zato što je muzej sa slikama čuvenih autora i samo jednim noćnim čuvarom i nekoliko rešetaka na prozorima u najmanju ruku čak i za amatere pljačkaše mačiji kašalj, ono zato što se onaj ko je naručio, ako takav postoji ili onaj ko je ukrao da proda, debelo prevario u odabiru eksponata. Jer, autentičnost slika dva najčuvenija autora s popisa ukradenih, Rubensa i Rembranta, do danas nije dokazana. Čak i nadležni u Muzeju su požurili da od lopova naprave budale hvaleći se da u Muzeju baš ima i vrednijih slika, premda su naoružani momci već na ulazu kazali kustosu (čija je smena trebalo da počne) i čuvaru (čija se završavala) da im nisu potrebna uputstva, jer znaju po šta su došli.

Ne može se, naime, reći da ove slike nisu originalne, ali ukoliko nemaju dokaz da jesu, one na tržištu ne postoje.

Kada je 1993. grupa od tri tinejyera, iz čiste dosade svratila do Muzeja i pokupila Rembranta pod mišku, slika je vraćena tamo gde pripada posle četiri meseca, ali taj proces pred sudom još uvek nije završen, jer bi presuda trebalo da zavisi od autentičnosti dela; zapravo, od njegove vrednosti. Kustos Narodnog muzeja Nikola Kusovac tada ju je na veštačenju procenio na 11 miliona evra pod uslovom da je original. Dok je država skupljala nekoliko hiljada evra da pošalje sliku na procenu u jedini merodavan Kraljevski institut u Hagu, original se pojavio u Insbruku u “Tirolskom muzeju” kao “Bista starca u krznenoj kapi”. Mogu li postojati dva originala?

“Pošto je za Rembranta u međuvremenu tačno utvrđeno gde se nalazi original, možemo govoriti o njegovim učenicima ili krugu sledbenika”, kaže Kusovac za NIN.

“Slika je dobro urađena, ali njena vrednost vremenom pada ukoliko nije autorovo delo. Kod Rubensa je inače teško utvrditi šta je njegovo, a šta njegovih sledbenika, jer je imao ogromne ateljee. Mola je autentičan, ali su njegove slike jeftinije, a žGlava Hristaž je stara, ali ne bogzna kako urađena. Dakle, oni koji su naručili ili ukrali te slike, naseli su na imena, jer su neupućeni. Gospodin Ilić koji je skupljao te slike, nije ih platio više od 3 000 dolara, što je, istina, u to vreme bilo mnogo. Sve i da su originalne, ove slike se nigde ne bi mogle prodati. Kao što ukraden Munkov 'Krik' koji vredi stotine miliona evra, niko nije želeo da kupi, jer onaj ko ima pare da kupi tako velika imena, kupiće ih sa papirima. Ilić nije ostavio poreklo ovih slika, tako da one nemaju provinijenciju, pa ih nijedna ozbiljna firma, a kamoli aukcijska kuća, takođe, neće kupiti. One u rukama kradljivaca ne mogu da postignu nikakvu cenu, bar ne na evropskom tržištu. Možda bi mogle da prođu u naivnoj Americi, ali će se tako samo pre razotkriti”, kaže Kusovac. I dok se vrednost originalnih dela velikih majstora meri milionima evra, dela nastala u krugu tih majstora u sedamnaestom veku mogla bi danas da koštaju tek nekoliko desetina hiljada evra. Poslednja Rembrantova dela prodata su, na primer, jedno 2000. godine za 30,5 miliona, a drugo 2001. za 33 miliona evra. Poslednji popis dela ovog majstora načinjen je pre deset godina i na njemu nema narečenog portreta.

Ubeđen da su baš ove četiri slike nekome zapale za oko, direktor Muzeja Novog Sada Drago NJegovan na pitanje da li slike imaju papire koji svedoče o njihovom istorijatu, kaže da Muzej ima papire za poslednjih četrdeset godina, otkad su slike u njegovom vlasništvu.

Kao ni većina drugih muzeja u Srbiji, ni Muzej u Novom Sadu nije u vreme pljačke imao video-nadzor, ali mu je, da ga dobije falilo još samo sedam dana, jer se Gradsko veće složilo da izdvoji sredstva da bi 15. ovog meseca savremena oprema, koja više nije nikakav luksuz, počela da se uvodi u Muzej.

Bivši direktor Muzeja Ilija Komnenović kaže za NIN da je dojava o krađi istih slika bilo i ranije, a “Građanski list” objavio je vest da je i ovoga puta to bio slučaj. “Stalnim kontaktom sa policijom uspeli smo da izbegnemo krađu”, kaže Komnenović, premda povodom poslednjeg incidenta policija nije želela da komentariše vest o dojavi.

Komnenović tvrdi da je, poznajući prilike i obezbeđenje Muzeja, uočio nekoliko nelogičnosti u opisu te krađe. “Ovi su ga nekim čudom otvorili u ekspresnom roku. U dvorištu je vučjak koji bi pojeo i mene i vas zajedno, ali desilo se. Obezbeđenje kombinovano od ljudi i alarma više nije nimalo skupa investicija da bi se zaštitilo kulturno dobro Novog Sada. Ali grad nikada nije imao razumevanja za baštinu”, kaže Komnenović.

Predstavnici policije pohitali su da uteše zabrinute Novosađane, pa su na prvoj konferenciji za novinare posle krađe saopštili da imaju spisak do sada registrovanih preprodavaca umetničkih dela, koji očigledno ne listaju mnogo često, jer ni kradljivce prošlogodišnje pljačke Muzeja Vojvodine iz koga su odnesene kopije korica Četvorojevanđelja Maksima Brankovića i fotolitografija Miroslavljevog jevanđelja iz 1896, još nisu otkrili.

Saopštili su i da su carinici upoznati sa fotografijama dela nestalih u poslednjoj krađi, ali tek onda kada su Rubens i Rembrant (ili njihovi sledbenici) odavno već imali vremena da stignu u Mađarsku na putu za daleki zapad.

Mada ne bi bilo zgoreg da kradljivci nisu imali u planu ni Mađarsku ni Zapad, jer bi se povećale šanse da ove slike završe baš kao petnaest dela Paje Jovanovića pre četiri godine kada su zbog njihove milionske vrednosti kradljivci (uzeli ih sa izložbe u Aranđelovcu) bili prinuđeni da ih odlože sa strane. Posle pune tri godine mirovanja u nekom buyaku, policija ih je konačno pronašla 2004.

Poslednja krađa dela velikog majstora koja je uzburkala javnost bila je 1996. godine kada je jedan mladić shvatio da mu je lakše da iznese Renoarovu “Kupačicu” iz beogradskog Narodnog muzeja nego da ukrade nešto na kiosku. Do te mere nije bio svestan šta je uzeo da je restauracija trajala celih godinu dana. Obrni-okreni, ispostavlja se da dela majstora nekim slučajem iz ovdašnjih muzeja uvek nestaju greškom. Sad kradljivca, muzeja ili policije.

“U principu se ukradena umetnička dela nose u druge zemlje”, kaže Paskvali. “Logično je da će policija raditi najviše da ih pronađe tamo gde su ukradena. I nema pravila kako se ta dela kreću i kuda idu, tek se ispostavlja da najskuplja odlaze u zemlje sa najvećom platežnom moći. U Srbiji su, recimo, otkrivene slike koje su pre nekoliko godina ukradene u Hrvatskoj i Švajcarskoj.”

Kako god, stručnjaci sumnjaju da na balkanskom prostoru uopšte postoji mnogo originalnih dela velikih majstora. Najpre zato što su u bečkoj školi ovdašnji učenici morali da nauče dobro da kopiraju. Taj nauk koristili su potom da bi okruženju pravili užitak, ali se vremenom zabava pretvorila u zbilju, pa se danas za mnoge kopije veruje da su originali. Škola kopiranja, kažu poznavaoci, nije zamrla ni do naših dana, ali se ona danas uglavnom trenira na domaćim autorima i na njoj se dobro zarađuje.

Za razliku od slika, predmeti koje divlji kopači pronalaze na svojim njivama u blizini mnogobrojnih nalazišta u Srbiji imaju svoj cenovnik na crnom tržištu. Zapravo, tržište postaje belo onoga trenutka kada “druga ruka” donese, na primer, jedan rimski novčić na granicu druge zemlje i prijavi ga. Tog trenutka on postaje legalan i na Kristiju i Sotbiju ima dokaz da se proda. Po ceni petnaest puta većoj od početne (za rimski novčić u proseku 300 evra). Krajnja destinacija antičkih i neolitskih nalaza iz Srbije sve češće su Japan i Južna Amerika, a transport kroz zemlje zapadne Evrope teče neometano. Kopači sa Viminacijuma i Sirmijuma ostaju nekažnjeni, jer kažu da ne znaju šta je kulturno dobro, a šta nije, iako im zakoni odnedavno nalažu da prijave baš sve što iskopaju. Srpski carinici, opet, novčiće i druge starine i dalje ne uzimaju za ozbiljno.

Interpol trgovinu slikama i antikvitetima zajedno svrstava u treću po redu razvijenosti grana krijumčarenja, odmah posle trgovine oružjem i narkoticima, a rame uz rame s trgovinom ljudima. Na Interpolovoj listi najtraženijih umetničkih dela su ona čuvana u Nacionalnom muzeju Iraka do 2004. kada je opustošen.

No, i antikviteti i slike čuvenih majstora svoju pravu cenu dostižu tek na tržištu. Antikviteti odmah, a slike ako se ikada i pojave na tržištu, tek posle dvadeset do pedeset godina.

Glupi lopovi Na konferenciji za novinare dan posle krađe, direktor Muzeja Drago NJegovan saopštio je da je ovo kulturološki atak na evropske vrednosti Novog Sada i “da su lopovi glupi, jer u Muzeju ima vrednijih stvari od ukradenih” Da lopovi nisu poharali Zbirku strane umetnosti Muzeja grada i drugog dana Božića odneli četiri vredne slike kojima bi se svaki svetski muzej ponosio, većina Novosađana ne bi ni znala kakve ogromne vrednosti se kriju iza zidova barokne dvospratnice u centru, u staroj novosadskoj Dunavskoj ulici broj 29. Neko kao da je skrivao remek-dela zapadnoevropskog slikarstva stara i pet vekova koja nisu ni kataloški obrađena. Potpredsednik Društva kolekcionara “Srpska Atina” Sava S. Todorov za NIN kaže da je neadekvatno čuvanje i bagatelan odnos prema velikim slikarskim delima sramota. “Mislim da je ovo najtragičniji događaj za kulturno-istorijsku baštinu Novog Sada. I ja i kolekcionari sa kojima sam razgovarao, ne možemo da dođemo k sebi da tako vredna umetnička dela uopšte postoje u Novom Sadu. Prvi posao direktora trebalo je da bude da oživi postavku, da otključa depoe i brave i da je prikaže javnosti na odgovarajući način. A videli smo sada kakve su bile te brave! Lopovima na izvolite, a ne ljubiteljima umetnosti. Svaki kolekcionar sanja da u svojoj karijeri može takve vrednosti samo da pogleda, a sada je to otrgnuto od građana ovog grada, od Srbije.” “Muzeji kao ustanove od posebnog značaja za društvo kojima je poverena briga o kulturnim dobrima, imaju zapravo trezorsku ulogu, odnosno, osnivač preuzima odgovornost koja je definisana zakonom”, kaže za NIN docent beogradskog Filozofskog fakulteta na predmetu Muzeologija i zaštita kulturnih dobara Dragan Bulatović. Na konferenciji za novinare dan posle krađe, direktor Muzeja Drago NJegovan saopštio je da je ovo kulturološki atak na evropske vrednosti Novog Sada i to baš kada je Uprava za kulturu grada dodelila sredstva za video-obezbeđenje ove institucije, pozvao lopove da vrate ukradeno, prethodno izjavivši “da su lopovi glupi, jer u Muzeju ima vrednijih stvari od ukradenih”… Uoči Nove godine direktor NJegovan je obnarodovao vest da će video-nadzor biti postavljen u muzejske prostorije do 15. januara 2006, ali lepu vest neko je znao da pročita na neprimeren način – teren je bez zaštite, pogodan za lovokradice na umetničku baštinu. Operacija je izvedena usred dana, tiho. Dobro je što su ukradene slike bar osigurane, ali verovatno po ceni koja ne odgovara stvarnoj vrednosti, pa će takva biti i materijalna nadoknada. Ukoliko se, naravno, ne pronađu. Prilikom krađe slike su izvađene iz ramova koji nisu oštećeni, staklo na vitrini gde se nalazio “Portret oca” nije razbijeno, vrata nisu razvaljena i sve ukazuje na profesionalce, kategoričan je Todorov, dodajući da su neozbiljni oni koji kažu da će, pošto su slike publikovane, to onemogućiti njihovu prodaju, “pa, baš zato su i ukradene”. Inače, NJegovan je odbacio sumnje da je neko od zaposlenih u Muzeju učestvovao u razbojništvu. Istoričarka umetnosti Svetlana Mladenov, nekadašnja direktorka Muzeja savremene umetnosti u Pančevu, izjavila je za NIN: “Ova krađa me nije iznenadila. U našoj zemlji je to moguće svaki dan, jer su galerije i muzeji neobezbeđeni kao i druge ustanove kulture, koje su na ivici egzistencije. Sa finansijama koje same ostvaruju i onim što dobijaju iz buyeta, mogu da ostvare samo osnovni program zbog čega su osnovane, za ostalo nemaju novca, pa ni za dobro obezbeđenje koje, naravno, ne podrazumeva samo čuvara.” Ali to nije sve. Docent Bulatović smatra da je po Zakonu o preduzećima koji reguliše i rad muzeja, uloga direktora jasno definisana kao uloga najodgovornije osobe. „Međutim, na ta mesta dolaze ljudi koji najčešće ne odgovaraju međunarodno prihvaćenim kriterijumima, a to znači da su izuzetno priznati u struci i da su specijalizovani za određene upravljačke poslove. Pošto se to kod nas ne poštuje, direktorova individualna odgovornost teško se prepoznaje; u stvari, on je nije ni svestan. A po zakonu oni jesu najodgovorniji, pa ako jedan direktor tvrdi da su u muzeju na čijem je čelu, dela od izuzetne vrednosti, i to još i finansijski izrazi, onda je njegova odgovornost još veća, jer nije uspeo da ih sačuva od krađe. To vam je kao da direktor neke bogate kompanije dozvoli da neko iz magacina izveze tri šlepera najskuplje robe.” U pronalaženju ukradenih slika angažovan je i Interpol. Gradonačelnica Maja Gojković izjavila je da je “neko očigledno znao da uređaji za obezbeđenje još nisu montirani” i zamolila “da se izjave ne daju, jer nekih tragova policija već ima”. Ostaje otvoreno pitanje odgovornosti za čuvanje dobara od izuzetnog značaja za društvo koje, pri tom, njima ne obiluje. Kako sada izgleda, naša umetnička baština kao da je ničija. Bojana Kravidić