Vol-Mart juriša na svet

“Od siromaha do bogataša: ova ritualna definicija 'američkog sna’ o socijalnoj pokretljivosti mora stalno da pronalazi primere uspešnih ljudi, koji će održavati zajedničku iluziju. Nekada je to bio DŽon D. Rokfeler, mali računovođa iz Klivlenda koji je u 31. godini postao vlasnik najmoćnije petrolejske kompanije na svetu. Zatim je to bio Stiv DŽobs (Steve Jobs), koji je napustio fakultet da bi u svojoj garaži osnovao preduzeće, Epl, koje je od ovog mladog Kalifornijca, uoči njegovog 30. rođendana, napravilo milijardera.

Sada je red na Vol-Mart. Na početku mala radnja u jednoj od najsiromašnijih američkih država, Arkanzasu. Na kraju, poslovne brojke koje su 2005. dostigle 310 milijardi dolara; porodica čija četiri sina spadaju među 10 najbogatijih ljudi na svetu; lanac supermarketa koji je istovremeno postao najveće preduzeće na svetu – 2003. preteklo je Ekson mobil – i najveći privatni poslodavac. Od pet CD-ova koji se prodaju u Sjedinjenim Državama, jedan pripada Vol-Martu; od četiri tube paste za zube jedna je Vol-Martova, kao što je njegova i jedna od prodate tri pelene. I što je još značajnije, ova kompanija pokriva 2,5 odsto celokupnog američkog bruto-proizvoda (1). Bogatija i uticajnija od mnogih država, ova kompanija svoju moć duguje pravilima koja je sama uspostavila.

Na ovom nivou moći, ne treba se čuditi što je većina promena u svetu (ekonomskih, društvenih, političkih) našla svoj pandan – a često i svoje poreklo, transmisionu traku i podstrekač razvoja – u Bentonvilu u Arkanzasu, u kome se nalazi sedište ove firme. Borba protiv sindikata, preseljenja firme, pribegavanje preteranoj eksploataciji radne snage, koju obezakonjenje rada i sporazumi o slobodnoj razmeni svake godine čine sve masovnijom pojavom: to je model Vol-Marta. Pritisci na dobavljače da smanjujući plate svojih zaposlenih, ili preseljenjem u inostranstvo, smanje svoje cene; ne razgraničavanje zadataka, nego njihovo povezivanje u nerazdvojivu celinu, ukidanje svakog neiskorišćenog vremena, izbacivanje i najmanje pauze: to je model Vol-Marta. Izgradnja groznih građevina (kutija za cipele) koja se obavlja uz pomoć armade od 7 100 kamiona, koji 24 sata na dan rade i zagađuju okolinu, da bi se u tačno dogovoreni čas ispred svake od ovih 5 000 “kutija za cipele” natrpali milioni automobila: to je model Vol-Marta.

A onda kad sindikati krenu u kontranapad, kad se ekologisti probude, kad klijenti konačno shvate čega ih sve lišava “najniža cena”, kad umetnici odluče da se više ne prodaju već da podrže narodni pokret, kad građani naprave barikade da bi sprečili podizanje betonskih kocki u svom komšiluku, to je još uvek Vol-Mart koji, ovog puta, regrutuje svoje stare “veze” iz Bele kuće, demokrate ili republikance, i nalaže im da ulepšaju sliku preduzeća i zadovolje medije. Oni će kazati: Vol-Mart je postao “etika”; ova kompanija hoće samo da otvara nova radna mesta – doduše slabo plaćena, ali bolje išta nego ništa, a mušterije mnogo vole niske cene... oni će dodati kako uporno stremljenje ka zaradi omogućuje poboljšanje nacionalne produktivnosti. A navedena kompanija će štititi okolinu kao što se brinula i za žrtve uragana “Katrin”. Eksploatacija, komunikacija, još jedan model...

U osnovi, u tome nema ničeg čudnog. Ne postaje se najveće preduzeće na svetu slučajno, samo zato što je, pre 40 godina, njegov osnivač Sem Volton (preminuo u aprilu 1992, nekoliko dana pošto je iz ruku bivšeg predsednika DŽordža H. Buša dobio jedno od najviših američkih odlikovanja) došao na ideju da prodaje lubenice ispred radnji i da istovremeno na magarcu po parkingu prošeta decu svojih mušterija (3).

Prva radnja Vol-Mart otvorena je 1962. u Rodžersu u Arkanzasu, u jednoj zaostaloj seoskoj oblasti. Devet godina kasnije, preduzeće je svoju delatnost proširilo na pet država Amerike. Prva mesta na kojima je počinjalo nisu privlačila velike distributere: pre nego što se dalje širio, Vol-Mart je na tim mestima učvrstio svoj monopol. Kompanija je prednost davala predgrađima, na taj način istovremeno koristeći i gradsku klijentelu i niske cene zemljišta. Predvidevši 1992. severnoamerički sporazum o slobodnoj razmeni, koji je predsednik Vilijam Klinton, bivši guverner Arkanzasa, ratifikovao dve godine kasnije (4), Palčić iz Bentonvila je postao međunarodna kompanija i stigao do Meksika. Zatim je došla Kanada, 1994. Pa Brazil i Argentina (1995), Kina (1996), Nemačka (1998), Velika Britanija (1999). Godine 2001. prihodi Vol-Marta su bili veći od unutrašnjeg bruto-proizvoda mnogih zemalja, među kojima i Švedske. Međutim, preduzeće koje je osnovao Sem Volton oslanja se na glavni adut: na 100 miliona Amerikanaca koji svake nedelje tragaju za “najnižim cenama” koje im ova kompanija nudi.

Cene su stvarno niže. U proseku 14 odsto (5). Ali, po koju cenu to je sasvim drugo pitanje. Odgovor se razlikuje po tome šta je u prvom planu: briga za mušteriju i njegove potrebe, ili plate hiljade snabdevača kompanije. Da bi mušterija Vol-Marta bila zadovoljna, radnik mora da trpi... Da bi cene Vol-Marta i njegovih dobavljača uvek bile najniže, potrebno je da se društveni uslovi stalno pogoršavaju, a još bolje bi bilo da sindikati uopšte ne postoje, ili da proizvodi dolaze iz Kine.

Shizofrenija pojedinca, koji u ulozi kupca teži da prođe što jeftinije, a kao proizvođač zbog toga stalno siromaši, na nivou teorije može biti daleka. Na nivou moći, koju Vol-Mart ispoljava (8,5 odsto prodaje svih artikala u Sjedinjenim Državama, osim automobila), ova kontradikcija postaje realna i prisutna. Firma iz Bentonvila se hvali da porodicama koje rade “omogućuje da svake godine uštede 2 329 dolara”; ona ističe kako je u 2004. godini za 401 dolar povećala kupovnu moć svakog Amerikanca, i kako je iste godine, posredno ili neposredno, omogućila otvaranje 210 000 radnih mesta. (Prema ovoj zamisli, novac koji su uštedeli njeni klijenti utrošen je na druge kupovine, što je novi podsticaj za ekonomsku aktivnost). Protivnici ove multinacionalne kompanije u svesti imaju manje primamljive pokazatelje. Niska cena ne pada sa neba; ona se delimično objašnjava smanjenjem, od 2,5 do 4,8 odsto, prosečne zarade u svakom okrugu Sjedinjenih Država u kome ova kompanija posluje. Tamo gde se širi, ova firma smanjuje plate. Ona stvara uslove za “najniže cene”. Usput, ona umnožava broj klijenata koji nemaju drugog izbora osim da štede kupujući u njenim radnjama. Jer, između gvozdenog lonca distribucije i zemljanog lonca sklapanja ugovora zaposlenih u multinacionali, velikih rivalskih firmi, “tržišna igra” dovodi do trostrukog pada plata. Plate se smanjuju prvo zbog dominacije jednog preduzeća koje nije velikodušno prema svojim “saradnicima” (uobičajen izraz). Zatim zbog uništavanja većine konkurenata ili njihovog prilagođavanja njenim pravilima poslovanja. Najzad i naročito zbog ukaza koji Vol-Mart izriče svojim dobavljačima, uključujući i države čijim proizvodima određuje cenu (2002. ova kompanija je kupila 14 odsto tekstilnih proizvoda, vrednih 1,9 milijardi dolara, koje je u Sjedinjene Države izvezao Bangladeš (6).

Tokom svojih mena, firma iz Bentonvila se nikad nije odrekla dve suštinske odlike: gazdaškog stava i neprijateljstva prema sindikatima. Na jugu Amerike najsiromašnije države, posebno Arkanzas iz doba kada je njegov guverner bio Klinton, redovno su isticali svoje niske plate da bi privukle investitore. Za milion i 300 000 “saradnika” stvari su potpuno jednostavne: nema sindikata. Gđa Mona Vilijems (Mona Williams), portparol ovog preduzeća, to objašnjava na sledeći način: “Mi smatramo da samo neuspešni saradnici žele da pristupe nekom sindikatu. Međutim, Vol-Mart čini sve što je u njegovoj moći da im ponudi sve što žele i što im je potrebno.” Pod uslovom, shvatili smo, da oni ne žele suviše: “Da li je stvarno realno, pita se gđa Vilijems, da neko dobije 15 ili 17 dolara na sat zato što sređuje police?” (7). Generalni direktor preduzeća g. Li Skot (Lee Scott), ne sređuje police. Zbog toga je on u 2004. primio 17,5 miliona dolara.

Radi bolje zaštite od sindikata, poslovođa svake radnje raspolaže jednim “spektrom sredstava”. Čim primeti nagoveštaj nekog organizovanog nezadovoljstva, on okreće crveni telefon i iz Bentonvila kreće privatni avion sa nekim od rukovodilaca. “Saradnici” prolaze kroz višednevnu pedagošku obradu da bi se očistili od rđavih sklonosti. Međutim, 2000. nije ništa pomoglo. Deo jedne Vol-Martove klanice u Teksasu priključio se radničkoj organizaciji. Kompanija je ukinula svoje usluge i otpustila “buntovnike”. To je nezakonito, ali procedura ispravljanja nepravde, koja nikad ne donosi značajne rezultate, praktično je beskonačna. Uostalom, ona još uvek traje. Prošle godine, “saradnici” jedne radnje u Kvebeku izrazili su nameru da se učlane u sindikat. Vol-Mart je zatvorio radnju i objasnio: “Ovaj magazin neće uspešno poslovati. Procenili smo da sindikat hoće da iz osnova promeni naš način poslovanja.(8)

To nije bilo pogrešno. Da bi uspeo Vol-Martov model, svoje saradnike plaća 20-30 odsto manje nego njegovi konkurenti; takođe je mnogo škrtiji kad se radi o socijalnoj zaštiti (bolest, penzija itd.) svojih zaposlenih. Kao što se i dešava kod gazda, država ili milosrdne institucije podnose teret. Kad je u jednom izveštaju Kongresa procenjeno da svaka plata u obliku raznih vrsta učešća zajednicu košta 2 103 dolara godišnje (zdravlje, deca, stanovi), unutrašnja studija ovog preduzeća je priznala: “Naša socijalna zaštita je, zbog svoje cene, nepristupačna porodicama sa malim prihodima, pa Vol-Mart procenjuje da se značajan broj njegovih saradnika nalazi na spisku državne socijalne zaštite.” Manje od 45 odsto zaposlenih u ovoj kompaniji mogu sebi da priušte zdravstveno osiguranje koje im ona nudi. Četrdeset šest odsto dece “saradnika” lišena su svake zaštite ili su pokrivena federalnim programom rezervisanim za siromašne (Medik eid). Profit privatni (10 milijardi dolara u 2004), gubici javni. Pojačavajući malo ovo stanje stvari, DŽesi DŽekson (Jesse Jackson), demokratski kandidat za Belu kuću 1984 – 1988, nedavno je uporedio filijale ove multinacionalne kompanije sa “plantažama” koje ga podsećaju na uslove rada na pamučnim poljima juga Amerike.

Međutim, ovoga puta jug dobija rat. Rat platama. Vol-Mart je 2002. predvideo da napadne na kalifornijsko tržište i da u oblasti Los Anđelesa izgradi četrdesetak svojih “supercentara” u kojima bi moglo da se kupi sve, od prehrambenih proizvoda do delova za automobile. Kakva je bila reakcija ugroženih konkurenata (Seif veij, Albertson): Oni su ponovo zahtevali od svojih zaposlenih – koji su imali svoj sindikat – smanjenje plata a nudili socijalne garancije. S jedne strane, stajalo je 13 dolara na sat i dobra zdravstvena zaštita. Sa druge strane (Vol-Mart) 8,5 dolara i minimalna zaštita. Borba je bila nejednaka. U oktobru 2003, 70 000 zaposlenih u lancu prodavnica u Kaliforniji odbilo je da pruži ustupke koji se od njih traže i stupili su u štrajk koji je trajao pet meseci. Zatvaranje filijala, zapošljavanje drugih radnika: 25 godina bezakonja gazdama je dalo novu snagu. Sindikat je popustio. Kad dođe Vol-Mart, male trgovine se zatvaraju. Otkad se, sredinom 80-ih godina, firma pojavila u Ajovi, ova država je izgubila polovinu svojih bakalnica, 45 odsto prodavnica gvožđarske robe i 70 odsto prodavnica muških odela. Služeći se uobičajenim frazama “tržišnog populizma”, kompanija odgovara da ona samo brani prava siromašnih potrošača, kako od proizvođača tako i od posrednika. Ova republikanska multinacionala hvali se kako je svake godine iznova “biraju” dolari njenih mušterija, koji strpljivo stoje u redovima ispred kasa u njenim supermarketima (9). Za Li Skota sve ostalo je samo jedna “utopijska” vizija i pastorala namenjena privilegovanim dok oni siromašni “nemaju pristup prijatnom životu, samo zato što su drugi napravili sliku sveta kakav bi trebalo da bude, umesto da se pobrinu kako da na najefikasniji način usluže potrošače”. I g. Skot preti na jedan prikriven način: ako neko mesto odbije Vol-Marta, njegov sused to neće učiniti. Pobunjenik će tada da prođe kroz sve tegobe pokoravanja (uništenje lokalne trgovine, obaranje plata), bez korišćenja ijedne od prednosti (nova radna mesta, porast poreza na zemlju).

Ista vrsta slobode važi i za saradnike. Tako jedan privatni Gosplan, najveći trgovac na svetu, može da odredi cenu svojim dobavljačima, platu njihovih radnika, rokove isporuke. Na dobavljačima je da se snalaze kako znaju, da zapošljavaju “na crno”, da kupuju u Kini. Kad se desi neka “nesreća”, Vol-Mart uvek može da tvrdi kako nije bio direktno povezan sa njom, kako nije bio u prilici da sazna šta se dešava...Međutim, koja multinacionala se danas drukčije ponaša? Sanofi, Aventis je na primer, sa jednim preduzećem ugovorio čišćenje koje slabo plaća svoje zaposlene, ne pruža im nikakvo socijalno osiguranje i odriče im sindikalna prava. Vol-Mart ide samo korak dalje od ostalih: “Prema meksičkim novinama, La Hornada, neki od njegovih dobavljača, prisiljeni su da svom moćnom naredbodavcu dozvole pregled sopstvenih računa, da bi on utvrdio postojanje eventualnih 'suvišnih' troškova” (11).

Jer u osnovi Vol-Mart je samo simptom zla koje dolazi. Svaki put kad se ugrozi sindikalno pravo, kad se smanje plate, kad ugovor o slobodnoj razmeni poveća socijalnu nesigurnost, kad državna politika postane senka multinacionala, kad sebičnost potrošača potisne solidarnost proizvođača, tada svaki put Vol-Mart ide napred.

1. The Wall Street Journal, 3. decembar 2005.

2. Na primer Majkl Yuer, savetnik republikanskog predsednika Ronalda Regana i Tomas Mek Lerti, savetnik predsednika Klintona. O tehnikama koje su upotrebili i kojima su pribegli videti “Faiseurs d’elections made in USA”, Le Monde diplomatique, avgust 1999.

3. Anegdota koju je ispričao DŽordž Buš u martu 1992, prilikom predaje “predsedničke medalje slobode” Semu Voltonu.

4. Gđa Hilari Klinton je bila u administrativnom savetu Vol-Merta između 1986. i 1992.

5. Steven Green House, “Val –Mart, driving Workers and Supermarkets Crazy, the New DŽork times, 19. oktobar 2003.

6. Parlamentarni izveštaj DŽordža Milera u predstavničkom domu podnet 16. februara 2004.

7. Vall Street Journal Europe, 7-9. novembar 2003.

8. International Herald Tribune, 11. mart 2005.

9. Videti Thomas Franc, Le Marche de droit divin: capitalisme sauvage et populisme de marche, agone, Marseille, 2003.

10. Navedeno u “Financial Times” 6. jul 2004.

11. Iz Walter Bouvais et David Garcia, multinationals 2005, edicions Danger publiljue, Paris 2005 p.325.

Serž Alimi