Brazilska Parana pred “modernizacijom” poljoprivrede

“Terra roxa”. “Crvena zemlja”, jedna od najplodnijih na svetu... ima je u izobilju u Parani, federalnoj državi na jugu Brazila. “Pravi san”, oduševljava se g. Laerto Trukoljo (Laercio Trucolo), koji upravlja proizvodnjom na facendi (1) Čapadao, poljoprivrednom raju od 1 400 ha. “Ovde bez problema skidamo dve žetve godišnje. Čemu zavideti Evropi!” Stvarno pravi san. Za jedne to je san o velikim profitima, zasnovanim na “modernoj i tehnološki naprednoj poljoprivredi”. Za druge, kojih ima mnogo više, to je san o opstanku i dostojanstvu.

Trideset hiljada vlasnika facendi zauzima oko 70 odsto od 16 miliona ha, koji se obrađuju u Parani; za to vreme negde oko 300 000 malih posednika raspolaže sa prosečno 40 ha, što predstavlja 27 odsto od obrađene površine. Oko 300 000 porodica “bezemljaša”, koje raspolažu sa manje od pet ha, dele ostatak ove površine. Potrebno je bar desetak ha da se prehrani domaćinstvo od šest članova.

Ove porodice su bile prve žrtve ubrzane modernizacije poljoprivrede, do koje je došlo tokom osamdesetih godina prošlog veka. Bile su neophodne velike površine da se proširi “ovaj model agrobiznisa, sa svojim koktelom mehanizacije, herbicida, veštačkog đubriva i intenzivnog navodnjavanja”, objašnjava g. Roberto Bađo (Roberto Baggio), član Pokreta bezemljaša (PB). Između 1985. i 1995, u ovoj oblasti svake godine je nestajalo oko 100 000 poljoprivrednih poseda. “Zelena revolucija”, tvrdilo se. Ovaj izraz zvuči sasvim ironično kad se imaju u vidu društveno nasilje i zagađivanje prirodne okoline do kojih je ova modernizacija dovela, ne računajući pri tom i masovno uništavanje šuma.

Početkom 20. veka od 19 miliona ha u Parani, pod šumama je bilo više od 16 miliona. Pod sekirama i testerama useljenika, ovaj šumski pokrivač spao je na svega 1,5 milion ha (8 odsto površine ove države).

Za to vreme ovaj region je stekao tužnu slavu najvećeg potrošača pesticida i veštačkog đubriva u Brazilu. Mada je počela da se uspostavlja veza između intenzivne upotrebe ovih proizvoda i drugog nacionalnog rekorda Parane – obolelih od raka jetre i pankreasa – sve više je onih koji, zajedno sa g. Žoao Pedrom Stediljom (Joao Pedro Stedille), iz nacionalne direkcije PB-a, ukazuju da zelena revolucija nosi sa sobom i jednu “tamnu kontrarevolucionarnu stranu”.

Međutim, iako se proces koncentracije zemlje praktično stabilizovao, on bi opet mogao da započne dolaskom transgenetskog semena, naročito posredstvom šverca iz Argentine, gde je njegova upotreba dozvoljena; ovaj dolazak bio bi pozdravljen od strane multinacionalne kompanije Monsanto(2). Istina, doskora potpuno nepoznata u Parani, genetski modifikovana soja zauzima tek “nešto manje od 2 odsto proizvodnje”, kako ističe guverner Parane, g. Roberto Rekviao (Roberto Reljuiao).Međutim, prema proceni g. Huana Bedenaskog (Juan Bedenaski), u okolini grada Franciska Beltrao više od 70 odsto ljudi upotrebljava transgenetsko seme; što je njemu lično donelo veliku korist jer lokalnim zemljoradnicima prodaje herbicide i hemijsko đubrivo. Zatrovanost je sve veća, sistem “rojaltija” – taksi koje ne zavise od krajnje cene a koju je za upotrebu svog semena propisala kompanija Monsanto – može, dakle, da pokaže svoje pravo lice. (3)

Pošto prvih godina Monsanto nije nametao ovu taksu, mnogi poljoprivrednici su prihvatili ovo “besplatno” seme, koje su hvalile reklamne službe ove moćne multinacionale i ... velika većina medija. Međutim, tokom 2004, Monsanto iznenada nameće “rojaltije” od 0,62 reala po xaku od 60 kg. Zapanjeni, mnogi proizvođači su, jedan za drugim, pristali da plaćaju ovu taksu, čak i za “konvencionalnu” soju, jer nisu hteli da se izlažu riziku kazne od 1,5 reala po xaku (u 2004. godini), koje su zaprećene “ilegalcima” koji su često i sami nevoljne žrtve jedne spontane kontaminacije, koju niko ne kontroliše.

Ova multinacionala je za sebe osigurala podršku velikih poljoprivrednih zadruga, nudeći im rentu utoliko privlačniju jer je za žetvu 2005-6. već najavljeno povećanje tarife od 100 odsto! Iako je suša dovela do smanjenja produktivnosti, a kretanje kursa dolara ne obećava ništa dobro, oko “malih”, kojima preti isključenje, steže se obruč... ( 4).

Međutim, baš oni stvaraju 80 odsto radnih mesta, osiguravaju preraspodelu prihoda od zemlje, i stvaraju neophodne zalihe osnovnih proizvoda koji mnogo ne zanimaju agro–izvoznike. Prema brazilskom Institutu za geografiju i statistiku (BIGS), proizvodnja crnog pasulja – tipičnog sastojka brazilske kuhinje – pala je sa 38 kg po stanovniku u 1938. na manje od 10 kg danas, mada je “fejao” i dalje vrlo popularan. Šta nam to govori! Agrobiznis uspeva da nametne svoje viđenje poljoprivrede... On se, prema g. Bađu, nalazi na pragu konačne pobede. Za ovog čoveka transgenetika nije ništa drugo do “izraz konačne borbe za vladavinom nad zemljom i to nemale grupe latifundista, već jedne još manje grupe multinacionalnih kompanija”.

Međutim, posle izbora za predsednika zemlje 2002. godine g. Luisa Injacia da Silve, koga zovu “Lula” (Luiz Inacio da Silva “Lula”), rođena je izvesna nada koja se brzo ugasila: i on, poput mnogih pre njega, nije održao obećanje da će zabraniti genetski modifikovane organizme (GMO). Postavljenje gospodina Roberta Rodrigeza (Roberto Rodriguez) na mesto ministra poljoprivrede, ima značenje programa: on je predsednik upravnog odbora fondacije Bunhe, jedne od najvećih multinacionala za proizvodnju semena.

Sa dozvolom, prvo za trgovinu, a zatim i gajenje transgenetske soje, u Rio Grande do Sulu započela je, od oktobra 2003, jedna serija otkaza protivnicima GMO. Wihove poslednje nade raspršile su se 24. marta 2005. kada je odobren “zakon o biobezbednosti”, kojim se uvodi njihova komercijalizacija. Iako se ustavnost ove odluke dovodi u pitanje, naročito od strane brazilskog Instituta za zaštitu potrošača (BIZP), ona ipak predstavlja jednu važnu pobedu za nekolicinu multinacionala, koje se nalaze na dobrom putu da sebi osiguraju stalan prihod na tržištu koje postoji oko 20 godina. Što se tiče vlade, njena odluka iz 2003. da dodatno oporezuje uvoz kineskog glifosata sa 35 odsto (5) ne oporezujući pri tom i glifosat iz Monsanta, ostavlja vrlo malo nade...

Zbog opasnosti od uspostavljanja monopola, u arenu je ušao i guverner Parane g. Roberto Rekvajo. Mada se, pod pritiskom potrošača, veliki uvoznici (iz Evrope i Azije) sve više okreću ka proizvodima koji nisu GMO, izvoz soje, uglavnom transgenetske iz Sjedinjenih Država, pao je (na manje od 41,5 odsto u 2004. godini) u korist brazilske proizvodnje. Konkurencija koja uznemirava sever. U ovom kontekstu, g. Rekvajo ne može da dozvoli da “nacionalni suverenitet” bude podvrgnut povlasticama nekoliko multinacionala, čiji se interesi često poklapaju sa interesima Vašingtona. “Ako im pođe za rukom da upotrebu transgenetskog semena učine opštom, oni će uspeti da kontrolišu našu proizvodnju”. Prehrambeno oružje u službi geopolitičkih ciljeva.

Pošto je pokušala da sebe, u oktobru 2003, pod pritiskom društvenih pokreta, proglasi “zonom slobodnom od transgenetike” Parana je morala da se okrene borbi za luku Parangva, glavnu latinoameričku luku za žitarice, koja se nalazi pod njenom upravom. Parangva je, na temelju tehničkih razloga, zatvorena za transgenetske proizvode. “Imamo samo jedan silos”, objašnjava guverner. “Ako u njega stavimo transgenetsku soju, doći će do kontaminacije i sva će soja u Parani biti smatrana transgenetskom.” Međutim, u gradnji je upravo drugi silos, namenjen “konvencionalnim” žitaricama! Optužujući za pokušaj manipulacije, opozicija – bliska multinacionalama i sklona otvaranju luke za transgenetsko seme – kombinovala je privremena zatvaranja i parlamentarne ankete, sa ciljem da savezna država opet preuzme kontrolu nad lučkim instalacijama. Ova “federalizacija se, kao i u većini slučajeva u drugim delovima zemlje, pokazuje kao posredna etapa za privatizaciju luka... i za njihovo otvaranje transgenetskim proizvodima.

Parana se, u svojoj odbrani, pozvala na princip predostrožnosti, zapisan u ustavu iz 1988, ali je odlučnost evropskih i azijskih potrošača da odbiju genetski modifikovane proizvode ono što menja stvari. I zaista, iako se komercijalni direktor luke u Parangvi, g. Rio Alberto Sibeti (Ruy Alberto Zibetti) topi u plemenitim namerama, iza “etike” na koju se on poziva, vidi se jedan ekonomski “pragmatizam” i nužnost da Parana na međunarodno tržište iznese jedan ekonomski unosan proizvod”! Za uzvrat, ova logika integracije tržišta, ni u kom slučaju ne dovodi u pitanje produktivističku logiku.

“Treba nam jedna masovna poljoprivredna proizvodnja” tvrdi g. Rekvajo. Sa svoje strane, ministarstvo poljoprivrede voli da podseti da Parana nastavlja da “tuče sve rekorde”, i da je stimuliše veliki “dohodak od produktivnosti”(6). Ona, iako zauzima 2,3 odsto nacionalne teritorije, stoji na čelu proizvodnje žitarica, ostvarivši 23 odsto celokupne brazilske proizvodnje u 2004. godini. U njoj je agrobiznis postao glavna ekonomska aktivnost (oko trećine unutrašnjeg bruto-proizvoda), koja se usmerava na gajenje velikih kultura: kukuruza, pšenice, ječma, zobi (Parana je prvi proizvođač zobi u Brazilu), ali takođe i soje ( drugi proizvođač) čiji relativni značaj stalno raste. Između 1990. i 2003. površina zasađena ovom kulturom povećala se za 14 odsto i zauzela više od osam miliona ha. Proizvodnja je sa 12 miliona porasla na više od 30 miliona tona... i to nije kraj.

“Treba proizvoditi...”, ponavlja g. Markos Proše (Marcos Prochet), predstavnik Demokratske seljačke unije u Parani (organizacije koju su stvorili veliki posednici da bi “odgovorili” na stvaranje PB); dok to govori on lupa pesnicom po volanu svog automobila. “Shvatate”, siromašni primaju novac kad imaju decu...” – jedan očekivan osmeh – “treba raditi tako da bude dovoljno hrane!” Međutim, ako šume nestaju, to nije stvar ni siromaštva ni gladi... Za mrežu Ekovida (7), ovaj argument prosto ne važi. “Glad je društveni i politički, a ne tehnološki problem.” On se neće rešiti “konzervativnom, po okolinu štetnom, modernizacijom poljoprivrede.”

Ovaj model nije dokazao svoju sposobnost za život. Jedno ispitivanje pokazuje da “konzervativna modernizacija” poljoprivrede uključuje u sebe dva puta brže povećanje troškova nego produktivnosti, što se saldira preko smanjenja bruto dodatne vrednosti proizvodnje (8). Na drugom mestu, troškovima zagađenja podzemnih voda (6 000 priznatih i 30 000 procenjenih slučajeva intoksikacije u Parani od 1993) sada se dodaju troškovi iscrpljivanja zemlje (9) koje nastaje usled ponovljenog sejanja soje, koja je 2002. godine u Argentini, gde su preduzete mere (10), u ukupnom porezu od poljoprivrednih proizvoda učestvovala sa 20 odsto. Za g. Stedilja i g. Serđa Gorhena (Sergio Gorgen), poslanika Radničke partije u Rio Grande do Sul, troškovi se ubrzano povećavaju: agrobiznis “danas preživljava samo zahvaljujući subvencijama i olakšicama koje mu pruža brazilska država.”

Jedan primer: stupivši na snagu 1997, zamišljen kao pokretač razvoja agrobiznisa, zakon Kandir je oslobodio izvoznike sirovina plaćanja poreza na promet robe i usluga – poreza na dodatu vrednost od 13 odsto, koji se plaćao federalnim jedinicama. Centralna vlast se obavezala da pokrije gubitke federalnih država, ali to nikad nije u potpunosti učinila. Samo za Paranu “to je bio poklon od četiri milijarde reala (više od milijardu i 500 miliona evra) koji je odobren posle primene ovog zakona”, tvrdi g. Bađo. Prelaz na intenzivni model privređivanja predstavljao je na taj način transfer bogatstva od “malih” poljoprivrednih proizvođača ka “velikim” preduzećima (naročito agrohemijskim) i iz javnih u privatne sfere. Isprobani recepti neoliberalizma...

U ovom sistemu, društveni pokreti i pokret za zaštitu okoline oslanjaju se na dva koncepta: agrarnu reformu i jedan trajni i ekološki model poljoprivredne proizvodnje. Slavne krilatice: “proizvoditi manje da bi se proizvodilo bolje” ...i “proizvoditi za unutrašnje tržište!” dodaje g. Vanderlej Ziger (Vanderley Ziger), direktor zemljoradničke zadruge Krezol-Bazer, stvorene u jugoistočnim i centralnim delovima Parane. Wegov cilj: omogućiti malim poljoprivrednim proizvođačima “dobijanje zadružnog kredita i trajan pristup tehnologijama biološke eksploatacije.” Ovde se takođe radi o stvaranju “sistema trgovine, koji proizlazi iz kapitalističke mreže velikih poljoprivrednih zadruga”, o pronalaženju kraćeg puta za snabdevanje, i o stavljanju tačke na “turizam prehrambenih proizvoda” koji prvo izlaze iz zemlje, pa se onda, obogativši posrednike, vraćaju u nju.

Javno istaknuti cilj sastoji se u pomoći seljacima da oni, potvrđujući svoj identitet, “svoj život i opstanak svoje okoline uzmu u svoje ruke”. Kao što je objasnio g. Gilmar Ostrovski (Golmar Ostrovsky) iz Ekovida, “ponovno prisvajanje poljoprivredne proizvodnje jeste društveno i političko ponovno prisvajanje”. Bizaran program odsečen od stvarnosti? “To je jedino sredstvo koje nam omogućuje da istovremeno rešimo i društvene probleme i probleme okoline”, tvrdi se u kancelarijama Krezol-Bazera. Uostalom, “ovaj projekat je već upisan u zakon”! U stvari, Ustav iz 1988. stavlja u “nadležnost centralne vlasti da, u okviru agrarne reforme, izvrši eksproprijaciju zemljišta, koje ne ispunjava svoju društvenu funkciju”. Pod društvenom funkcijom podrazumeva se “adekvatna upotreba prirodnih resursa i očuvanje okoline, kao i poštovanje propisa kojima se regulišu odnosi u proizvodnji i, najzad, zaštita dobrobiti posednika i radnika.”

U jednoj kancelariji u Kuritibi, generalni direktor u Ministarstvu poljoprivrede g. Wutn Ribas (Nenjton Ribas) ovu ideju odbacuje jednim pokretom ruke. “Agrarna reforma je već izvedena u Parani: već imamo dosta malih poljoprivrednika! Osim toga, ovde nema raspoložive zemlje... Brazil je velik, ali 'bezemljaši' mogu da odu na neko drugo mesto”. Mogu da se pridruže legijama izrabljivanih radnika u Ceradu (11)? Međutim, prema Nacionalnom institutu za kolonizaciju i agrarnu reformu (NIKAR), u zvaničnom katastru Parane nedostaje 2,6 miliona ha, koje su verovatno poljoprivrednici ilegalno zauzeli, a “zaboravili” da ih uknjiže. Razlog koji je dovoljan za eksproprijaciju... “u svakom slučaju”, objašnjava agronom Kristof Lanoj (Cristophe Lannoy), “čak i ako se udvostruče površine koje danas zauzimaju ljudi sa imanjima od 25 ha, opet bi u Parani ostalo dosta zemlje”. To je jedan problem političke volje!” Istina je da su u ovoj stvari mnogo razočarani svi oni koji su od “Lulinog” Brazila očekivali otvaranje alternative liberalnom modelu.

Na federalnom nivou vlada nije uspela da uništi viziju jedne “klasne poljoprivrede” zasnovane u samim institucijama. Nesposobnost pružanja jednog strukturalnog odgovora na poljoprivredna pitanja, pokazuje se kroz postojanje, sa jedne strane, Ministarstva poljoprivrede g. Rodrigeza, a sa druge, Ministarstva za razvoj sela, koje nastoji da odgovori na potrebe poljoprivrednih proizvođača. U federalnim državama preovlađuje ista dvoglavost. Mada u većini vladinih sekretarijata kažu kako hoće da “odbrane male i okolinu”, naročito pokretanjem jedne agroekološke škole, u saradnji sa Karakasom i Havanom, guverner Rekvajo tvrdi da je “agro-ekologija samo jedna utopija”.

Sa svoje strane sekretar ove države za buxet g. Rajnhold Stefanes (Reinhold Stephanes), član partije liberalnog fronta (PLF) koji je uključen u pripremu “plana reala” (12), raduje se zbog toga što “pomoć koju primaju poljoprivrednici nas ne košta mnogo: ona uglavnom dolazi od centralne države i Svetske banke!” Svetske banke, za koju g. Fraj Beto (Frei Betto), koji je zbog kritike njene politike napustio vladu, kaže da “zabranjuje u Brazilu svaku strukturalnu reformu”(13).

Tako, između ostalih mera, centralna vlast nudi i kredite koji su podvrgnuti uslovima Banko do Brazil (koja upravlja fondovima na osnovu pravila koja favorizuju najsolventnije klijente) i koji održavaju lanac dugovanja. Sa svoje strane država je izgradila ambare (da bi poljoprivrednici mogli da “uskladište svoje žitarice i prodaju ih po najboljoj ceni”) i “jamči” za proizvodnju radi olakšanja i izvoza. Na taj način su očuvane osnove postojećeg modela. Treba li u ovom videti nedostatak političke ambicije, ili iskazivanje jedne strukturalne krize koja sprečava promene u zemlji? U času svođenja računa došlo je do besne rasprave između razočaranih pripadnika Radničke partije i ogorčenih “lulista”.

Teme rasprave su sledeće: preuzeti ili ne preuzeti kontrolu nad strateškim preduzećima čija delatnost se nalazi u nadležnosti države (kao što je kompanija za proizvodnju elektriciteta u Parani, KOPEL), preispitati ili ne “nemoralne ugovore” koji povezuju Paranu sa pljačkaškim preduzećima, pitanje temeljne reforme obrazovanja, učešća u Telesuru (preko partnerstva sa državnom televizijom Parana Edukativa) itd. (14): radi poređenja obim mera vlade Parane nepobitno ukazuje da na nivou federalne države postoji jedna jaka inercija a posebno u oblasti agrokulture, strateški sektor za brazilsku višu klasu, za jednu, pre svega agrarnu elitu. U jednoj zemlji u kojoj su neoliberalna načela u toj meri inferiorizovana, da je izraženo ekonomskim terminima, “vlast centralne države nad federalnim jedinicama jača nego vlast MMF-a nad centralnom državom”(15). Povlačenje vlasti pred privatnim interesima, za mnoge se pojavljuje kao jedna fatalnost. Kriza koja potresa Radničku partiju ne daje osnova nadi za promenu, koju bi izvela neka politička snaga (16). U ovom kontekstu, kao predstavnik “levice” pominje se g. Rekvajo, a ne g. Injacio “Lula” da Silva. Međutim, zar njegov “siloviti nacionalizam” ne nailazi na iste prepreke, koje nameću s jedne strane kratki mandati, a sa druge institucije, pokvarene korupcijom, i klijentelizmom”? Osim toga, da li je njegova vizija jednog “nešićaryijskog kapitalizma zasnovanog na kompenzatornoj politici” (17), koja se zadovoljava ublažavanjem efekata jednog suštinski nepravednog sistema, u skladu sa voljom za jednom strukturalnom emancipacijom, koju ispoljavaju poljoprivredna domaćinstva, bezemljaši i svi oni koji ne žele da budu u podređenom položaju na koji ih je osudio postojeći model.

U svakom slučaju, treba brzo raditi..... pre nego što transgenetska soja ne zatruje čitavu zemlju.

1. Veliki poqoprivredni posed.

2. Zabranjena u Brazilu, ali uvedena u njega posrednim putem, transgenetska soja je sačuvana jednom “privremenom merom” kojom se omogućuje njena berba u 2003-2004. godini. Od tada privremeno stanje traje...

3. Videti Jean Jacques Sevilla “Chancelante resistance aux OGM”, Le Monde diplomatique, decembar 2003.

4. Za vreme “superberbe” iz 2003-4. godine, soja je vredela oko 17 dolara po džaku, a cena dolara je bila 4 reala. U 2005. cena soje se kretala oko 17 dolara po džaku a dolar je vredeo 2,5 reala.

5. Herbicid koji za transgentsku soju proizvodi Monsanto

6. Brošura Ministarstva poqoprivrede i ishrane, Curitiba, 2004.

7. Mreža podrške agro-ekologiji u oblasti južnog Brazila.

8. Studija koju je napravio Sistema Cresol 2002. navedena u “Encontro estadual – Parana – Brazil”, Jornada de agroecologija, Curitiba 2002.

9. Fio Cruz / Sinitox i Svetska zdravstvena organizacija koju navodi Jelson Oliveira u Os agrotoxicos e a poluicao das aguas” “Jornada da agroecologija”, Editora grafica popular 2004.

10. Pogledati knjigu Marcela Vinasa pod naslovom “Hambre de Soja” Icaro Buenos Aires, 2004.

11. Oblast pošumljenih savana koja zauzima više od dva miliona km kvadratnih i proteže se u više država ali je uglavnom brazilska.

12. Sklonost ka dolarizaciji ekonomije, koju je 1994. uveo predsednik Fernando Enrike Kardozo (Fernando Enrique Cardoso) predstavlja ključnu etapu u uvođenje neoliberalizma u brazilsku ekonomiju.

13. Govor održan tokom “francusko-brazilskog foruma za građansko društvo” 12. jula 2005. u Ekonomskom savetu u Parizu.

14. Kanal latinoameričke televizije koji je stvoren na inicijativu venecuelanskog predsednika Huga Čaveza (Hugo Chavez) radi suprotstavqanja uticaju komercijalnih kanala i CNN-a u oblasti informisanja. U ovom kanalu učestvuju Argentina, Kuba, Urugvaj i Venecuela.

15. Govor koji je održao Rajnfold Stefanes.

16. Videti Ignacio Ramonet, Bresil le Gachis, Le Monde diplomatique, oktobar 2005.

17. Razgovor Caros amigos, juli 2005.

Reno Lamber