Nerešivi konflikt Zapadne Sahare

“Razvoj problema Zapadne Sahare nije povoljan po Maroko. Javno mnjenje nejasno oseća da se naša stvar našla na stranputici. Ono takođe sluti da jedan nepovoljan rasplet ovog sukoba nagoveštava period nestabilnosti, možda i kataklizmičke, po budućnost zemlje. Monarhija će imati mnogo štete od takvog poraza a zemlja će platiti visoku cenu”. Ovako je u svom otvorenom pismu kralju Maroka Muhamedu VI, objavljenom u avgustu 2005, marokanski novinar Abubakr DŽamai (Aboubakr Jamai), urednik Nedeljnih novina, naglasio ozbiljnost situacije u Zapadnoj Sahari, u kojoj događaji nastavljaju da se ubrzavaju.

Od maja 2005. izbijaju secesionističke demonstracije u El Ajunu i Semari, velikim saharskim gradovima: njihovo divljačko gušenje stvorilo je, naročito krajem oktobra, eksplozivnu situaciju. U avgustu mesecu, izražavajući novi interes Vašingtona za rešenje ove krize, američki diplomatski napori su doveli do oslobađanja 404 marokanska zatvorenika, koje je držao Front Polisario. Najzad, u septembru, posle ostavki prvo DŽejmsa Bejkera (James Baker), a zatim i Alvara de Sota (Alvaro de Soto), za specijalnog izaslanika generalnog sekretara Ujedinjenih nacija naimenovan je Peter Van Valsun (Peter Van NJalsum).

Ova tri događaja predstavljaju preokret u istoriji ovog sukoba: svi učesnici i dalje zauzimaju svoje nepomirljive stavove a Ujedinjene nacije shvataju koliko će biti teško naći izlaz iz ove parnice stare 30 godina. Osim toga, demonstracije u El Ajunu i Semari pokazuju da osim fosfata, bogatstva u ribi, i političkog značaja za marokanski i alžirski režim, rešavanje sukoba u Zapadnoj Sahari prevazilazi uske krugove upravljača, zatvorenih u svoja uskogruda shvatanja.

Od 1975, u ime svojih “istorijskih prava” Maroko traži aneksiju Zapadne Sahare, bivše španske kolonije. On je zauzeo teritoriju na koju od 1979. Mauritanija više nije polagala pravo. Sa svoje strane Front Polisario, podržavan od Alžira, pozivajući se na pravo na samoopredeljenje, traži nezavisnost za ovu bivšu špansku koloniju. U prvo vreme, ovaj sukob su sve susedne zemlje iskoristile da učvrste svoj autoritet novih suverenih država. Međutim, on će postepeno sprečavati svaku bilateralnu saradnju i blokiraće stvaranje Unije arapskog Magreba(UAP).

Međutim, marokanski kralj u ovom ratu vidi odlično sredstvo da oko sebe stvori nacionalno jedinstvo, umanji opasnost od levičarskih partija, buntovnu vojsku pošalje na jug, i ojača svoj legitimitet, načet socijalnim i političkim krizama iz 70-ih godina (1). Za Alžir, koji nema zvaničnih pretenzija prema ovoj oblasti, Zapadna Sahara je uvek predstavljala ulog unutrašnje politike. Do nestanka predsednika Huarija Bumedijena (Houari Boumedien) 1978, Alžir je nastojao da ograniči zapadne saveze svog marokanskog suseda (2). A generali su nastojali da konsoliduju svoju moć uz pomoć jednog izrazitog nacionalizma.

Tokom druge polovine 70-ih godina, Maroko je odbio da pregovara o ustupanju makar jednog pedlja Sahare, koju je u ime “teritorijalnog integriteta” proglasio marokanskom. Međutim, Polisario je, zahvaljujući svom poznavanju terena, tokom gerilskog rata, naneo ozbiljne udarce kraljevskim vojnim snagama. Godine 1981, kralj Hasan II je prihvatio održavanje referenduma o samoopredeljenju, pokušavajući da na taj način promeni odnos snaga. Izgradivši odbrambeni obruč, koji je štitio naseljene zone od upada Polisarija, marokanska armija je uspela da okonča gerilu, i sukob reši u svoju korist.

Otevši od protivnika njegovo preimućstvo na terenu, i prebacivši sukob na plan međunarodnog prava, suveren je pomislio da je dobio rat. Dva događaja su ga 1988. učvrstila u toj zabludi. S jedne strane, posle 12 godina prekida, ponovo su uspostavljeni diplomatski odnosi između alžirske armije i Rabata. Sa druge, direkcija Fronta Polisario je prošla kroz jednu krizu zbog prevlasti Regibata nad ostalim plemenima; brojni Saharci iz Tindofa napustili su ovaj front i priključili se Maroku, odgovarajući na taj način kraljevom pozivu da se “opet vrate svojoj dobroj i milostivoj otadžbini”.

Maroko je u stvari nastojao da ovaj sukob svede u okvire unutrašnje politike i oduzme mu međunarodni karakter. Suveren je zaključio da su ova priključenja vlastima, referendum učinila nepotrebnim. NJegova “milost” poslužila se tradicijom po kojoj se kraljevina, sastavljena od brojnih plemena, širi u ritmu njihovog iskazivanja vernosti. On je nastojao da stanovništvo Zapadne Sahare integriše pomoću jedne politike administrativne podele i regionalizacije sporne teritorije. Kao posledica svega toga došlo je i odbijanje Hasana II da direktno pregovara sa Polisarijom.

Ujedinjene nacije su tad pokušale da deblokiraju ovu situaciju, predlažući mirovni plan koji je predviđao referendum o samoopredeljenju. Prihvaćeno od obe strane, ovo izjašnjavanje predviđeno za 1992, nikada nije održano. Odsustvo sporazuma o sastavu izbornog tela, onemogućilo je organizovanje glasanja. Od tada svi predlozi Ujedinjenih nacija nailazili su na odbijanje jedne ili druge strane. Tako je prošao i plan DŽejmsa Bejkera, predstavnika generalnog sekretara, o uspostavljanju jednog perioda autonomije od 4-5 godina, pre konačnog organizovanja referenduma. Na tom referendumu jedna od dve sukobljene strane odnela bi konačnu i otvorenu pobedu.

Od početka sukoba, Front Polisario i Alžir podržavaju ideju referenduma o samoopredeljenju pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija. Što se tiče Maroka, on je bio svestan trajne podrške Alžira zapadnim Saharcima. Posle smrti predsednika Huarija Bumedijena, Rabat je u Šadliju Bendžedidu video čoveka alžirsko-marokanskog približavanja; tokom rata protiv islamskog terorizma, vođenog 90-ih godina, kralj je nastojao da iskoristi slabost svog suseda. Danas, međutim, kad se alžirska vlast očigledno ujedinila oko predsednika Republike, kad između svih političkih činilaca Alžira postoji saglasnost po pitanju Zapadne Sahare – i šire o odnosima sa Marokom – ova saglasnost demantuje sve one koji bi hteli da u Abdelazizu Butefliki (Abdel Aziz Boute Flika) vide čoveka kompromisa.

Dragoceni saradnik Vašingtona u borbi protiv međunarodnog terorizma, Alžir je takođe i značajan trgovinski partner Sjedinjenih Država. Ponovo je našao svoje mesto na međunarodnoj sceni i obnovio svoj ugled na afričkom kontinentu. Kada je 2004. Južna Afrika priznala Saharsku Demokratsku Republiku (SDR), Maroko je ostao usamljen i izolovan na kontinentu. Rabat je odbio da pristupi Afričkoj uniji zbog toga što ova organizacija priznaje saharske pretenzije. Uprkos postavljenju Larbija Belkeira (Larbi Balkheir) za ambasadora u Rabatu (3), pozicija ojačanog Alžira je ostala nepromenjena.

Za uzvrat Maroko teško sebi može da dozvoli sličnu tvrdoglavost. Zvanično, on predlaže jednu “široku autonomiju” za Zapadnu Saharu. Međutim, on nije precizno odredio njen sadržaj. Ova uzdržanost objašnjava se političkim promenama koje ova opcija uključuje: jedna nova institucija zahteva reviziju Ustava. Maroko se u stvari nalazi u obavezi da pomiri formalni suverenitet države sa realnom autonomijom stanovništva, koje hoće da ostvari svoje pravo na nezavisnost. Jer, ne radi se o poklanjanju nekoliko mrvica slobode jednoj marokanskoj oblasti, već o Saharcima koje 30 godina borbe nije slomilo i koji se oštro suprotstavljaju svakom ograničavanju svog suvereniteta.

Hasan II je poverovao kako je jednostavno i efikasno definisao autonomiju Zapadne Sahare, izjavljujući da se osim o državnim obeležjima i zastavi, o svemu drugom može pregovarati. Smatrao je da će, kad ovu formulu ponudi Saharcima iz Polisarija, ostali stati na njegovu stranu. Međutim, od pre šest meseci, sa manje ili više intenziteta, Saharci iz El Ajuna i Semare, ističu zahteve za nezavisnost.

Ako je zvanični stav ostao isti, regionalne i unutrašnje okolnosti su se značajno promenile. Iako su se alžirska i marokanska vlast dočepale ovog slučaja, društveni pokreti i političke partije u ovom času ispoljavaju sklonost da pronađu izlaz iz krize. Marokanske političke formacije, na primer, uputile su se u potragu za izlazom, koji bi svaka od njih želela da odredi.

Istiglal (4) ima osećaj da joj je oduzeta njena prirodna uloga branitelja teritorijalnog integriteta i osporava princip autonomije; ona pre razmišlja u pravcu stvaranja jedne regionalizacije u koju bi Sahara mogla da se uklopi. Partija pravde i razvoja (PPR) sastavljena od umerenih islamista, ispoljava veliku nepomirljivost po saharskom pitanju, što može konstituisati jedan zalog njene vernosti kruni. PPR postoji od 1998, i ima 42 poslanika u parlamentu. Posle žigosanja u maju 2003, zbog “moralne odgovornosti”, za atentate u Kazablanki, njeni šefovi su prešli u izrazito nacionalistički tabor. Za ostale političke formacije, kao što je Savez i sloboda, kriza u Zapadnoj Sahari predstavlja priliku za demokratizaciju Maroka. Alijansa i sloboda je jedna mlada liberalna partija koja se nalazi u centru političkog spektra (iako centar ne znači mnogo u Maroku). Novinar Abubakr DŽamai smatra da otvaranje političkog bojnog polja predstavlja preduslov za rešenje saharskog pitanja. Ipak, ovaj plan se ne može na duži rok razmatrati jer trenutne napetosti mogu da destabilizuju zemlju.

Bilo da je reč o Maroku ili o inostranstvu, demonstracije independentista u Semari i El Ajonu, žestoko ugušene, ostavile su utisak da Rabat ne kontroliše Zapadnu Saharu. Brojni posmatrači stavili su akcenat na razvoj situacije, posle septembra 1999. Te godine u El Ajonu je došlo do policijskog nasilja nad saharskim studentima koji su tražili povećanje stipendija i poboljšanje uslova transporta. Događaj je preuzela u svoje ruke monarhija, koja je u Zapadnu Saharu odmah poslala nekoliko ministara da “saslušaju i umire Saharce”. Dok su 1990. zahtevi bili isključivo socijalni, u maju 2005. njihova priroda je postala suštinski politička. Nemajući deklarisane veze sa frontom Polisario, demonstranti su tražili nezavisnost, što se može videti na njihovom sajtu na Internetu (5) ili na raznim diskusionim tribinama. Negativan odgovor na socijalne zahteve i politika statusa kvo doveli su do zaoštravanja stavova Saharaca prema Rabatu.

Da li će ove nove činjenice, unutrašnje i regionalne, biti dovoljne da ovaj region izađe iz dugogodišnje letargije? Mnogi žitelji Magreba žele da novi interes Amerike za ovaj region olakša rešenje krize od koje je većina ljudi umorna. Pažnja koju Vašington posvećuje konfliktu u Sahari objašnjava se uz pomoć više razloga. Želja da se proširi oblast pod uticajem Atlantske alijanse i mogućnost da se od marokanske armije stvori uporište za politiku regionalne stabilizacije. Ona zahteva da Rabat ne bude angažovan u lokalnim sukobima, naročito ne sa Alžirom. Osim toga, američke firme su uložile značajna sredstva u razvoj izvora nafte i gasa u Alžiru, i žele smanjenje napetosti. Ali, Vašington namerava da bolje kontroliše situaciju u Sahelu koji je, po njegovom mišljenju, postao neka vrsta “utočišta” za islamske teroriste kojima bi mogli da se pridruže i Saharci.

Međutim, ma kakvi bili njihovi planovi, Sjedinjene Države teško mogu da deluju same. Biće im lakše ako sarađuju sa zemljama zainteresovanim za smirivanje ovog regiona, kao što su Španija, Francuska i Mauritanija. Oni treba isto tako da uzmu u obzir aspiracije stanovništva i da se pokažu maštovitim. Rešenje sukoba ne treba da leži u konačnoj pobedi jednog tabora jer bi to u budućnosti dovelo do velikih napetosti. Međutim, kraj sukoba oko Sahare, nužno uključuje legitimaciju jednog protagoniste a delegitimaciju drugog. Svaki od učesnika svoj politički sistem vezao je za ovaj konflikt. Maroko se ne odriče svog teritorijalnog integriteta a Alžirci i Saharci samoopredeljenje smatraju temeljnim principom.

1. 1971. pukovnik Mohamed Abadu pokušao je državni udar a 72. godine nad kraljevskim “boingom” izvršen je atentat ali je Hasan II čudom izvukao živu glavu.

2.Videti Lahuari Addi, “Intruvable reconciliation entre Alger et Rabat”, Le Monde diplomatique, decembar 1999.

3. U stvari, Larbi Belkair je poverqiv čovek režima, blizak generalima, a pre postavljenja u Rabat bio je specijalni savetnik Buteflike. 1978. on je udesio prvo alžirsko-marokansko pomirewe.

4. Istiglal je najstarija marokanska politička partija koja je nacrtala kartu “velikog Maroka”, prema kojoj se ova kraljevina širi znatno izvan svojih sadašnjih granica, obuhvatajući osim Zapadne Sahare i delove Malija i Mauritanije.

5. Videti na primer, WWW. Cahiersdusahara. Com

Kadija Finan