Novac Otave u borbi protiv kvebečkih separatista

Afera nazvana “deoničarskom” nastala je prilikom referenduma koji je 30. oktobra 1995. održan u Kvebeku. Ovom prilikom predlog suvereniteta, povezan sa ekonomskim partnerstvom sa ostatkom Kanade, pretrpeo je poraz. (49,4 odsto je glasalo “za” a procenat izlaznosti je bio 93 odsto). Zastupnici “opcije Kanada” i federalizma su se mnogo plašili liberala koji su bili na vlasti u Otavi. Predsednik federalne vlade od novembra 1993. do decembra 2003, g. Žan Kretjen (Jean Chretien) ovako je opravdao novac koji je potrošen da se spreči pobeda “opcije Kvebeka”: “Bio sam rešen da sprečim zastupnike separatizma da postignu svoj cilj. Angažovao sam se i lično u svojstvu Kanađanina koji voli svoju zemlju, a i zbog toga što je dužnost predsednika vlade da održi jedinstvo Kanade”(1).

Da bi se suprotstavili suverenistima, zastave sa javorovim listom su preplavile sva javna mesta u Kvebeku. Brojne društvene, kulturne i sportske manifestacije dobijale su sredstva pod uslovom da nose kanadske boje i da istaknu federalnu državu, koja je inače, zbog drastičnog kresanja federalnog buxeta, sve manje prisutna u javnom životu. Ova provala publiciteta organizovana je iza kulisa, i principijelno u korist pet agencija bliskih liberalima. Prva otkrića pojavila su se 1999. kada je o njima pisao novinar Danijel Leblan (Daniel Leblanc) u Globe and mail iz Toronta, koga je zainteresovao obim troškova koje je za publicitet izdvojila kanadska vlada (2). Ali, afera je polako počela da izlazi na površinu. U svom izveštaju od 10. februara 2004, službe Glavnog nadzornog suda (ekvivalenta Računovodstvenog suda u Francuskoj) procenile su da je ovaj vladin program poreske obveznike koštao 250 miliona dolara (3): “Konstatovali smo opšte nepoštovanje pravila prilikom zaključivanja ugovora u upravljanju ovim programom od strane deoničarskih društava”, optužila je gospođa Šeila Frejzer (Sheila Fraser) (4.) Pol Marten, koji je pre nego što je postao premijer bio devet godina ministar finansija u vladi Žana Kretjena, morao je da se distancira od svoga predstavnika da bi se pripremio za parlamentarne izbore iz juna 2004. godine. Posle ovih izbora on je na čelu jedne manjinske vlade, pošto liberali imaju samo 135 mesta od 308 koliko sadrži Donji dom u Otavi. Čim je izveštaj gđe Frejzer objavljen, on je stvorio jednu nezavisnu komisiju, poverenu sudiji Xonu H. Gomeriju (John H. Gomery). Od septembra 2004. do juna 2005. na javnim pretresima saslušano je 172 svedoka. Bio je to prolazak kroz pakao, kako za Liberalnu stranku Kanade, tako i za njenu kvebečku filijalu, čije su zakulisne finansijske radnje izašle na svetlo dana (5).

Prema sudiji Xonu Gomeriju, specijalni programi i deoničarska društva koštali su ukupno 332 miliona dolara, od kojih je 147 isplaćeno reklamnim agencijama, koje su podržavale liberalnu stranku. Sudija je dokazao, tačku po tačku, “flagrantnu zloupotrebu državnih prihoda, naduvane račune, duplo fakturisanje usluga, nepostojeće isplate i fiktivna radna mesta”. Prema njegovom izveštaju, bivši potpredsednik partije (koje?, Kanade ili Kvebeka) i lični prijatelj predsednika vlade, Žak Korivo (Jacljues Coriveau), “bio je glavni učesnik u ovim delatnostima koje su mu omogućile da se lično obogati i da liberalnoj stranci Kanade u Kvebeku da velike donacije”(6). Ove pronevere je izveo posredstvom mehanizma kontrole koji je organizovan na najvišem nivou. Bez predrasude prema mogućim sudskim procesima, koji ga ne lišavaju mandata, sudija Gomeri se nije zadovoljio samo okrivljavanjem neposrednih učesnika u aferi. Deo odgovornosti je svalio na predsednika vlade Žana Kretjena koji je lično pratio ovaj program a posebno je okrivio šefa njegovog kabineta, g. Žana Peletjea (Jean Pelletier). Rukom pisane beleške ovoga drugog, omogućile su utvrđivanje njegovog direktnog učešća u upravljanju ovom operacijom. Aktuelni predsednik vlade Pol Marten nije umešan jer njegovo ministarstvo nije nadgledalo ovu vrstu troškova, mada je Žan Kretjen to osporio. Takođe nije dokazano da su prijateljske veze g. Martena sa upravljačima jedne dobrotvorne agencije uticale na sklapanje ugovora. Paralelno sa anketnom komisijom, i istraga kraljevske žandarmerije treba da 2006. dovede do procesa odgovornim ljudima u ovoj agenciji, kao što je Žozef Gite (Joseph Guitte) koji je upravljao ovim programom.

Ovaj program je stvoren radi učvršćenja kanadskog jedinstva i otklanjanja mogućnosti novog referenduma, posle onih koji su propali 1980. i 1985. Međutim, otkrića naličja ove operacije učinila su vrlo verovatnim baš takav ishod ustavne rasprave, koja već decenijama potresa Kanadu. U Kvebeku ovaj skandal i nepopularnost neoliberalne politike Žana Šarea (Jean Sharest) vratili su na scenu kvebečku partiju (KP) čiji se novi vođa g. Andre Boakler (Andres Boisclair) obavezao da će, ako dođe na vlast 2007, organizovati treće tajno glasanje.

Deset godina posle svog nastanka, afera sa deoničarskim društvima jasno je osvetlila referendum iz oktobra 1995. Suprotno od onoga što se pisalo u novinama, uključujući i francusku štampu, reklamne operacije nisu došle posle već su prethodile referendumu. Sudija Gomeri objašnjava da je, od samog početka referendumske kampanje, federalna vlada davala doprinos ovoj “strategiji za nacionalno jedinstvo”. Od juna 1995, predsednik vlade je, na primer, potpisivao dozvole da se za taj cilj upotrebi 20 miliona kanadskih dolara. Suma od 2,6 miliona dolara upotrebljena je za zakup svih reklamnih prostora u Kvebeku, što je sprečilo da se ovih prostora dokopa suverenistički tabor.

Darežljivost federalne vlade je tako omogućila da se zaobiđe izborni zakon Kvebeka, prema kojem je svaki tabor mogao da potroši najviše pet miliona dolara. Samo je federalno Ministarstvo porodice potrošilo 4,8 miliona dolara posredstvom “opcije Kanada”, organizacije koja je na brzu ruku napravljena uoči tajnog glasanja. Drugi manevar: bivši žitelji Kvebeka, koji su se preselili u neku drugu provinciju, aktivno su traženi. Na taj način najmanje 50 000 osoba je moglo da glasa a da nije posedovalo knjižicu zdravstvenog osuguranja te provincije. Otava se takođe okrenula iseljenicima ubrzavajući davanje kanadskog državljanstva: više od 2 000 osoba prevremeno je naturalizovano i dobilo pravo glasa. Najuspešnija operacija je bila “love in”, jedna velika manifestacija organizovana na ulicama Montreala tri dana pre referenduma. Desetine hiljada Kanađana došli su da izraze svoju privrženost opstanku Kvebeka u federaciji. Većina od njih nije platila svoje avionske ili autobuske karte. Glavni organizator, g. Brajan Toubin (Brian Tobin), nedavno je priznao da “postoji jedan deo priče čiji detalji su do danas nepoznati, a to je trajna podrška 'Korporejt Kanada’. Svi glavni poslovni ljudi, koje je kontaktirala moja kancelarija, otvorili su svoje čekovne knjižice”(7). Ove navode je potvrdio i generalni direktor izbora g. Pjer Kote (Pierre Cote), po čijem mišljenju bi rezultat “bio različit, da nije bilo ovih spoljašnjih intervencija” ( 8). Čak je i generalni direktor Liberalne stranke Kanade u Kvebeku, g. Benoa Korbej (Benoit Corbeil), priznao da je zakon “izigran”. Iznenađuje, takođe, izjava ovog pripadnika drugog tabora kojom je on dao za pravo bivšem ministru Kvebeka zbog njegovih kontroverznih govora posle glasanja: “Žak Parizo (Jacljues Pariseau) je imao pravo kad je kazao da je referendum izgubio zbog novca i etničkih glasova” (9).On je takođe priznao postojanje jedne “liberalne mreže koja gotovo sve kontroliše”, a pre svega postavljenje za sudije onih advokata koji su učinili neku uslugu ovoj partiji.

Danas se više zna o ulozi medija u tom periodu. Posle analize hiljada članaka, objavljenih tokom 1995. u najvećem dnevniku Kvebeka La Presse, novinar Patrik Buržoa (Patrick Bourgois) procenjuje da je 54 odsto članaka bilo protiv otcepljenja, 30 odsto “za” a 16 odsto je bilo nepristrasno. Po njegovom mišljenju, ista neravnoteža postoji u novinama Solej i drua i, u manjoj meri, u Žurnal de Kvebek (10). Samo je De voar imao jedan uravnoteženi pristup. To su inače jedine novine koje ne pripadaju velikim industrijskim grupacijama – Geska-Pauer korporejšen i Kvebekor. Najzad, ako je separatističko rešenje moglo da se čuje na frankofonskoj mreži Radio Kanade, za njega nije bilo mesta na anglofonskoj radio-mreži. Novine na engleskom jeziku su se specijalizovale u ocrnjivanju Kvebečana i satanizaciji separatističkih vođa pripisujući im da su “ksenofobni” (11).

Osim što je ukazala na kvarenje liberalne stranke – Žan Kretjen je bio ministar ili predsednik vlade tokom 27 godina – ova deoničarska afera i otkrića povodom referenduma ukazuju i na istrošenost federalnog modela, koji ova politička struja zastupa od 60-ih godina prošloga veka. Popularnost pesme grupe Loko Lokas “Oslobodite nas od liberala” objašnjava se dugim tutorisanjem ove partije, koja dominira kako u Kvebeku tako i u Otavi. Nekadašnja desna ruka i naslednik Pjera Tridoa (Pierre Trideau), Žan Kretjen je isto kao i on opravdavao svoju politiku sukobljavanja sa separatistima “traganjem za jednim pravednim društvom” i jednom voluntarističkom politikom na federalnom nivou. “Kanada je zemlja bogom blagoslovena za sprovođenje politike jednakih mogućnosti… za sve Kanađane, nezavisno od ekonomske oblasti u kojoj žive, i jezika kojim govore” (12).

Ovu viziju – koja nije uvek bila lišena arogancije i navodila je Pjera Tridoa i njegovog učenika da miniraju pokušaje pravljenja ustavnog kompromisa, na temelju jednog posebnog statuta – predstavljali su Sporazum iz Lak Meha – 1987. (13) i Sporazum iz Šarlot Tauna – 1992. (14). Ali, alternativa koju su oni predložili pokazala je svoja ograničenja. Svakako, zakon o zvaničnom bilingvizmu pružio je anglofonima priliku da nauče francuski jezik ako žele da se zaposle na federalnom nivou. Međutim, asimilacija se nastavlja, naročito u zapadnim oblastima. Od milion Kanađana, koji žive izvan Kvebeka a kojima je francuski jezik maternji, manje od 600 000 upotrebljava ovaj jezik u svojoj kući (15).

Ekonomski napredak pod liberalnim vladama doneo je korist samo jednoj manjini. Pod njima su siromašni postali još siromašniji a njihov broj se povećao (16).

Čak i liberali Kvebeka smatraju da podjednaka raspodela na federalnom nivou nije u stanju da nadoknadi fiskalnu neravnotežu između provincija dok, sa druge strane, fiskalna neravnoteža između Otave i drugih provincija ne dozvoljava provincijama ostvarivanje njihovih socijalnih programa. Međutim, konzervativci i liberali još uvek se nadmeću u obećanjima za smanjenje poreza. Dok je bio ministar finansija, Pol Marten je inicirao donošenje zakona koji je, pod određenim uslovima, pomorski transport oslobađao poreza... što je odgovaralo njegovom preduzeću delimično smeštenom u poreskom raju Barbadosa (17).

Da li će ponovo obnovljeni sukob između kvebečkog i kanadskog nacionalizma da se premesti na pitanja etike i jednakosti prilika? Sa ove tačke gledišta, poricanja liberala separatistima u Kvebeku otvaraju nove perspektive. Međutim, zavisiće od ovih poslednjih da ubede svoje anglofonske susede kako nezavisnost može biti osnov društvenog smirivanja i kako, kao što peva Žil Vinjo (Gilles Vigneault), “treba biti u svojoj kući da se kaže Welcome!”

1. Izjava data Gomerijevoj komisiji 8. februara 2005.

2. Jordan Press, “Globe sponsorship Coverage Wins Michener Award”, The globe and mail, 15. april 2005.

3. Jedan kanadski dolar vredi 0,73 evra.

4. Sajt Generalnog verifikacionog biroa: www. oag – bvg. Gc. Ca.

5. Žak Kibl (Jeacque Keable), Le dossier noir de comandit Lanctot editeur Outremont 2004; i Jean Klod Bernhajm, Le scandal des comandits, un crim d’Etat, edition du Meridien, Montreal 2004.

6. Sajt istražne komisije: www. Gomery. Ca.

7. Prikupio Roben Filipo

8. “Le oui aurait du gagner an 95, selon Pierre F. Cote”. La voix de l’Est, 22. april 2005.

9. Parizo avait raison affirme Benoit Corbeil “La Presse” 21. april 2005.

10. Patrick Bourgeois, Nos ennamis les medias, Petiti guide pour comprendre la desinformation canadien, edition du Cvebeqoi, Montreal 2005.

11. Normand Lester, Le livre noir du Canada Anglais, En troi tomes, les Intouchables, Montreal, 2002-4.

12. Thomas es. Axworthy et Pierre E. Trudeau, les Annees Trudeau, la recherche d’une societe juste, Le Jour editeur, Montreal, 1990.

13. Sporazum iz Lak Meha (Kvebek) uveo je niz amandmana na Ustav, prema kojima je Kvebek dobio istaknuto mesto u kanadskoj federaciji. Međutim, Manitoba i Nova zemqa odbili su da ih ratifikuju.

14. Sporazumi iz Šarlot Tauna, od 28. avgusta 1992, zagovaraju autonomiju Ameroindijanaca i priznaju Kvebek kao jednu zasebnu jedinicu. Ovi sporazumi su odbijeni u oktobru 1992.

15. Statistika Kanade, popis od 2001.

16. Armine Yalnizyan, Canada ‘es geat divide, Centre for Social Justice, 2000.

17. Robert Jasmin, “Quand un scandal en cache un autre”, le devoir 26 V 2004.

Filip de Kamp