Kvarenje vlasti

Verica Barać, predsednik Saveta za borbu protiv korupcije

I uredništvo NIN-a je znalo ono što znaju svi: “Ne” je jedini odgovor koji od Verice Barać možete dobiti na pitanje “Da li je vlada Vojislava Koštunice krenula u odlučni obračun sa korupcijom?” U pitanju je bilo i nabrajanje: sudija Vrhovnog suda pritvoren zbog sumnje na korupciju, povodom “Mobtela” pokrenuta lavina, pritvaranje viceguvernera i direktora marketinga socijalista, partije bez koje vlade – nema.

Odsečna je Baraćeva, kao svaki prirodni buntovnik: “Korupcija je najveći problem Srbije. Zbog nje ona nema institucije. Vlada je dužna da stvori uslove da institucije rade, pre svega pravosuđe. A ti uslovi nisu stvoreni. Imate loše zakone, pogledajte samo onaj o krivičnom postupku sa reliktima kakav su istražne sudije.

Uprkos našim predlozima, vlada je tako promenila Zakon o privatizaciji da je dozvolila još veću slobodu činovnicima, odnosno još veću mogućnost korupcije. Vlada ne sme uredbama da menja zakon, a upravo to čini. Tako je uredbom izmenila Zakon o javnim nabavkama dozvoljavajući policiji da sve nabavke budu tajne. A optužbama da je bivši ministar policije Dušan Mihajlović zloupotrebljavao položaj, došli su na vlast. Mi smo protiv ovoga podneli tužbu Ustavnom sudu, ali on ne reaguje.

I – pravosuđe mora da bude nezavisno.”

Tvrdite da vlada kontroliše pravosuđe?

- Pravosuđe je na sve načine pod kontrolom izvršne vlasti i što se tiče plata i napredovanja i poslovnog prostora, a i na mnoge druge načine. Kada sam slušala sudiju Gordanu Mihajlović, jednog od retkih boraca za nezavisno sudstvo u vreme Slobodana Miloševića, znala sam da se i nešto gore dešava u pravosuđu. Zaboravilo se da je to bio totalitarni režim u kome su ljudi ubijani na ulici. Tada se nekoliko ljudi iz pravosuđa ponelo čestito i to se završilo ubistvom sudije Simeunovića. Bila je u toj grupi i Vida Škero, Jelisaveta Vasilić...I dočekali su da većina njih ode iz pravosuđa...

Neće pravosuđe biti bolje ako umesto njega rade policija i ministar finansija. Kako da sada tumačimo činjenicu da nije uhapšeno četvoro sudija kako je najavio ministar Dinkić? Prvo, u veću je pet sudija – šta znači podmititi samo jednog?

Kako i gde vlada ne poštuje zakon u tri primera?

- Mi smo u aprilu prošle godine dostavili vladi izveštaj o “Mobtelu”, ukazali na nezakonitosti, na pogodnosti koje drugi nisu imali, pozvali se i na ugovor sa Ekremom Lukom... Dakle, sve ovo o čemu sada vlada priča i tada joj je bilo poznato. Pa 2004. su u vladi rađena dva izveštaja o “Mobtelu” i prihvaćen je izveštaj međuresorne grupe, gde piše da je vlada vlasnik 58 odsto iako se priznaje da nije rađena ekonomska analiza, da nisu imali svu dokumentaciju... Ako je vlada usvojila izveštaj 2004. godine, zašto ništa po njemu nije preduzela? Tada je trebalo da bude napravljen dogovor među ugovornim stranama. On je uvek bolji od spora. Vlada je, dakle, 2004. trebalo da realizuje izveštaj i postane većinski vlasnik.

Pa što to nije uradila, ako je to u interesu države, naroda, nacije...?

- To je pitanje za vladu. I znate, postoji ugovor kojim se “Mobtelu” daju frekvencije. Ne može se jednostrano raskidati ugovor. Ako se to radi u upravnom postupku, onda to radi upravni organ. Ne postoji mogućnost da sa pozicija vlasti raskidate obligacioni odnos. To je suprotno borbi protiv korupcije. Kada ne poštujete institucije, kada ne poštujete proceduru, ne možete dokazati svoju jasnu želju da se obračunate sa korupcijom. Naravno, dobro je ako takva želja postoji. I ako je tako, neka se počne od “Mobtela”. Ali, zašto to vlada nije uradila kroz institucije? Zašto nije na primeru “Mobtela” vlada pokazala da je ugovor zakon među strankama, da je zakon – zakon za sve?

Očigledno, ovoj vladi ne verujete, ali da vidimo šta ste joj vi sve pisali, na koje ste joj slučajeve ukazivali i kako je ona reagovala?

- Imate koliko hoćete. Nadziđivanje na Konjarniku, korišćenje uredbi u privatizaciji, izvoz šećera i privatizacija šećerana...Da kažem sa vladama Zorana Đinđića i Zorana Živkovića se moglo razgovarati. One jesu osporavale naše izveštaje, ali se moglo razgovarati. Sa vladom Vojislava Koštunice ne možete da razgovarate.

Ali, da nastavim sa izveštajima: imamo temeljan o “Sartidu”, pa o nekoliko krupnih privatizacija, kao što je „Jugoremedija”, „Nacionalna štedionica”...

Najkraće, šta je problem u “Jugoremediji”, koju je Dragan Maršićanin onoliko koristio u predizbornoj kampanji?

- Mislim da je to bila nameštena aukcija za Jovicu Stefanovića Ninija, koji je u to vreme bio na našoj i Interpolovoj poternici. On je kupio 42 odsto, ali je malverzacijama, koje je i sud prihvatio, postao većinski vlasnik, izbacio je posle i iz upravljanja male akcionare. Tako u Srbiji imate dve vrste vlasnika kapitala, jedne koji imaju podršku vlasti i druge koje vlast ne gleda kao vlasnike, a to su mali akcionari. I nije bilo kontrole pranja novca. Odakle tom čoveku 16 miliona evra? Zašto ovu vladu ne zanima kako Peconi kupuje “Vital”, kako Beko kupuje “Knjaz Miloš”...Govorim o ljudima za koje su nas uveravali da će biti provereno odakle im novac...

Mislite li da u Srbiji postoji ijedan čovek koji bogatstvo nije stekao u vreme Slobodana Miloševića?

- To je problem ove vlade...

Valjda i prethodne?

- Naravno. Primer je “Nacionalna štedionica”. Imali su novac Hamović i Lazarević i ranije, ali su na “Nacionalnoj štedionici” mnogo zaradili. Imali su ekskluzivno pravo isplate stare devizne štednje, besplatno korišćenje poslovnog prostora, mogli su potom da ga kupe kada su hteli i kako su hteli. Zamislite, vlada u niskotiražnim novinama objavi oglas o prodaji poslovnog prostora ZOP-a, što ne bi uradila nijedna odgovorna vlada. Rok za prijavu je osam dana, što će reći da ko ranije nije znao za oglas, nije mogao da se spremi za njega. Tražili smo od vlade da to stopira. Nije htela. A da je konkurs namešten, potvrdio je Srđan Đurić kada je rekao: “Kakvih osam dana! Mi to pripremamo šest meseci.” I vlada prodaje ceo poslovni prostor koji koristi “Nacionalna štedionica”, a oni kupuju samo deo koji žele. Jer, da je “Nacionalna štedionica” u akcije pretvorila sav poslovni prostor i nameštaj koji je koristila, država bi postala većinski vlasnik. Dakle, vlada kaže u oglasu prodajem sve, ali pristane da zakupac kupi samo, na primer, dve od četiri sobe, ali nastave da one koje nisu kupili besplatno koriste. Baš bih volela da mi neko da argumente da tu nema korupcije. Ni u razgovoru sa premijerom Koštunicom ih nismo čuli.

Ili, pitamo ministra Dinkića zašto nikome osim “Nacionalnoj štedionici” nije ponuđen taj najprofitabilniji bankarski posao. On kaže: “Niko nije hteo.” “A kome ste nudili, na kom konkursu?”, pitamo. A on odgovara da je usmeno nudio.

Ova vlada je nasledila i “Sartid”, obećavajući u predizbornoj kampanji da će ga rešiti kako pravda zapoveda?

- Čini se da se vlada povodom “Sartida” u prvom razgovoru saglasila sa nama, ali je bio stav da u ovakvim slučajevima kada se radi o stranim firmama i moćnim zemljama, te stvari ne pominju. Mi nismo ni pominjali “Ju es stil”. Tražili smo odgovornost ministara koji su pritiskali sud i sudija koji su nezakonito obavili svoj posao. Naprotiv, sve su te sudije napredovale. A vlada i te kako utiče na to.

A gorki šećer? Da li ste vi ukazali na ovo što se sada pominje: kupovina opreme sa naduvanom vrednošću?

- Poznat je podatak o kupovini opreme u Belju. Ali, to nije samo Miodrag Kostić. U korupciji postoje dve strane, ako jurite samo jednu – nemate iskrenu nameru. Pa u “Mobtelu” su bili vladini ljudi.

Šta biste u slučaju “Knjaz Miloš” podveli pod korupciju?

- Ponašanje vlade. Ako je vlada mislila da je rešenje Komisije za hartije od vrednosti nepravilno, onda je morala da pokrene upravni postupak pred Vrhovnim sudom, a ne da tera Komisiju da menja rešenje. Ako je Dinkić bio u pravu kada je rekao da je Komisija radila pod pritiskom, trebalo je podneti krivične prijave. Vlada je tokom postupka tri puta menjala pravila, naterala je Komisiju da promeni svoje rešenje i time srušila jednu instituciju.

Imate li vi spisak biznismena i političara koji se nalaze u vašim izveštajima?

- Nemamo takav spisak. Morate ga sami praviti gledajući izveštaje.

Da li ste reagovali na pojedinačne slučajeve? Na primer, kuća guvernera Radovana Jelašića? Sumnja u Miroljuba Labusa zbog stipendije ćerke ili zbog navodnog favorizovanja “Danona”?

- Mi ne možemo tu nešto da tvrdimo dok ne proučimo. Ali pisali smo vladi da bi bilo dobro da Labus podnese ostavku kako bi omogućio da se lakše utvrde činjenice, naročito što smo se sa njime sretali i u šećeru i u “Sartidu”. Na taj predlog kao i na sve naše izveštaje vlada Vojislava Koštunice je odgovorila ćutanjem, a u razgovoru u martu (jedini sastanak Saveta i vlade u prošloj godini) o “Nacionalnoj štedionici”, nismo ni došli do suštine stvari.