Radikalski dobitnici

Ako bi izbori bili održani danas, Srpska radikalna stranka bi dobila 102 poslanička mesta, Demokratska stranka 55, Demokratska stranka Srbije 33, Pokret snaga Srbije 28, dok bi 22 mesta u skupštini osvojili socijalisti, pokazuje najnovije istraživanje agencije Medijum galup. Istraživanje agencije, koja do sada nije imala razloga da se crveni pred javnim mnjenjem, upućuje na veoma jasan zaključak da bi Srbija posle izbora imala prilično brutalnu dilemu pred sobom – radikalska vlada uz podršku neke manje stranke ili vlada u kojoj bi se sreli Tadić, Koštunica, porodica Karić i Ivica Dačić. Koja od tih vlada bi, dakle, bila demokratska?

Samo postavljanje takvog pitanja već govori u kakvoj se slepoj ulici nalazi društvo pet godina nakon oktobarskih promena. Analitičari će se već sporiti između dva stava – svaka vlast koja je formirana posle demokratskih izbora se može nazvati demokratskom, istorija još grca u primerima vlada koje su izabrane na izborima a zatim suspendovale sva pravila demokratskog društva. Ali ovde nije reč o nekom od socioloških šlagera koji se zapevaju kada se zaljuljaju institucije a učvrsti prljavi kapital, ovde je reč o običnoj dnevno-političkoj dilemi koja bi mogla da ima katastrofalne posledice. Kako je moguće da su demokratske snage, koje su kao glavni politički cilj proklamovale spasavanje Srbije od radikala, pokazale tako grandiozan uspeh u jačanju upravo te stranke? Hoće li izbori, koji će se pre ili kasnije dogoditi, pokazati nepopravljivu neprosvećenost ovdašnjih vlasnika glasačkih listića da na svakoj velikoj krivini slete s puta ili je pre reč o dramatičnoj neozbiljnosti samoproglašenih demokratskih stranaka, nevladinih organizacija i medija?

Iako se društvo od 5. oktobra do danas lomilo na već zamornom pitanju zašto nije bilo 6. oktobra ili temeljnog raskida sa bivšim režimom, nijedan od velikih političkih sukoba se nije vodio između stranaka novog i starog režima. Dva pola demokratskog bloka su uglavnom gledala da otkinu delove palog establišmenta i da javnosti objasne kako su njihovi novi saveznici zapravo oduvek bili na braniku demokratije, dočim su delovi starog režima koji su se opredelili za suparničku stranu zapravo drugo ime za masovna ubistva, još masovniju pljačku, a ima indicija i da nisu skloni demokratiji.

Tako je Demokratska stranka, koja je svojevremeno uspela da uvede krilo SPS Branislava Ivkovića i nekoliko poslanika Arkanove partije u redove demokratskih snaga, sada ogorčeni i neumorni kritičar podrške SPS-a Koštuničinoj vladi. Ista stranka je s punim pravom kritikovala Koštunicu zbog zadržavanja Nebojše Pavkovića na čelu načelnika Generalštaba, u trenutku njegove smene tom istom Pavkoviću preko pres biroa organizovala medijsku kampanju, da bi nakon podizanja haške optužnice aktivisti DS skupljali potpise za njegov politički angažman, a stranke vladajuće koalicije organizovale miting podrške optuženim generalima. Na drugoj strani, njihovi naslednici u Nemanjinoj ulici su na vlast pre svega došli na velikom talasu borbe protiv korupcije, u kojoj su s pravom kriminalne aktivnosti visokih službenika vlade povezivali sa vrhom vlasti, da bi se sada ponašali kao da su bivši ministar odbrane ili viceguverner Narodne banke zapravo turisti koji su se slučajno zatekli na tom mestu. Ako su Davinić ili Simić zaista krivi za šta ih terete nadležni organi, onda su za to sigurno odgovorni ljudi koji su ih na to mesto postavili, glasi sasvim jednostavno pravilo u svakoj zapadnoj demokratiji. Kada je svojevremeno, partija Vojislava Koštunice s punim pravom bila šokirana izjavom Čedomira Jovanovića da raspravu o poverenju vladi mogu da zakažu samo oni koji su tu vladu izabrali, niko ne bi mogao da pomisli da će nova vladajuća koalicija sprečiti da se na skupštinski dnevni red stavi rasprava o poverenju vladi. Kada je vlada odlučila da krene u ozbiljniju borbu protiv tajkunizacije, čitava armija velikih reformista i ljutih zagovornika 6. oktobra je zavrištala protiv političkog progona Bogoljuba Karića. Niko nije postavio pitanje kako se dogodilo da se troje državnih upravnika Mobtela, koje je postavila država, našlo u pritvoru, po čemu je Ivica Dačić bliži Miloševiću od Bogoljuba Karića, postoji li bilo kakva odgovornost bilo koga u prethodnim vladama za izgubljenih par stotina miliona evra ili je krivica samo na ovoj vladi koja se, opet, toga setila tek kada je postala ugrožena.

Slučaj Mobtela je tako postao velika paradigma čitavog društva – za razliku od drugih tajkuna, Bogoljub je imao sluha da podmiri potrebe Marka, Marije, njihovih roditelja, velikog broja bliskih saradnika, kao i potrebe njihovih ljutih protivnika (opozicionara, nezavisnih medija i intelektualaca), koji danas plaču za propuštenim 6. oktobrom ali nikako nisu spremni da vrate pare koje su stvorene milošću jednog čoveka koji se, izgleda, nalazi u Hagu.

Te dve celine demokratske Srbije će već nekim lepkom, posle novih izbora, zalepiti grupa zapadnih ambasadora ili recidivi zdravog razuma, ali to opet neće previše pomoći demokratiji u Srbiji. Stav DS da se glavni spas za Srbiju nalazi u vanrednim izborima, jer je svaki dan sa Koštuničinom vladom izgubljen za državu, mogao bi da bude legitiman pod jednim malim uslovom – da u novoj vladi budu samo demokrate i predstavnici manjina, kako ovih dana najavljuju lideri DS. Jedini problem za lidere DS je što nijedno istraživanje javnog mnjenja ne pokazuje da postoji takva mogućnost, a istraživanja koja se pojavljuju samo na BK televiziji ukazuju da bi tu koaliciju mogli da čine DS i Karićeva partija. Ubeđivanje javnosti da bi za Srbiju najbolje bilo srušiti Koštuničinu vladu, kako bi se napravila nova vlada sa Koštunicom, oduševiće samo nekoliko političara u Srbiji: Tomislava Nikolića, Aleksandra Vučića...