Pandorina kutija

Polemička rasprava dvojice televizijskih šefova koja je svojevremeno, pre izvesnog vremena, zabavljala čitateljstvo obiljem sočnih izraza i sudskih pretnji ušla je, ovih dana, u nešto mirnije vode. Odvija se sporadično, više onako uzgred, sa manje strasti, što još ne znači kako je izgubila svoju prvobitnu političku težinu.

Razume se po sebi da je ovaj spor imao nedvosmislen ideološki predznak. No, u suštini, bila je to svađa oko rejtinga, koja se začela u trenutku kada je vlasnik jedne od narečenih televizija (Pink) odlučio da, baš u terminu “Dnevnika” druge televizije (RTS), krene sa emitovanjem “Nacionalnog dnevnika”. Elem, i jedna i druga kuća su tada adutirale tvrdnjom da imaju najviši rejting gledanosti, kako u globalu tako i u pojedinim programskim segmentima, što je valjda trebalo da znači da uživaju nedvosmisleno poverenje ovdašnjeg građanstva. Naravno da su se obe ove tvrdnje, koje inače isključuju jedna drugu, zasnivale na rezultatima istraživanja raspoloženja javnosti do kojih su došle različite agencije. Ovo ne govori još ništa loše o poslovnim ambicijama naših televizija, ali budi razumnu sumnju u potpunu objektivnost bar jedne od angažovanih agencija.

Ostavimo se lanjskih snegova. Ono što konkretno uslovljava ove redove jeste poslednja, najnovija runda opisanog verbalnog boks-meča, čiji je povod agresivna najava skorog početka emitovanja rialiti šoua “Veliki brat”. Taj će se instruktivni produkt duha vremena (koji radi na ukidanju svake privatnosti) prikazivati na televiziji B 92 jer je domaći vlasnik licence procenio da su gledaoci tog kanala prava “ciljna grupa” (?) za ovakvu vrstu pomalo imbecilne zabave, namenjene prevashodno mazohistima (učesnici) i voajerima (korisnici). Uzmimo taj njihov stav kao slobodno sudijsko uverenje.

U jednom od brojnih tekstova vezanih za slučaj, glodur je budućeg javnog servisa (RTS), izjavivši prvo da je odbio opciju “Velikog brata”, iskoristio priliku da i

B 92 pridruži korpusu televizija koje sistematski rade na genetskom zaglupljivanju srpskog naroda, optuživši jednu (Pink) da to čini politizacijom estrade, dok se druga (B 92) radije opredeljuje za (insajdersku) estradizaciju politike. Možda je u pravu, videće se.

Bitnije je nešto treće: osim nekih televizija lokalnog, zanemarljivog značaja, samo se još TV BK nije našla u njegovom spektru medijske pete kolone glede uticaja i važnosti javnog servisa. Možda je to obol glodurovim neugaslim simpatijama za osnivača te televizije, što je ljudski dopušteno i razumljivo. Međutim, sve se to događa u trenutku kada se osnivač te televizije, naime Bogoljub Karić, našao u epicentru velike političke afere, izazvane namerom vlade da raščisti račune sa “Mobtelom”, jednom od brojnih firmi porodice iz Peći. Reč je o mešovitom preduzeću, čiji je suvlasnik država (PTT) koja do sada nije tu ostvarila nikakav profit. Kada je već krenula u taj pravno-ekonomski obračun, vlada nije mogla stati na pola puta, pa je poreska inspekcija uz logističku podršku policije zakucala i na druga vrata Karićeve poslovne imperije, među kojima i na vrata TV BK, gde je navodno otkrila razne zloupotrebe i zakonske prekršaje. Dalja istraga će pokazati osnovanost (ili neosnovanost) tih optužbi. Direktor TV BK Bojana Lekić je, gostujući u mnogim televizijskim emisijama, negirala bilo kakvu svoju umešanost u nezakonite postupke.

Ovde bi trebalo da dođe tačka. Ali, ne. Novonastalu situaciju su razni Karićevi “protežei” i zakleti protivnici postojeće vlade (koji su, silom svog opredeljenja, posredno na Bogoljubovoj strani) iskoristili u svojoj orkestriranoj kontrakampanji da je navodno prevrtanje Karićevih yepova zapravo politička hajka i medijski linč neistomišljenika, ustvrdivši kako je TV BK u ovom trenutku jedina televizija koju vlast ne kontroliše. O tome da li to ujedno znači kako je TV BK nezavisna, objektivna televizija otvorenih očiju dotični se nisu izjašnjavali. Jer bi izjašnjavanje u tom smislu bilo lažno, sasvim politikantsko. Budući da je TV BK očevidno na Bogoljubovoj strani (koja je na skandalozan način instrumentalizovana u zaštitu njegovog lika i dela – Đ. Vukadinović), bez obzira što formalno nije više u njegovoj finansijskoj jurisdikciji, već u ovom trenutku pripada nekim fantomskim firmama.

No, tako je kako je. To nije nimalo ugodna pozicija za vladu i istražne organe. S jedne strane, sada se postavlja nužnost da validno budu dokazane krivične prijave protiv rukovodećih ljudi TV BK, da zbilja ne bi ispalo da se čitava afera odnosi na puki politički obračun kako sa neistomišljenicima, tako i sa medijima koje vlast, ovako ili onako, ne kontroliše. Tako bi moralo da bude. Ali, opet, s druge strane, zašto je istovremeno sa ulaskom poreske inspekcije u TV BK Republička radiodifuzna agencija (RRA) raspisala konkurs za dodelu nacionalnih frekvencija? Moglo je s tim da se još malo sačeka kada se već toliko odugovlačilo. Ne umišlja li valjda neko da će se problem koji vlast (i javnost, odnosno, deo javnosti) ima sa TV BK razrešiti tako što će se toj televiziji uskratiti nacionalna frekvencija? Možda je ona i ne zaslužuje, ali...

I tu nije kraj mogućim nedoumicama. Uzmimo da je tačna teza kako vlast kontroliše mnoge medije, mada ona ne drži vodu bar u slučaju jedne od inkriminisanih televizija. Na terenu te pretpostavke vlada se takođe može naći na klizavici. Započetim proces transformacije državne televizije u javni servis, kojim će finansiranje institucije na adresi Takovska 10, biti putem pretplate prepušteno samim građanima, vlast se – kako joj to i zakon nalaže – odriče nasleđenih vlasničkih prava, pa tako i mogućnosti direktnog, brutalnog uticaja na uređivačku politiku. Time, pak, nije nimalo umanjena šansa vlasti da se u tu politiku posredno meša iznuđenim kadrovskim rešenjima. Problem se uvećava u slučaju nekih drugih televizija, onih koje su privatno vlasništvo ili su akcionarska društva. Tu će dokazivanje uticaja vlasti biti teško, praktično nemoguće. I to se ne odnosi samo na postojeću vladu. Više je problem neke buduće vlade, koja će od ove rado u nasleđe preuzeti ono što joj može biti od koristi. Dva su razloga takve bojazni: svaka vlast voli da ima svoje medije, kao što većina medija voli da ima svoju vlast, pa se, po potrebi, svakoj vlasti prilagođava.