“Sluhisti” u Operi

Pozorišne novine”, list Narodnog pozorišta u Beogradu, počev od četvrtog broja (29. januara) izlazi kao dodatak “Politike”. U tom broju objavljen je intervju s Karlom Baričelijem, italijanskim tenorom koji je nastupio na premijeri “Toske” u Beogradskoj operi. Kad sam video naslov, pomislio sam: hvala bogu, nisu ga nazvali “Barićeli”, izbegli su uobičajenu grešku u transkripciji italijanskih imena.

Avaj, avaj (ili ahi lasso!, da ostanemo u duhu italijanske opere), još nisam pročitao ni drugi pasus, a već sam saznao da je tenor Baričeli debitovao “na sceni teatra Bonći u gradu Ćezeni”, i da je pevao u “Teatru la Feniće u Veneciji”. Da stvar bude još gora, na prethodnoj strani se govori o premijeri opere “Đani Skiki”, pa se navodi koji su pevači tumačili uloge “Rinučia” (umesto Rinuča), “Spineloća” (umesto Spineloča), “Ćieske” (umesto Česke, što je skraćeni oblik od Frančeska). Ako su imena tako napisana i u programu odnosno plakatu za “Đanija Skikija”, zaista je bruka.

Zanimljivo je da su u istom članku pravilno napisana imena Gučo, Lučija, a naravno i prezime autora obeju pomenutih opera – Pučini. To znači da saradnici “Pozorišnih novina” italijanska imena pišu “po sluhu”. Treba ih lepo zamoliti da se na sluh oslone prilikom pevanja ili sviranja, a za transkripciju stranih imena da se drže Pravopisa. Pravilo je, uostalom, krajnje jednostavno i o njemu sam već više puta pisao u ovoj rubrici: u prenošenju italijanskih imena (kao i španskih, kod kojih se javlja ista greška) upotrebljavamo Č, ne Ć. Ako Pučini nije “Pućini”, ako Monika Beluči nije “Belući”, ako smo Musolinija zvali duče a ne “duće”, ako se u muzici govori o čembalu, violončelu i rečitativu, onda nema opravdanja ni za takve grozote kao što su “La Feniće” ili “Teatro Bonći u Ćezeni”.

Izuzetak je, naravno, sveprisutni pozdrav “ćao”, koji se ustalio u tom obliku i sad ga je kasno menjati. To samo pokazuje da su izraze kao čembalo, violončelo, rečitativ nekada davno usvojili obrazovani Srbi, koji su čitali Kročea, slušali Čimarozu i divili se Čelinijevim skulpturama, pa su bili svesni i razlike između Č i Ć, dok je “ćao” produkt današnje masovne kulture, o čijem nivou ne vredi trošiti reči.

A kad pomenusmo “ćao”, naša stalna čitateljka Zoranka javlja nam da na Žitnom trgu u Novom Sadu postoji lokal tog imena, na kome je natpis “CIAO – PIZZERIJA”. Ako su se nadali da će privući Italijane kao mušterije, trebalo je da napišu PIZZERIA, bez J. U protivnom, ne bi im ništa falilo da su tablu napisali ćirilicom.

Neumoljivi jezički cenzor svojih sugrađana, Zoranka takođe šalje jedan rukom pisani oglas koji počinje rečima “Kv. stolar radi proizvodnju vrata, prozora, enterijera”, zatim tetrapak Novosadske mlekare s natpisom “Jogurt sveže tečni” i “Sveže tečni jogurt”, kao i jednu čitulju iz “Dnevnika” ispod koje piše “sa tugom sa njom su u mislima sinovi, suprug, sna i unuka”. Sna je “lalinski” oblik koji se može naći i kod Veljka Petrovića, ali u novinama bi se morao upotrebiti književni oblik snaha, ili barem snaja. Što se tiče pleonazma “tečni jogurt”, mislim da znam u čemu je stvar. Kod nas se jogurt oduvek pio, ali u zapadnim jezicima turcizam yoghurt označava ono što se jede kašikom, a što mi zovemo kiselo mleko. Otkako su “Danone” i slične kompanije osvojile naše samoposluge s raznim vrstama “voćnog jogurta”, “jogurta” s čokoladom, karamelom i tako dalje, postalo je nejasno šta je zapravo jogurt. Verovatno je to razlog što je mlekara dodala pridev “tečni”. Novosađani su, uostalom, najkvalifikovaniji da sude o jogurtu: jedino je u njihovom gradu on dobio političko značenje!

Još jedan Novosađanin, Dušan Šuput, piše da je u dva maha u NIN-u, u spoljnopolitičkim tekstovima, naišao na reč readmisija. Nije ju našao u Pravnom leksikonu, niti u rečnicima stranih reči.

Posredi je još jedan anglicizam, tačnije anglolatinizam, koji se takoreći neopaženo uvukao u jezik naših medija. Englesko readmission znači “ponovni prijem” (u članstvo nečega), od prefiksa re- koji označava ponavljanje i imenice admission, koja može značiti “priznanje”, ali još češće “primanje (nekoga), dozvola ulaska”.