Kosovo je već okupirano

Prvo je u novembru patrijarh srpski gospodin Pavle u obraćanju povodom najave početka pregovora o statusu Kosova upozorio da bi svaka pomisao da se jednoj demokratskoj zemlji u 21. veku, pred očima celog sveta otme deo njene teritorije suštinski imao karakter okupacije. Potom je okupaciju i status Kosova u istoj rečenici sve češće, u brojnim medijskim nastupima, počeo da spaja i Aleksandar Vučić da bi tek kada je njegov partijski šef Tomislav Nikolić izjavio da bi Srbija trebalo Kosovo da proglasi okupiranom teritorijum u slučaju da dobije nezavisnost – to gromoglasno odjeknulo, ne samo u Srbiji. Svakako delom i zbog političke težine sadašnjeg vođe radikala ali prvenstveno zbog tajminga koji je Nikolić izabrao za ovakav istup – dok su Srbima još u ušima reči britanskog diplomate Sojersa da će Kontakt grupa Kosovu dati nezavisnost. I neposredno nakon što je zatvorio vrata kabineta premijera Koštunice, iz čega bi se moglo zaključiti da Nikolić ne govori samo u svoje ime.

Ipak, prema rečima Koštuničinog savetnika Slobodana Samardžića, srpski premijer i srpski pregovarački tim mogu da stoje samo iza nečega što piše u Rezoluciji Skupštine Srbije o Kosovu i Metohiju a nikako iza “politički nesrećnih izjava koje pretpostavljaju loš scenario i koje se po tome ne razlikuju mnogo od izjava koje je svojevremeno davao Goran Svilanović”.

“Ulažemo veliku energiju da dođemo do prihvatljivog rešenja i zaista nemamo vremena da se bavimo lošim spekulacijama”, kaže Slobodan Samardžić dodajući da ovakve izjave mogu samo da otežaju poziciju našeg pregovaračkog tima.

A ono što piše u rezoluciji parlamenta i iza čega stoji država Srbija jeste da će “Narodna skupština Republike Srbije svako nametnuto rešenje budućeg statusa Kosova i Metohije proglasiti nelegitimnim, protivpravnim i nevažećim”.

Okupacija se nigde ne spominje niti bi uopšte bilo moguće da se spominje. Jer, kako objašnjava Zoran Vučinić, profesor međunarodnog prava na Fakultetu civilne odbrane, država ne može proglasiti okupaciju jer se okupacija ne proglašava. “U nadležnosti države je proglašenje stanja opasnosti, rata ali ne i okupacije. Stanje okupacije se uspostavlja a može se priznati ili ne.”

Dakle, Srbija ne može proglasiti okupaciju Kosova i Metohije iz najmanje dva razloga. Prvi je, kako je objasnio naš sagovornik, da to može uraditi samo organ okupatora a ne države koja se smatra okupiranom a drugi je taj što se Kosovo, prema rečima profesora Vučinića, i sada može smatrati okupiranim.

Naime, u teoriji postoje dve vrste okupacija: tzv. ratna, koja nastaje posle invazije jedne zemlje na drugu i sporazumna okupacija, kada putem ugovora država prihvata uslove okupacionog režima.

“Kumanovskim sporazumom koji su ratifikovale i Vlada Srbije i tadašnja savezna vlada, prihvaćen je dolazak stranih vojnih trupa na Kosovo a naša država je morala da povuče svoju vojsku. I to je sporazumna okupacija. Jer, kapitulacija, a taj izraz se često upotrebljava, podrazumeva vojni poraz i predaju vojnih snaga. A to se nije desilo”, kaže Zoran Vučinić.

Za Milana St. Protića najšokantniji je stepen neznanja koji ispoljavaju naši vodeći vladajući i opozicioni političari. “Toma Nikolić je verovatno želeo da kaže da bi nezavisnost bila neprihvatljiva a upotrebljava termine za koje očigledno ne zna ni šta znače. Ali, svakako takve izjave nisu ni računale na kakva druga dejstva osim marketinških.”

Kad bi Srbija mogla da proglasi okupaciju, kaže Protić, zanimljivo bi bilo koga bi proglasila za okupatora. “Albanci žive tamo tako da teško mogu da budu okupatori, a ako su to Ujedinjene nacije, onda je zanimljivo zašto baš kada vojnici UN polako odlaze proglašavamo okupaciju a kad su dolazili to nismo uradili?”

On kaže i da svaka takva ili slična odluka ne bi imala nikakvo dejstvo jer bi krajnja odluka svakako bila na Savetu bezbednosti UN, a Srbija kao njen član imala bi obavezu da takvu odluku poštuje.

Milan St. Protić takođe ističe da okupacija ne mora biti protivpravna kategorija. Kaže da se u međunarodnom pravu okupacija definiše i kao pravo države da zauzme teritoriju neke druge države. “Najbolji primer za to je Berlinski kongres 1878. gde je Srbija dobila nezavisnost a Austrougarska pravo da okupira Bosnu i Hercegovinu. I narednih 30 godina, do aneksije 1908, Austrija je vršila okupacionu vlast u BiH.”

Okupaciona vlast definisana je međunarodnim pravom a smisao je da se zaštiti bezbednost okupacionih trupa i obezbedi sigurnost civilnog stanovništva.

Okupaciona vlast, po međunarodnom pravu, može da formira samo privremene organe koji mogu suspendovati određena prava i to u cilju zaštite svojih vojnih snaga (npr. mogu zabraniti nošenje oružja ili okupljanje na javnim mestima) ali ne sme da menja zatečeni ustavni poredak, niti da formira zvanične organe vlasti.

CRKVA I KOSOVO Srpski Jerusalim Najviši predstavnici Srpske pravoslavne crkve izričiti su u stavu da se proglasi okupacija Kosova i Metohije, ako dođe do “nametanja rešenja” Najviše crkveno telo, Sveti arhijerejski sabor Srpske pravoslavne crkve, zauzelo je sasvim jasan i izričit stav – u slučaju da dođe do nametanja rešenja za Kosovo i Metohiju, ovaj deo Srbije proglasiti okupiranom teritorijom! Taj stav Srpska pravoslavna crkva definisala je i zvanično zauzela početkom novembra na zasedanju Svetog arhijerejskog sabora (što je bilo drugo redovno zasedanje u protekloj godini, a ono se po pravilu održava jednom godišnje). “Središnje pitanje” ovog zasedanja, s obzirom na najavu da će otpočeti pregovori o konačnom statusu Kosova i Metohije, bilo je upravo pitanje južne srpske pokrajine. Iz tog razloga, za ovu priliku, patrijarh Pavle je pozvao predsednika Vlade Srbije Vojislava Koštunicu da članove Sabora upozna sa stavovima vlade i koracima koje ona preduzima da bi se očuvala teritorijalna celovitost Srbije, sa Kosovom i Metohijom kao njenim integralnim delom. Sa ovog zasedanja upućena je “Poruka Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve povodom razgovora o statusu Kosova i Metohije”, u kojoj se kaže: “Da bi političko rešenje bilo opravdano i dugotrajno, do njega se mora doći pregovorima. Ono ne može biti jednostrano nametnuto, niti pak rezultat prekrajanja teritorija po etničkoj osnovi, jer bi to izazvalo masovna iseljavanja stanovništva i nove tenzije na Balkanu sa nesagledivim posledicama. Ukoliko bi se desilo, ne daj Bože, da bilo kakvo rešenje bude nametnuto, Sabor očekuje da Skupština Srbije obznani celom narodu da je izvršena nelegitimna i nelegalna okupacija jednog dela naše nacionalne teritorije.” JOVAN JANJIĆ

Međutim, u praksi okupacione snage ne drže se slova međunarodnih zakona. I to, navodi Zoran Vučinić, kako tamo gde su okupaciju uspostavili vojnim putem (Irak), tako i tamo gde su to uradili ugovorom (Kosovo). “Ali, to ne umanjuje značaj pravila međunarodnog prava koji jesu civilizacijska tekovina.”

Vladislav Jovanović, ministar spoljnih poslova i ambasador pri UN u vreme vladavine Slobodana Miloševića, kaže da mi uprkos svemu moramo insistirati na međunarodnom pravu i moramo imati jedinstven stav. Po njegovom mišljenju, izjava Nikolića je bila isprovocirana i sama po sebi nediplomatska i nepotrebna. “U takvim situacijama naš jedini odgovor treba da bude napuštanje ili odricanje od pregovora a nikako otvaranje karata.”

Baš to eventualno odustajanje od razgovora je, po mišljenju Gorana Svilanovića, ministra spoljnih poslova za vreme vlasti DOS-a, velika opasnost za našu zemlju. “Ne mogu da verujem da još nismo naučili lekciju i da i dalje mislimo da procesi neće postojati ukoliko mi ne učestvujemo u njima. Izjave kao što su ova Nikolićeva ponovo nas guraju u taj Miloševićev način razmišljanja zbog kojeg smo i prošli kako smo prošli.”

Svilanović kaže da su primeri za to razgovori oko ustavnog okvira Kosova, decentralizacije pokrajine ili kosovskih izbora. “Argument za pozivanje na bojkot kosovskih izbora je bio taj da nećemo da im damo legitimitet. A s kim ćemo sad da pregovaramo? Sa vladom izabranom na tim izborima. I sad ćemo im dati legitimitet. A da je to urađeno na vreme, možda bi se moglo izboriti više za Srbe što žive tamo. U krajnjem slučaju, bar bismo znali ko su pravi predstavnici Srba sa Kosova.”

Bivši predsednik Građanskog saveza svestan je da je pitanje statusa najveće i najvažnije, ali kaže da to nije i ne sme da bude jedino pitanje. “Ima još mnogo jednako bitnih pitanja kao što su: kako će živeti Srbi na Kosovu, kako će biti rešeno pitanje privatne imovine, udeo naše države u kosovskim sistemima... Sve to zajedno daje i status, ali nije isto nezavisnost sa svim ovim i bez svega ovoga.”

Zbog toga, Svilanović kaže da je u Srbiji potrebno napraviti ozbiljnu debatu o stvarnim opcijama rešenja statusa Kosova, “jer najlakše je ali i besmisleno ponavljati da nećemo nešto potpisati, nikad nećemo dati, i tome slično”. Smatra da takvim izjavama i izjavama kao što je Nikolićeva sami sebi vezujemo ruke u budućim pregovorima i, što je najgore, šaljemo lažne poruke Srbima koji žive na Kosovu.

Srbi koji su ostali na Kosovu, međutim, uglavnom podržavaju Nikolićev istup. Tako, recimo, i Marko Jakšić koji je još uvek član našeg pregovaračkog tima (nagovestio da će da ga napusti zbog ponašanja Vuka Draškovića) smatra da je Nikolićeva ideja ispravna. “Ne očekuju valjda da ćemo aplaudirati dok nam uzimaju teritoriju? Moramo da se borimo za nju.” Jakšić ne smatra da je ovo marketinški potez radikala već “jedna u političkom, nacionalnom i državotvornom smislu sasvim realna opcija”. Ipak, kaže da ne zna da li je to i stav DSS-a jer se u stranci o tome nije razgovaralo.

Na Nikolićevu izjavu pozitivno je reagovao i episkop raško–prizrenski Artemije. On je, naime, rekao da shvata da je “međunarodna zajednica neumoljiva i moćna i da može da nametne nezavisno Kosovo i mi to ne možemo da sprečimo. Ali, možemo to da ne prihvatimo i ne potpišemo, nego da to nametnuto rešenje shvatimo, doživimo i proglasimo okupacijom dela naše teritorije. A svaka država ima pravo da se bori za oslobođenje okupiranog dela svoje teritorije.”

Kada već govorimo o terminu okupacija, treba podsetiti i da su ga kosovski Albanci koristili sve do NATO bombardovanja 1999. i to u kontekstu da je država Srbija okupirala njihovu zemlju Kosovo. Na fonu te priče novi predsednik Kosova Fatmir Sejdiju je, komentarišući Nikolićevu izjavu, rekao da je Kosovo već bilo okupirano od Srbije ali da, imajući u vidu volju njegovih građana, ni tada nije bilo deo Srbije.

A o rešenju budućeg statusa Kosova i Metohije moraće se, bar prema rezoluciji iza koje stoji naš pregovarački tim, izjasniti i Skupština Srbije i građani putem referenduma.