Mrtvi čvor

Miroslavu Lajčaku, evropskom izaslaniku za Crnu Goru, dogodilo se to da su njegove sugestije za referendum odbacili i vlast i opozicija, što je najbolji dokaz da je svoj posao Lajčak uradio kako treba. Problem je, kako se sada vidi, što u zemljama kakve su one nastale iz SFRJ, niko ozbiljno ne misli da izlazi na bilo kakav važan referendum ako unapred ne zna da će na njemu da dobije.

A kako je Lajčak došao do cifara koje su dospele u opticaj, a to je 41 odsto od broja upisanih (što se kao varijanata pominje već duže vreme), odnosno 55 odsto od broja onih koji su izašli?

Procenat 41 je polovina od broja birača koji su izašli na izbore u Crnoj Gori kada je odziv bio najveći, a to je u aprilu 2001. godine. Motiv je jasan: ako bi se kao potrebna referendumska većina propisala polovina od ukupnog broja upisanih (što je pre desetak dana podržao i srpski premijer Koštunica), to bi značilo da i oni koji inače ne učestvuju na izborima ili ih to pitanje prosto ne zanima, praktično, kao da glasaju sa onima koji su protiv nezavisnosti. Pošto to nije baš fer, Lajčak je biračko telo praktično smanjio na 82 odsto kao dosad dostignuti maksimum onih koji participiraju u političkom životu. Ako bi se desilo da na referendumu odziv bude veći, onda bi, jasno, pobednik bio ko dobije više glasova.

Priča o procentima postaje preglednija ako se prevede u apsolutne brojeve. Odluka o otcepljenju bila bi legitimna ako bi za nju glasalo oko 190 000 birača (to je otprilike 41 odsto). Prema realnim procenama u Crnoj Gori, upravo broj od 190 000 je kritična granica, pošto je otprilike toliko glasova dobio Filip Vujanović kada je izabran za predsednika, dakle, to je biračko telo koje gravitira ka DPS-u. Procena je, međutim, i to da je za mnoge birače DPS-a lakša odluka da glasaju za Vujanovića nego da zaokruže “da” na referendumskom listiću, tako da je reč o broju glasova koji je možda dostižan, ali ipak predstavlja ozbiljan “domaći zadatak” za Đukanovićevu partiju.

Orijentacije radi, na poslednjim parlamentarnim izborima 2002. (upravo onim na kojima je glasalo 82 odsto birača), stranke koje zastupaju nezavisnost Crne Gore dobile su 194000 glasova (naspram 196 000 glasova stranaka za zajedničku državu). Ovaj odnos treba uzeti uslovno zbog toga što je reč bila o parlamentarnim izborima, pa iako je nezavisnost već tada bila glavna tema, ipak glasanje za DPS nije imalo težinu koju bi imao direktan referendumski glas u prilog nezavisne Crne Gore.

Alternativno, Lajčak predlaže i mogućnost od 55 odsto onih koji treba da se izjasne u prilog nezavisnosti od broja izašlih na referendum, što je opcija na koju se odlučio verovatno da bi primorao crnogorsku opoziciju (dakle, blok za zajedničku državu) da ne razmišlja o bojkotu. Da li zbog toga, opozicija je odbila ovaj predlog, ali je zanimljivije da ga je odbacila i zvanična Podgorica, sa obrazloženjem da neće prihvatiti nikakve presedane i “ponižavanje građana Crne Gore” time što se za njih postavljaju neki drugi standardi od onih koji uobičajeno važe za pobedu na izborima i referendumima.

Zbilja bi bilo prilično nezgodno (a takav ishod bi mogao biti sasvim realan), da opcija Mila Đukanovića dobije većinu, ali da ta većina ne pređe zadatih 55 odsto i onda bi ispalo da Crna Gora ne može da se odvoji iako se većina njenih građana izjasnila u prilog tome. Bio bi to mrtvi čvor.

Jezikom brojki, ako bi odziv bio kao na parlamentarnim izborima (famoznih 82 odsto), Đukanoviću bi bilo potrebno 210 000 glasova, i to je ono što ga svakako mnogo više brine od “ponižavanja Crne Gore”. Treba reći i da je preporuka o “povećanoj većini” nešto što se, generalno uzev, očekivalo, i da predstavnici međunarodne zajednice (npr. raniji ambasadori SAD i Britanije Montgomeri i Kroford) praktično godinama najavljuju da za odluku o osamostaljenju neće smatrati dovoljnom marginu koja se izražava jednocifrenim procentom. U takvoj proceni su se rukovodili time da je bolji i sadašnji mrtvi čvor od opasnosti njegovog nasilnog raspleta koji bi, u najboljem slučaju, doveo do uspostavljanja jedne male zemlje koja ne bi uživala lojalnost veoma velikog dela svojih građana, što nikako ne bi doprinelo stabilnosti.

U igru se umešao i Beograd izjavom Aleksandra Simića, savetnika premijera, da “Srbija neće priznati” referendum ako se ne ispuni zahtev, onaj maksimalni, od polovine upisanih plus jedan. Bez velike bojazni se ovakav nastup može oceniti kao pogrešan kako u pogledu stava – jer je suprotan evropskim preporukama, tako i u pogledu trenutka pošto će Đukanoviću koji je u teškoćama omogućiti da pažnju od svog nesporazuma sa EU preusmeri ka “hegemonizmu Beograda”, što mu je i inače uobičajena taktika. Pitanje je, najzad, i šta to znači da “Beograd neće priznati” ako postoji mogućnost, makar i teoretska, da se učesnici u crnogorskom procesu između sebe dogovore o uslovima koji bi bili različiti od onih koje Beograd traži.

Izvorni nesporazum o uslovima za referendum potiče od diplomatski sročenih preporuka Venecijanske komisije iz decembra prošle godine, koji je omogućio svakome od zainteresovanih da tamo pročita ono što mu se dopada. Đukanović i njegovi najradije citiraju onaj deo po kome je crnogorski zakon o referendumu (dakle, “obična” većina) “u skladu sa evropskim standardima”. Opozicija, a vidimo i Beograd, najradije čita onaj deo gde se kaže da bi za EU bila prihvatljiva većina od više od 50 odsto upisanih birača. Ovi stavovi su naizgled protivrečni, ali samo naizgled. Iako to eksplicitno ne piše, ova “supervećina” je zapravo samo instrukcija za vlasti u Podgorici šta bi za Evropu bilo nesumnjivo prihvatljivo u slučaju da izostane sporazum o uslovima sa protivnicima referenduma i nezavisnosti. Ali sporazum je ono što Venecijanska komisija apsolutno preporučuje, uz naznaku da će za EU biti prihvatljivo svako rešenje do kojega sporazumno dođu suprotstavljene strane u Crnoj Gori.

DUHOVNO-POLITIČKI SABOR Razdvojeni, ne i konfrontirani Na skupu o odnosu crkve i države zajedno su se pojavili i govorili mitropolit Amfilohije i premijer Milo Đukanović Sve se desilo 10. oktobra prošle godine kada je premijer Milo Đukanović uputio pismo patrijarhu moskovskom i cijele Rusije Aleksiju i predstavnicima Fonda jedinstva pravoslavnih naroda povodom 10. godišnjice njegovog osnivanja, saopštivši im da bi “za Crnu Goru bila posebna čast da bude domaćin konferencije koja se svake godine održava u jednoj od evropskih država”. I čudo se dogodilo! U organizaciji Međunarodnog fonda jedinstva pravoslavnih naroda i uz podršku Vlade Republike Crne Gore, na Cetinju se od 14. do 17. februara 2006. održala Međunarodna konferencija “Država i crkva u svijetu koji se mijenja – iznalaženje puteva za saradnju, radi rješavanja aktuelnih problema”. Na Konferenciji, koja je bila otvorena u utorak 14. februara, u sali Opštine Cetinje, izlaganje je imao premijer Milo Đukanović. Pored Đukanovića, skup je pozdravio predsjednik državne zajednice Srbija i Crna Gora Svetozar Marović, predsjednik Međunarodnog fonda jedinstva pravoslavnih naroda prof. Valerij Aleksejev, kao i gosti iz Srbije premijer Vojislav Koštunica i predsjednik Skupštine Predrag Marković. Ovakav odnos crnogorskih vlasti prema pomenutom skupu značio je da na njoj nema mjesta za “velikodostojnike” Crnogorske pravoslavne crkve. Prema posljednjem popisu o konfesionalnoj pripadnosti, pravoslavci čine 69,1 odsto žitelja Crne Gore, katolici 4,4 odsto i muslimani 19 odsto. Paradigmatično je da se u periodu početka aktivnosti premijera Đukanovića u organizaciji pomenutog skupa (dakle, od avgusta prošle godine) front između vlasti i Mitropolije nije sužavao. Naprotiv. U Strazburu, početkom avgusta, procesuirana je tužba Mitropolije zbog crkvene imovine koja podliježe restituciji – država je donijela zakon kojim je obezbijeđeno pravo na povraćaj imovine svim ranijim vlasnicima izuzimajući Crkvu – a koju crnogorski režim rasprodaje na tenderima u procesu privatizacije. U tom periodu u jeku je bila afera sa podizanjem crkve na Rumiji, što je od strane vlasti pretočeno u atak na multikonfesionalni sklad Crne Gore. Dan prije početka međunarodnog pravoslavnog skupa mitropolit Amfilohije naveo je da samo dvotrećinsko opredjeljenje za jednu ili drugu opciju na eventualnom referendumu, ili makar 50 odsto plus jedan od ukupnog biračkog tijela, može garantovati istinsku sigurnost i stabilnost Crne Gore u budućnosti. Istina, mitropolit je kazao da za ostvarenje jevanđeljske misije Crkvi nije neophodna ni zajednička država ni nezavisna Crna Gora, “i jedna i druga državna tvorevina mogu biti više ili manje povoljan ambijent za život Crkve i njenu propovijed. Politički gledano, ona se ne može opredijeljivati. Ali ne može a da ne izrazi zabrinutost zbog referendumskog produbljivanja podjela u narodu, kao i propagandnog korišćenja položaja onih koji su na vlasti koje se ponekad graniči sa pranjem mozga radi nametanja svoje opcije.” Na samom skupu, premijer Đukanović je Mitropoliji crnogorskoj odao priznanje što je “predvođena mudrim duhovnicima i državnicima, umjela izboriti dugu i krvavu bitku za ostvarivanje najvećeg narodnog kolektivnog ideala, koji se može odrediti u dvije riječi: samostalnost i sloboda. Kada su vremena sazrela, razdvojene su funkcije duhovnog i političkog liderstva. Razdvojene su, ali ne i konfrontirane.” TATJANA NIKOLIĆ

Novi elemenat u igri u Crnoj Gori jest pojava “četvorke” (Predrag Bulatović, Nebojša Medojević, Miodrag Lekić, Andrija Jovićević) čiji sastav deluje prilično senzacionalno za crnogorske prilike. Lider opozicije (Bulatović), proevropski političar i vođa nove stranke (Medojević), bivši visoki funkcioner i ambasador, sada profesor u Italiji (Lekić) i bivši ministar unutrašnjih poslova za koga se čulo posle njegovog odlučnog nastojanja da se afera seks-trafikinga razreši suprotno interesima političke elite u Podgorice (Jovićević), teško da mogu biti predvodnici nekog koherentnog političkog pokreta. Ipak, to je nagoveštaj mogućnosti da se u Crnoj Gori može formirati i politička elita izvan one koja je neprekidno na vlasti već sedamnaest godina, pa je već i sama njihova pojava razorna po Đukanovića, pogotovu s obzirom na osetljiv politički trenutak.

Inače, “četvorka” se nije izjašnjavala o pitanju opstanka državne zajednice, ali je, naravno, očigledno da je njihova akcija usmerena protiv interesa grupacije oko Mila Đukanovića i da nikako ne mogu poboljšati njihove izglede pred referendum.

Kao kuriozitet treba spomenuti i oglašavanje “grupe intelektualaca” poreklom “iz regiona” (potpisnici iz Beograda: Latinka Perović, Živorad Kovačević, Stevan Lilić, Filip David, Branka Prpa, Dušan Janjić, Biljana Kovačević-Vučo). Reč je o tekstu koji zahteva od EU poštovanje prava građana Crne Gore, “tako što neće dovoditi u pitanje njihovu ravnopravnost”.

Analiza izrečenog u ovom dokumentu dovela bi nas do tragikomičnih konsekvenci, poput tvrdnje da EU za Crnu Goru zahteva “kvalifikovanu većinu kakva nije zahtevana ni od jedne od republika bivše Jugoslavije” i poštovanje temeljnog prava koje je “odlukama Arbitražne komisije Evropske komisije priznato svim republikama bivše Jugoslavije, te i Crnoj Gori”.

Razume se, svi poznajemo neprocenjivu ulogu koju je Arbitražna komisija imala prilikom raspada SFRJ.

Tekst je začinjen tezom da “jedan deo međunarodne zajednice još nije spreman da se suoči sa stvarnom prirodom raspada bivše Jugoslavije”.

Od karikaturalnosti ovoga spisa i njegove argumentacije značajnije je registrovati da za Đukanovićev projekat postoji uhodana regionalna infrastruktura, spremna da reaguje i čak se suprotstavi stavovima EU praktično istog onog sekunda kada je Lajčak te stavove objavio.

Najveća nepoznanica je stav crnogorske opozicije o tome da li zaista hoće ili neće da učestvuje na referendumu. Svaka opstrukcija suštinski vodi održanju status-a ljuo, pa im možda izgleda da je suštinski njihov interes da do referenduma ne dođe ili dođe pod uslovima koje bi bilo lako osporiti. Sa druge strane, moraju da budu oprezni, jer bi bojkot, pod bilo kojim izgovorom, njih isključio iz procesa posmatranja referenduma, a Đukanoviću, veštom da, što bi rekao Nikson, pokrade izbore na dozvoljen način, otvorio mogućnost da tako dođe do pobede. A antireferendumska kampanja takođe ne bi dobro izgledala u javnosti: ako ste uvereni u nadmoćnost i legitimnost svoje opcije, šta bi onda bio legitiman izgovor za izbegavanje referenduma.

Situacija se, dakle, zakuvava, a bilo je samo pitanje vremena kada će se to dogoditi. Što je najopasnije, vlasti u Podgorici ne pokazuju odlučnost da referendum održe u roku koji je već provizorno određen (kraj aprila). To je malo više od dva meseca, a nije ni blizu toga da postoji saglasnost o referendumskim uslovima.