19.05.
2024.
Iva je iz Kruševca otišla u fabriku ribe na Aljasci: Za mesec zaradiš 10.000 dolara, ali još pamtim šta se kolegi desilo
Iva je iz malog mesta u Srbiji otišla da radi na drugi kraj sveta.
Bestseler Umberta Eka: Korakom raka
Da su Protokoli na početku uzeti za ozbiljno, može se razumeti, jer su predstavljeni kao skandalozno otkriće, iz izvora smatranih verodostojnim, ali ono što se čini neverovatnim jeste da se ovaj falsifikat ponovo rodio iz sopstvenog pepela svaki put kada bi neko dokazao da se radi, bez svake sumnje, o falsifikatu. Ovde roman Protokoli počinje zaista da postaje neverovatno romaneskan.
Posle otkrića u Tajmsu 1921, svaki put kada bi pouzdani izvor potvrdio lažnu prirodu Protokola našao bi se neko ko bi ih štampao kao autentične. I priča se nastavlja i danas na internetu. Kao kad bi se, posle Kopernika, Galileja i Keplera, nastavilo sa štampanjem školskih priručnika u kojima se ponavlja da se Sunce okreće oko Zemlje.
Kako se može objasniti ovo neprihvatanje činjenica i perverzna privlačnost koju ova knjiga nastavlja da izaziva? Odgovor se nalazi u delu Neste Vebster, antisemitske spisateljice koja je ceo život posvetila podržavanju verzije o jevrejskoj zaveri. U knjizi Secret Societies and Subverisive Movements (London, 1924) vrlo je dobro obavštena, poznaje celu istoriju koju nam i Ajzner priča, ali evo njenog zaključka:
“Jedino mišljenje za koje se mogu založiti jeste da Protokoli, bili autentični ili ne, predstavljaju program svetske revolucije i, s obzirom na njihovu proročku prirodu i neverovatnu sličnost sa programima drugih tajnih društava iz prošlosti, oni su ili delo nekog tajnog društva ili nekog ko je odlično poznavao tradicije tajnih društava, i koji je bio sposoban da reprodukuje njihove ideje i njihov stil.”
Razmišanje je savršeno: “kako Protokoli kažu ono što sam rekla u svojoj priči, oni je potvrđuju”; ili: “Protokoli potvrđuju priču koju sam izvukla iz njih, i, dakle, autentični su”. I još: “Protokoli bi mogli biti falsifikat ali pričaju tačno ono što Jevreji misle, i dakle moraju biti prihvaćeni kao autentični”. Drugim rečima, ne proizvode samo Protokoli antisemitizam, već postoji snažna potreba da se prepozna Neprijatelj koji odbija da veruje Protokolima.
Tako ja verujem, uprkos hrabre ne comic već tragic book Vilija Ajznera, da priča još nije završena. Međutim, potrebno je nastaviti da se priča, da bi se suprotstavilo Velikoj Laži i mržnji koju ona nastavlja da ohrabruje.
VEROVATI DEN BRAUNU: Svakog dana dođe mi do ruku novi komentar na Da Vinčijev kod Dena Brauna. Govorim samo o knjigama na italijanskom, jer nisam u stanju da pribavim bibliografiju svega onog što se pojavljuje u svetu. Samo bih u Italiji mogao navesti ove jedinice: Hose Antonio Ulate Fabo: Protiv Da Vinčijevog koda, Bart Ehrman: Istina o Da Vinčijevom kodu, Darel L. Bok: Da Vinčijev kod. Istina i laži, Andresa Tirnielija, Istraživanje o uskrsnuću, ali verovatno sam nešto ispustio, S druge strane, ako želite najnovije informacije o svim tekstovima o ovoj materiji, idite na sajt Opus Dei. U njega se možete uzdati, čak i ako ste ateista. U svakom slučaju, kako ćemo videti, pitanje je zašto se katolički svet toliko trudi da uruši knjigu Dena Brauna, kada se sa katoličke strane objašnjava da su sve vesti koja ona sadrži – verujete u to – lažne.
Da se razumemo: Da Vinčijev kod je roman, i kao takav ima pravo da izmisli što god želi. Iznad svega napisan je vešto i čita se u dahu. Ne zabrinjava što autor na početku kaže da je ono što priča istorijska istina. To nije u pitanju, profesionalni čitač je navikao na ove narativne pozive na istinu, oni su deo fikcionalne igre. Ali problem nastaje kada se shvati da su mnogi obični čitaoci zaista poverovali u ovu tvrdnju, kao što su u teatru lutaka gledaoci vređali Gana di Maganza.
Da bi se demontirala navodna istoričnost Koda, bio bi dovaljan sasvim kratak tekst (a napisani su izvrsni) koji kaže dve stvari. Prva: da je celo zamešateljstvo sa Isusom koji ženi Magdalenu, o njegovom putu u Francusku, o stvaranju merovinške dinastije i o Sionskom starešinstvu tričarija koja je decenijama kružila u obilju knjiga i knjižica za ljubitelje okultnih nauka, od onih kao što je Žilbert de Sedova o Rene-l-Šatou do Svetog Grala Bežena, Lajga i Linkolna.
Međutim, da sav ovaj materijal sadrži niz izmišljotina, rečeno je i dokazano odavno. Pored toga izgleda da Bežen, Lajg i Linkoln prete (ili su već nešto preduzeli) zakonskim merama zbog Braunovog plagijata. Ali kako? Ako ja napišem biografiju Napoleona (pričajući istinske događaje), posle ne mogu da optužim za plagijat nekog koji o Napoleonu piše drugu biografiju, na neka bude i romansirana, pričajući iste istorijske događaje. Ako to uradim, onda se jadam na krađu svoje neverovatno originalne invencije (ili fantazije ili budalaštine, kako vam je volja da to nazovete).
|
U novoj knjizi, “Račji hod” pisac izriče sud o Berluskonijevoj eri Zašto intelektualac mora biti pomalo apatičan “Kritičar društva nije dvorski pevač. Naša zemlja je u opadanju, u inostranstvu nas sažaljevaju” “Bilo je to malo pre Božića. Upravo sam sastavljao knjigu svojih neobjavljenih radova o filozofiji i istoriji semiotike koju sam obećao izdavaču. Onda sam, podstaknut nekim člancima koji su takođe objavljeni u ‘Korijere dela sera’, pomislio da je možda važnije da sakupim svoje članke iz poslednjih godina, o Bušovoj i Berluskonijevoj eri, da je tako nazovemo.” Sedeći na divanu svoje kuće u Milanu, koja gleda na zavejane vrtove zamka Sforca, Umberto Eko nam govori o svojoj novoj knjizi, ‘Račji hod – Vrući ratovi i medijski populizam’ ( 8. februara izašla je u izdanju “Bompijanija”). U njoj je sakupio više članaka, eseja još neobjavljenih u Italiji, ali i referata na naučnim skupovima koje je napisao između 2000. i 2005. Šest godina politike i društvenih zbivanja iz perspektive jednog od italijanskih najvećih pisaca i esejista, bez sumnje najpoznatijeg u inostranstvu. NJegovo ime se redovno javlja kad neki međunarodni časopis sastavlja spisak najuticajnijih intelektualaca sveta: prošle godine autor “Imena ruže” i “Rasprave o semiotici” bio je među prvih dvadeset na listi koju je sastavio američki časopis “Forin polisi”. Normalno je da se njegovo ime pomene u svakoj diskusiji o odnosima intelektualaca levičara i politike. Uostalom, i on sam je toj temi posvetio nekoliko stranica ove knjige. “Intelektualac”, piše Eko, “obavlja svoju funkciju kritičara, a ne propagandiste, samo (ili pretežno) kad ume da govori protiv svojih.” Pa ipak, nedavno su Franko Kordeli, Eri de Luka, Luka Rikolfi i Đani Vatimo optužili Eka da uvek napada političkog protivnika, Berluskonija, zaboravljajući da bilo šta zameri svojim istomišljenicima. “Mnogo puta” – odgovara na to profesor – “optuživali su me za prećutkivanje, i kad nije bilo istina. Jedan italijanski pisac, dosta ugledan, jednom je čak tvrdio da se nisam izjasnio protiv progona Salmana Ruždija zato što je ovaj negativno ocenio jednu moju knjigu. Novinaru koji me je pitao kako reagujem na te optužbe odgovorio sam citirajući sve moje članke o Ruždiju, apele koje sam potpisao, čak i jednu celu stranu “NJujork tajmsa” koju sam otkupio zajedno s grupom pisaca iz celog sveta. Novinar je to preneo mom tužitelju, a ovaj je odgovorio: “Pa nisam ja dužan da čitam sve što Eko napiše.” Ta zabavna epizoda pokazuje kako lako nastaju legende. Uostalom, za malu naknadu mogao bih da izvučem iz kompjutera sve svoje kritičke izjave na račun levice, počev od jednog članka u časopisu “Kvindiči”, koji je vodio dijalog sa studentskim protestom, a u kome sam osudio naviku “okupiranja” pojedinih kulturnih ustanova. Što se tiče ponovljenih kritika na račun Berluskonija, treba se upitati da li se ponavlja kritika ili opsesivno ponašanje tog političara. Vidite, tokom poslednjih pet godina Italija je krenula nizbrdo. Ako se nastavi ovako, neizbežno ćemo postati država Trećeg sveta. Razmislite da li kraj takve opasnosti ima smisla da pričam o D’Aleminoj jahti, mada bi mi to pružilo priliku za izvanredne dosetke.” Račji hod: ta metafora je odraz jedne faze u kojoj istorija kao da je krenula unazad. Sa hladnog rata vratili smo se na pravi, oružani rat; na stadionima, i ne samo na njima, opet se vidi fašistički pozdrav; prisustvujemo zabrinjavajućem oživljavanju antisemitizma; politička geografija Evrope kao da se upravlja prema atlasima nacrtanim pre 1914. godine, na pomolu je “nova era krstaških ratova, sa sukobom između islama i hrišćanstva”, iz ruševina istorije ponovo se pomaljaju čak i “nezaboravni prepadi ‘lukavih Avganistanaca’ u prevoju Kiber”. U tom opštem povratku u prošlost jednu od malobrojnih novosti pruža Italija, sa uspostavljanjem “režima medijskog populizma”, mada Eko napominje da termin “režim” upotrebljava u neutralnom značenju oblika vladavine. Upravo “hronikama jednog režima” posvećen je središnji deo knjige. U njemu je i “poziv na moralni referendum”, povodom opštih izbora 2001. godine, u kome je profesor primetio da se na desnici može načiniti razlika između “motivisanih birača” i “opčinjenih birača”. U ovu drugu kategoriju je ubrojao one koji “svoj sistem vrednosti zasnivaju na višegodišnjem podsvesnom vaspitanju putem televizijskih ekrana... koji čitaju vrlo malo novina i knjiga”, koji nisu čuli za “Ekonomist”, a pred ulazak u voz kupuju bilo koji časopis, desni ili levi, samo ako je na naslovnoj strani neka gola zadnjica”. Sociologu Luki Rikolfiju, autoru eseja “Zašto smo antipatični?”, to je bilo dovoljno da optuži Eka da je klasični intelektualac koji pati od kompleksa pripadnosti najboljem delu društva, i nadmeno se drži prema svakome ko ne misli kao on. Autor je odgovorio jednom rečenicom na naslovnoj strani, u kojoj ističe svoje pravo na kritiku u znaku “pozitivne antipatije”. “Čini mi se” – objašnjava Eko – “da samo naivan čovek ne shvata strategiju retorike, u plemenitom smislu tog termina. Nisam taj članak napisao da bih ubedio Berluskonijeve pristalice da više ne glasaju za njega, nego da bih demotivisanim i neodlučnim biračima levice preneo osećaj hitnosti. Nisam se obraćao gospodinu Bjankiju (belom) nazivajući ga glupakom – bilo bi nerazumno da radim tako nešto – nego sam naprosto govorio gospodinu Rosiju (crvenom): pazi, ako ne izađeš na izbore, postoji opasnost da će pobediti oni kao što je Bjanki. Istina, ton je izgledao vrlo strog u odnosu na jadnog gospodina Bjankija, ali treba biti svestan da onaj ko se bavi društvenom kritikom ne sme postupati kao pevač vladara, Vergilije, nego kao neumoljivi Horacije. Nema društvene kritike ako se ne napadaju preovlađujuće navike, inače bismo pisali bogzna šta, recimo sonete za venčanje princeze Brambile. Ako je pak Rikolfi želeo da aktivira onaj deo levice koji pati od uobraženosti, čini mi se da seanse “preslišavanja savesti” ovih dana dokazuju da levica definitivno želi da prevaziđe “kompleks najboljih”. Nova Ekova knjiga ne govori samo o Berluskoniju i Bušu, o Bin Ladenu i kardinalu Ruiniju, nego o pitanjima koja sebi postavlja italijanski građanin na početku DŽDŽI veka. To podrazumeva i teme smrti, igre, takmičenja među državama u globalnom svetu, pretvaranja života u spektakl, ili bolje rečeno u karneval. Pri tom je politika ona nit koja međusobno povezuje ove stranice, zabavne i dramatične u isti mah, čak i kad opisuju ulogu komičara ili prenose razgovore o Italiji s prijateljima iz inostranstva. “U svim civilizovanim zemljama” – kaže Eko – “komičari služe podbadanju, ali ne više nego urednici novina ili političari. Jasno je da nešto nije u redu u našoj zemlji ako komičari preuzimaju ulogu glavne opozicije. I ne kažem da greše komičari, nego nešto nije u redu sa drugima. Možda, ako je ministar neko kao što je Kalderoli, onda u opoziciji mogu da budu jedino komičari.” Zajedljivi ton postaje pomalo ogorčen kad se razgovor prenosi na imidž Italije u inostranstvu: “Osećam se duboko ponižen kad vidim da mi se upućuju toliki izrazi blagonaklonog saučešća.” Odlučan kritičar “medijskog populizma”, tj. sistema u kome se lider, zaobilazeći parlament, preko televizije direktno obraća narodu, ili bolje rečeno “prividu naroda”, stručnjak za masovne komunikacije Umberto Eko nije siguran da li će skorašnja stalna istupanja na ekranu koristiti Berluskoniju. “Ne bih u tu opkladu uložio ni deseti deo moje plate. Bio bih spreman da se izjasnim tek posle ozbiljnih ispitivanja javnog mnjenja. Čini mi se, ipak, da je tehnika uvek ista. U pitanju je neprekidna provokacija, koja protivnika sabija u ugao: ovaj će pogrešiti bilo da reaguje ili da ćuti. Treba ipak obratiti pažnju ne samo na višak reči, nego i na preterano ćutanje. Prošle nedelje u Milanu se zbio značajan događaj. Na izborima za kandidata levice za položaj gradonačelnika pobedio je Bruno Ferante. Sledećeg dana, naravno, ta vest je bila na prvoj strani “Korijera”, “Republike” i drugih novina, ali na TV dnevnicima koje sam video nije je bilo, ili joj je poklonjeno vrlo malo pažnje. U vezi s tim hteo bih da podsetim na jedan od osnovnih principa nauke o masovnim komunikacijama: masovni mediji ne stvaraju ubeđenja, nego samo pojačavaju ona koja već postoje. Ukoliko bi bilo tako, ako je biračko telo, iz raznih razloga među kojima nisu na poslednjem mestu oni ekonomski, odlučilo da napusti Berluskonija, onda korišćenje televizije neće imati efekta.” Ako je Berluskoni prečesto na televiziji, ima onih, čak i na levici, koji misle da je Prodi izabrao preterano diskretnu komunikacijsku strategiju. “Suviše je uprošćeno” – odgovara na to Eko – “praviti kontrast između Silvija Berluskonija, velikog komunikatora, i Romana Prodija koji ne ume da govori u javnosti. Sećam se nekih trenutaka u predizbornoj kampanji 1996. kada je Prodi svog protivnika smlavio na verbalnom planu. Naravno, primetio sam da se poslednjih meseci, sigurno po savetu svojih pomoćnika, lider “Masline” gotovo nikada ne smeje. Možda nije loša strategija nametnuti predstavu o misaonom političaru, koji ne priča stalno viceve kao onaj drugi. Možda takva taktika pothranjuje ideju o nedovoljno telegeničnom Prodiju.” U ovim predizbornim nedeljama poneko je pomenuo i Eka kao kandidata. Ako bi mu to ponudili, kakvu bi on ulogu najradije izabrao? “Zašto bi mi nudili kandidaturu?” kaže Eko. “To što neko ume da napiše knjigu ne znači da ume da upravlja ministarstvom. U svim administrativnim pitanjima mogu da se pohvalim savršenom nestručnošću. Ne vidim zašto bih morao da naškodim svojoj zemlji. Osim toga, intelektualac nije ‘pametni cvrčak’ koji bi morao o svemu da se izjašnjava. Naprotiv, često je obavezan da ćuti, pogotovu o onome što ne zna.” “Korijere dela sera” Preveo: Ivan KLajn |
Međutim, čini se da veći deo knjiga koje se pojavljuju o slučaju Braun, čak i specijalno i dobro urađenih (navodim poslednju, sa mnogim dokumentima, Istraživanja o Da Vinčijevom kodu Etčeguana i Lenoara), da bi mogle da zadovolje dovoljan broj strana za jednu knjigu, pričaju sve ono što je Braun “opljačkao”, potanko i nadugačko. Na taj način ove knjige, u izopačenoj meri, iako napisane da optuže lažnost, doprinose da stalno cirkuliše sav ovaj okultni materijal. Tako (prihvatajući interesantnu hipotezu – koju je neko zaista unapredio – da je Kod satanistička zavera), svako njegovo opovrgavanje proizvodi insinuacije, kojima daje megafon. Kao zavera je zaista uspela, nema šta da se kaže.
Zašto se, čak i kad se opovrgava, Kod sam reprodukuje? Zato što je svet žedan misterija (i zavera) i dovoljno je da mu se ponudi mogućnost da pomisli na još jednu (čak i u trenutku kad mu se govori da je to izmišljotina nekih prepredenjaka), i evo kako svi počinju da veruju.
Verujem da ovo brine Crkvu. Verovanje u Kod (i u drugačijeg Isusa) je simptom dehristijanizacije. Kada svet više ne veruje u Boga, govorio je Česterton, nije da ne veruje ni u šta, već što veruje svemu. Čak i masmedijima.
Znam da izražavam samo jednu senzaciju, ali me je pogodila slika jednog mladog imbecila koji je na Trgu svetog Petra, dok je masa sveta čekala vest o Papinoj smrti, sa telefonom na ušima i s osmehom na licu, slao ćao, ćao televizijskim kamerama. Zašto je bio tamo (zašto mnogi slični njemu, dok su možda milioni istinskih vernika ostali kod kuće da se mole)? U svom iščekivanju nečeg medijski natprirodnog, nije li možda bio spreman, on, da poveruje da je Isus oženio Magdalenu i bio povezan sa Žan Koktoom mističnim i dinastičkim vezama Sionskih starešina.
NEORAT NA KOSOVU: Sve karakteristike neorata, izražene za vreme rata u Zalivu, ponovile su se sa ratom na Kosovu, u još intenzivnoj meri.
Nisu samo zapadni novinari bili u Beogradu, već je Italija slala avione u Srbiju i u isto vreme održavala diplomatske i komercijalne odnose sa Jugoslavijom, NATO televizija obaveštavala je iz sata u sat Srbe koji su avioni poletali iz Avijana, srpski predstavnici obrazlagali su stavove svoje vlade na televizijskim ekranima – videli smo ih i čuli. Ali nismo samo mi imali neprijatelja u kući. Imali su i oni.
Svi se sećamo kako je jedna srpska novinarka, Biljana Srbljanović, slala iz dana u dan antimiloševićevska pisma listu Republika. Kako bombardovati jedan grad u kojem stanovnici šalju prijateljska pisma iskazujući neprijateljstvo prema svojoj vladi? Svakako, čak je Milano 1944. bio pun antifašista koji su čekali savezničku pomoć, pa ipak ovo nije sprečilo saveznike, zbog neumoljivih vojničkih razloga, da divljački bombarduju Milano, a ni otporaše (antifašiste) da ne protestuju, misleći da su u pravu. Naprotiv, u bombardovanju Beograda važila je atmosfera samosažaljenja (izigravanja žrtava), bilo među onima koji su bili uz Miloševića bilo među onima koji su bili protiv, bilo među zapadnjacima koji su bombardovali. Odavde je potekla propaganda o upotrebi pametnih bombi, čak kad se one uopšte nisu pokazivale pametno.
Još jednom, u ovom, drugom neoratu nije morao da umre niko, u svakom slučaju manje nego u Iraku, jer na kraju krajeva Srbi su belci i Evropljani kao i oni koji su ih bombardovali, pa čak ih je trebalo zaštititi od Albanaca, pošto je pre toga započet sukob da bi se, od Srba zaštitili Albanci. Sukob nije bio frontalni i strane u igri nisu bile odvojene pravom linijom već ispresecanim krivuljama.
Nije se nikad video jedan rat koji se toliko zasnivao na principima maksimalne sreće i minimalnog žrtvovanja. Razlog zbog kojeg je i morao da traje tako kratko.
