Sreća u nesreći

U rubrici Upitnik, koju ovaj list objavljuje već godinama, postoji i pitanje o projektu koji bi usrećio čovečanstvo. Javne ličnosti, žrtve pomenute rubrike, nisu u toj stvari naročiti optimisti. One misle ili da konačnog projekta sreće nema ili ga vide u obliku kakve beznadežne utopije. Obeshrabrujuće. Ali, realno.

Jer, mada je vreme velikih ideologija uglavnom iza nas, čovečanstvo i dalje obitava u eksperimentalnoj laboratoriji za alhemiju sreće. Nevolja je u izlizanim formulama na tom putu ka smirenju egzistencije. Opet, s druge strane, priroda sveta je takva da uvek iznova upozorava kako je sreća samo jedna iluzija među drugima. Izgleda da su ljudi vremenom svikli da je nesreća njihova sudbina. Niče je davno, u jednom svom aforizmu, konstatovao kako ljudi uopšte i ne žele da budu srećni. Osim ukoliko nisu Englezi.

Sa Englezima ili bez njih, veliki filozof je u pravu. Onaj koji, recimo, poveruje da je globalizacija drugo ime za rajska vrata, obično ispadne žrtva nekog manijaka koji u ruksaku, umesto sportskih patika, nosi bombu, pomiren da i sam umre kao borac za svetu stvar. Ni sredine koje se, katkada s pravom, diče svojim demokratskim dostignućima, nisu pošteđene elementarnih katastrofa poput zemljotresa, uragana i tome podobnog. Za one koji su, u nekoliko sekundi, izgubili sve što su sticali godinama, slaba je uteha da kataklizma najteže pogađa one koji nisu stekli ništa. A ti što nemaju ništa sigurno neće likovati ukoliko, nekim čudom, saznaju da sudbina nije bila naklonjena ni prema onima koji su imali sve.

Ako je već tako, ako je sreća za sve praktično nemoguća, valja bar poraditi na projektu nesreće za svakoga. U tom smislu je aktuelni ptičji grip metafora ovog globalnog sela. Ne pada mi na pamet da tvrdim kako je smrtonosni virus plod nekakve terorističke zavere ili da je oružje za masovno uništenje proizvedeno u nekoj podzemnoj radionici globalnog neoimperijalizma. Međutim, činjenice su ipak simbolične. Možda ne otud što je pošast ptičjeg gripa povezala kontinente, već više iz razloga jer je njegova smrtna pretnja podjednaka kako u najsiromašnijim zemljama sveta, državama-parijama, tako i u potrošačkim kraljevstvima bez oskudice.

Na ovom kontinentu, recimo, ptičji grip preti Engleskoj i Nemačkoj, svetskim silama globalizacije, stubovima-nosačima EU, ali i Srbiji, koja samo geografski jeste u Evropi. Eventualna pandemija ptičjeg gripa, koja se mnogima čini već izvesnom, neizbežnom, uklonila bi tu i sve druge postojeće razlike. Čovečanstvo će najzad postati jedno. Najzad? Ili opet? Kao što je to bilo u vreme haranja španske groznice ili kako li se već zvala ta pandemija koja je odnela milione ljudskih života.

U skladu sa ovakvim pesimističkim prognozama pomalo je čudno da se još niko nije pozabavio enigmom otkuda to da je ubistveni virus na svoju svetsku turneju krenuo baš kao ptičji grip. Zašto ne kao krokodilski grip? Zato što krokodili obitavaju samo na određenim destinacijama i, koliko znam, nisu skloni seobama. Ptice ne pate od takvih ograničenja. NJih ima posvuda. Osim domaće pernate živine, ili vrabaca, neke ptice su i selice. One se od zimskih niskih temperatura u jatima sklanjaju u toplije krajeve da bi se, s proleća, vratile u stara staništa. Selice premrežuju svet. Krug je tako zatvoren. Ptičji grip je, prema tome, efikasniji od virusa side, koji pogađa prvenstveno grupacije sa specijalnim potrebama, ili klica antraksa, čije širenje katkada omane zarad brljotina poštanske službe.

Ima li spasa? Bez obzira na to što je pretnja ptičjeg gripa globalna kategorija, zaštita od zaraze je relativno jednostavna. Treba se, dok je ove krize, uzdržavati od konzumacije piletine i specijaliteta na bazi drugih letećih stvorenja. Najvažnije je redovno prati ruke. To nije baš omiljeni srpski običaj. Ali, nužda zakon menja. Možda filozofija čistih ruku nije projekat koji će usrećiti čovečanstvo, ali je, za promenu, srpska šansa za trenutak sreće. Ne treba olako propustiti tu mogućnost. A posle ćemo kako smo već navikli.