Čovek aparata

Konačno je stigla nepobitna potvrda o tome kakav je stav Svetozara Marovića spram države kojoj je na čelu. Uključiće se, potvrdio je, u kampanju svoje partije za nezavisnost Crne Gore. To je podsetilo na slučaj Stjepana Mesića, poslednjeg predsednika SFRJ, ali, ako ćemo da budemo pošteni prema Mesiću, u njegovom slučaju se i pre nego što je biran znalo za njegova opredeljenja spram države kojoj je dolazio na čelo, pa je upravo zbog toga i došlo do spora oko njegovog izbora/imenovanja. Realno, niko nije ni očekivao da je Svetozar Marović neki veliki disident u DPS-u kada je reč o odnosu prema Srbiji, ali svejedno je u najmanju ruku ružno što to javno saopštava posle tri godine svoga mandata na čelu državne zajednice, u času kada zvanično počinje kampanja za referendum.

Omiljeno sredstvo u političkim nastojanjima svih eparatista/secesionista/independentista/suverenista jeste ponižavanje države iz koje žele da se izdvoje. Poruka koju je Svetozar Marović poslao, jednako kao i Stjepan Mesić svojevremeno, glasi: eto kakva vam je ta država kada sam i ja, koji sam njen predsednik, protiv nje. U suštini, ista vrsta ponižavanja kao kada su iz Podgorice poslali za Beograd na usvajanje tekst himne za koji se ispostavilo da ga je napisao Sekula Drljević, ustaški ideolog i ličnost koju je Milo Đukanović u svom prethodnom političkom životu ocenio kao jednu od najmračnijih u crnogorskoj istoriji.

Razume se, kao i Milo Đukanović a uostalom i Franjo Tuđman u Hrvatskoj svojevremeno, i Marović u svojim obraćanjima ističe da ishod referenduma, odnosno nezavisnost Crne Gore “ne sme da ugrozi potrebu očuvanja dobrih odnosa”. To bi trebalo da znači da politička javnost u Srbiji treba da proguta sve te uvrede, i optužbe, gde među nepravednije možemo navesti onu za nametanje velikosrpske državne dominacije, što je Milo Đukanović često i rado izjavljivao. Dok je u isto vreme u Beogradu stolovao predsednik za koga sada, eto, i definitivno znamo da pripada “demokratskoj većini u Crnoj Gori”.

Naravno, bilo bi preterano pa i pogrešno Svetozara Marovića optuživati za političku prevrtljivost. Svoja opredeljenja spram zajednice sa Srbijom dovoljno jasno je izneo i u svojim ranijim izjavama u kojima je, otprilike, govorio da je raspad Jugoslavije, njega što se tiče, žalosna istorijska činjenica, ali činjenica protiv koje se ne može, i da u kontekstu tog istorijskog toka treba posmatrati i odnose među članicama sadašnje državne zajednice. Razume se da bi se tom stavu predsednika moglo prigovoriti da, do perioda komunizma, pa i kasnije, ideologija jugoslovenstva nije bila ono što je određivalo odnose Srbije i Crne Gore, ali to ovde nije važno. Bitnije je razumeti motiv koji je čoveka kao što je Marović naveo da se prihvati posla koji bi, po kriterijumima zdravog razuma, pa ako hoćete i shvatanjima poštenja i časti, trebalo da je odbio. Bitno je zbog toga i da bi se uvidela razlika između tog slučaja i već pominjanog Stjepana Mesića, koji je predsednik bio upravo zato da bi pokazao kako tu časti nema i kako i on, takav, u inat može da bude predsednik države za koju će kasnije raportirati da ju je uspešno likvidirao, izvršivši svoj zadatak.

Predsednik je, dakle, u poziciji koju je sam nazvao ambivalentnom, tj. morao je da svoju lojalnost podeli između interesa državne zajednice, čiji je šef, i svoje partije, koja je protiv toga da ta državna zajednica uopšte postoji. Tačno je i to da bi još gore bilo ako bi sada podneo ostavku. Možda čak treba ceniti i to što se Marović eksplicitno izjasnio i tako opredelio da podeli sudbinu svoje političke opcije u slučaju neuspeha na referendumu, a možda je mogao to da izbegne jer je postojalo mišljenje kako je on predstavnik onog dela DPS-a koji je donekle rezervisan prema projektu državne nezavisnosti i da ga je ta reputacija i učinila podesnim za radno mesto u Palati Federacije. Korektna je, najzad, i ocena da je pitanje izjašnjavanja o državnoj zajednici konačno dospelo na dnevni red i da će građani imati priliku da sve okolnosti “za” i “protiv” izvagaju i izjasne se. U tom kontekstu, zanimljiva je izjava da u Crnoj Gori pripada “demokratskoj većini”. To valjda znači da oni drugi nisu ni demokratska a nisu ni većina u Crnoj Gori. Taj stereotip vladajući krugovi u Podgorici koriste već godinama i on je u neskladu sa Marovićevim priznanjem važne uloge koju politička opozicija ima u procesu izjašnjavanja. Sam izraz „demokratska većina” treba tumačiti boljševičkim korenima iz kojih poreklo vuče DPS, a od kojih potiče uverenje da je opozicija nešto što je politički nelegitimno i marginalno.

To je već nešto što nam pomaže da razumemo držanje Svetozara Marovića i drugih crnogorskih funkcionera. Reč je o političkoj eliti decenijama navikavanoj da sledi, slepo, stavove svoje partije i koja uopšte ne postavlja pitanje ličnog slaganja sa smernicama te politike, eliti naviknutoj na pomisao da je bavljenje politikom i skoro svakom javnom delatnošću jedino i moguće samo u okvirima svoje partije. To objašnjava da su isti ljudi bili politički predvodnici rata u Konavlima i posle se zbog toga izvinjavali, glorifikovali Slobodana Miloševića i iskazivali spremnost da svedoče protiv njega u Hagu, dičili se srpskim poreklom Crnogoraca i predano radili na zavađanju sa Beogradom, posvećeno sastavljali žabljački ustav i još rečitije dokazivali velikosrpske pretenzije nad Crnom Gorom. Lični integritet nije ništa. Partija je sve. Dok si u partiji, politički postojiš. Van partije, nemaš čak ni radno mesto.

Možda bi Sveto Marović danas zaista bio srećniji predsednik da nije u “ambivalentnoj situaciji”. Da njegova partija, jednog dana u prošlosti, nije odlučila da pošto-poto istera nezavisnost Crne Gore, uz sve posledice koje to može da znači. Možda Marović i misli da sve to skupa nikako nije dobro. To sve nije važno. Nevažno je šta misli. Važno je da pripada “demokratskoj većini” i, kako reče, ne želi to da skriva.