19.05.
2024.
Iva je iz Kruševca otišla u fabriku ribe na Aljasci: Za mesec zaradiš 10.000 dolara, ali još pamtim šta se kolegi desilo
Iva je iz malog mesta u Srbiji otišla da radi na drugi kraj sveta.
Priča se da je u Mađarskoj borba za frekvencije bila surova. I da je Gerhard Šreder, lično, morao da zove mađarskog premijera ne bi li ga ubedio da RTL, ipak, mora da dobije frekvenciju. I ubedio ga je. Da li bi se Angela Merkel, nova nemačka kancelarka, recimo, usudila da pozove Vojislava Koštunicu da traži nacionalnu frekvenciju za nemačkog giganta RTL – ne znamo, ali, sigurno je da američki građanin Rupert Mardok i njegova medijska imperija News Corporation, sa centralom u NJujorku, posle prošlonedeljnog predstavljanja Srbiji – ne žele da išta prepuste slučaju...
Martin Pompadur, izvršni potpredsednik ove kompanije, naime, izjavio je prošle nedelje da „Vlada Srbije sprovodi fer i otvoreni konkurs koji obećava javnost i transparentnost”, te da će Nenjs Corp. učestvovati na konkursu za nacionalnu frekvenciju. Kako NIN nezvanično saznaje, Pompadur je, sa svojim kolegom Danom Bejtsom, inače direktorom ogranka ove američke kompanije za Rumuniju i Bugarsku, a po svemu sudeći i za Srbiju, prošle nedelje bio na nekoliko sastanaka u Ministarstvu za ekonomske odnose sa inostranstvom, Republičkoj Radio-difuznoj agenciji (RRA), Mi-nistarstvu za kapitalne investicije... Nezvanično je i to da su u potrazi za prostorom, potrebno im je 3000 kvadrata, zaposlili bi oko 300 ljudi, a kažu i da smo, po njihovom istraživanju, vrlo talentovana nacija i da imamo odličnu novinarsku, produkcijsku, filmsku, televizijsku školu i da neće imati probleme sa odabirom kadrova.
Pompadur je, međutim, zvanično obećao da će iskustvo Nenjs Corp.-a srpskom tržištu doneti “konkurenciju i kredibilitet”.
Šta to, u stvari, znači? Kako će, uopšte, izgledati elektronska medijska scena u Srbiji kada dođu RTL, Mardok, grčka “Antena”, kiparska TV Sigma, ruska “Alfa” ili CME (Central European Media Enterprises – TV Nova u Češkoj i Hrvatskoj)? Kome će od njih RRA dati dozvolu i šta im valja činiti? Kako će se u svemu tome snaći ovdašnji medijski moćnici, koji takođe pripremaju dokumentaciju za jednu od pet komercijalnih nacionalnih frekvencija?
Prvo, ko god da dođe u Srbiju, Mardok, RTL, grčka Antena ili neko četvrti, onog momenta kada se podele dozvole za emitovanje programa, tek tad će doći do prave kontrole sprovođenja Zakona o oglašavanju. Marketinški stručnjaci, pri tom, kažu da su reklame u Srbiji mnogo jeftinije od svetskih standarda. Ali, čim se redukuje broj televizija, kao i broj i dužina reklama, i kad se uz to na tržištu pojavi neki medijski svetski gigant, sve će se promeniti. Televizijske reklame će da poskupe i oglašivači će biti u prednosti, jer njihove reklame neće ići u bloku sa 20 drugih, pa postoji šansa da budu i primećene. Manji oglašivači će se prebaciti na radio-stanice i u štampane medije. Svima će biti bolje. Željko Mitrović bi dodao da su “pojedine televizije prodavale tržište u Srbiji znatno jeftinije nego što je ono vredelo”, pa se nada da će “ulazak velikih televizija, za manje od pet godina, udvostručiti potrošnju u oblasti marketinga”.
Drugo, iskustvo zemalja koje su pre nas već otvorile vrata velikim stranim TV mrežama, pokazuje da određen broj domaćih televizija dolazak svetskih giganata prosto nije preživeo, a one koje su preživele, pokazale su i da mogu da budu bolje nego što su bile ranije.
E sad, sasvim je treće pitanje kako će se stranci snaći u Srbiji. U Hrvatskoj, RTL nije baš najbolje prošao. I Hrvati se po lokalnim net-forumima pitaju “da li je dodela koncesije RTL-u, prevara”. Žale se da to nije onaj RTL koji su gledali na satelitu.
RTL sa sobom nosi puno kvalitetnog programa, visoke standarde imaju savetnike za rasvetu, sliku... U produkcijskom smislu, kažu radio-difuzni stručnjaci, maksimalno ozbiljno nastupaju, ali “mnogo zavisi i od čoveka koji vodi svaki od tih nacionalnih projekata”. Pa je tako, u Mađarskoj, recimo, RTL sasvim druga priča.
NIN saznaje da Mardok, za razliku od svog suparnika RTL-a, nije nameravao da pre konkursa eventualno kupi neku televiziju u Srbiji, pa da sa njom izađe na konkurs. U startu je išao na varijantu tzv. greenfielda, dakle, „od nule”. Osnivanje preduzeća sa 49 odsto stranog kapitala, koje će se potom, prijaviti na konkurs...
RTL je vrlo ozbiljno hteo da kupi Treći kanal. Dolazili su, više puta, da se raspitaju. Ali, niko u vladi „nije hteo, znao, ili smeo da im kaže da kupovina 3K znači istovremeno i dobijanje frekvencije”, kaže za NIN jedan radio-difuzni ekspert koji je zahtevao da ostane anoniman. Agencija za privatizaciju, Savet RRA, Ministarstvo za kapitalne investicije – svako je imao svoje viđenje. Posle je RTL započeo i pregovore sa niškom TV 5, ali su i oni iz nekog razloga – prekinuti. Grčka Antena je, onomad, bila ozbiljno zainteresovana za BKTV, ali ni od toga, na kraju, nije bilo ništa.
|
Paralelni intervju: Željko Mitrović i Veran Matić Spremniji od Hrvata I vlasnik Pinka i direktor B92 smatraju da je dozvola za emitovanje programa preskupa Iako je NIN dobio informaciju da je TV Pink prva televizija koja se prijavila na konkurs za frekvencije, Željko Mitrović kaže da će to tek učiniti, ove ili iduće nedelje. Veran Matić, pak, čeka završni finansijski izveštaj i finansijsku reviziju koja se ovih dana privodi kraju, pa će potom, TV B92 poslati dokumentaciju Agenciji za radio-difuziju. Rok za podnošenje prijava sa propisanom dokumentacijom je 27. mart. Mardokova imperija najavljuje i informativni i zabavni program, ulaganje u srpsku produkciju. Da ne govorimo o holivudskoj produkciji. Nenjs Corp. je i veliki kupac na svetskom tržištu. Plašite li se dolaska Mardoka ili neke druge međunarodne kompanije na srpsko TV tržište? Ž. M.: – Da li mislite da su holivudski producenti više zarađivali kad su program prodavali u eks-Jugoslaviji, ili danas kada ga prodaju u šest različitih zemalja? Ovo, u prevodu, znači da kupovina za više zemalja nije uvek prednost, jer, da vas podsetim, i mi kupujemo za više zemalja, ali vrlo često moramo da pregovaramo za svaku zemlju pojedinačno, jer holivudske mejdžor kompanije imaju izražen interes da iz svake zemlje, pojedinačno, izvuku maksimum. Ako bih dublje ušao u ovu temu, zagrebao bih po površini poslovnih tajni, ali slobodno mogu da kažem da se već dugo spremamo i da je moja procena da ćemo, osim u oblasti sportskog programa, ulazak stranih televizija dočekati spremniji nego što je to uradio HRT u Hrvatskoj. Međutim, ne znam šta tačno podrazumevate pod stranim televizijama, kad po zakonu one mogu posedovati samo 49 odsto vlasništva nad elektronskim medijem i nisam siguran da li one koje u Srbiji već poseduju visoke procente stranog kapitala smatrate domaćim. Ali kako god da tumačimo i tretiramo strani kapital u oblasti medija, sve bi to trebalo da budu domaće TV koje su povinovane domaćim zakonima i regulativama. V.M.: – Ne plaši me dolazak kompanije Nenjs Corporation, kad je reč o poziciji TV B92. Naša pozicioniranost je veoma specifična i dosta blisko vezana za publiku kojoj se obraćamo, s kojom smo delili neposrednu prošlost, tako da smo i mi izgrađivali navike i očekivanja kod te publike. Mislim da je teško kopirati tu autentičnost. Ali, plaši me mogućnost da u televizijskom biznisu sve televizije počnu da liče jedna na drugu, što se već događa, i da se one razvijaju samo na osnovu profitabilnosti. Ako visoki profit bude jedini cilj svima – imaćemo problem. Ovde postoji još jedan problem. Da bi strana mreža konkurisala, mora biti suvlasnik preduzeća koje konkuriše sa ne više od 49 odsto vlasništva. Praksa govori da se obično prave lokalni konzorcijumi koji fiktivno drže 51 odsto, a u stvari, medijska korporacija vodi ceo biznis. Obično se oko tog konzorcijuma okupe velike lokalne firme. U Hrvatskoj je to, na primer, „Agrokor” i još nekoliko firmi u partnerstvu sa RTL-om. Dakle, ta koncentracija međunarodne korporacije i lokalnog velikog biznisa, možda i nekih tajkuna, dobija novu dimenziju. Na Savetu RRA biće da doslovno primeni duh zakona i spreči da se kroz netransparentnu, ili možda čak fiktivnu vlasničku strukturu zaobilaze ograničenja koja zakon postavlja, bar dok ta ograničenja u zakonu postoje. Razmišljate li o strateškom partneru? Ž.M.: – Ne, ali oni razmišljaju o nama. V.M.: – Suvlasnik B92, sa udelom od oko 48 procenata, jeste neprofitna investiciona grupa Media development Loan Fund. NJena uloga nije da večno ostane u medijskom partnerstvu. Svakako da razmišljamo o novim partnerima koji bi investirali u B92, a to nužno ne moraju da budu strateški partneri (ako se pod strateškim partnerima misli isključivo na medijske kuće). Jesu li kriterijumi za dobijanje dozvola za emitovanje dovoljno transparentni? Ž.M.: – Kriterijumi su i više nego transparentni, ali nimalo nisu laki. Kao visoko razvijen sistem već šest meseci pripremamo tendersku dokumentaciju, a predaćemo je ove ili sledeće nedelje. V.M.: – Spisak dokumenata koji se od učesnika na javnom konkursu traži u dobroj je meri jasan i logičan. S druge strane, kriterijumi na osnovu kojih će Savet RRA da odlučuje o podnetim prijavama nije do kraja transparentan. Po našem mišljenju, trebalo je da postoji nekakav sistem bodovanja kojim bi se suzilo polje za arbitrarnost Saveta prilikom odlučivanja po prijavama. Jasno je, dakle, šta će sve Savet ceniti prilikom donošenja odluke, ali nije jasno koliki je pojedinačni uticaj svakog od tih brojnih faktora koje će Savet ceniti, na konačnu odluku o tome ko će dozvolu dobiti, a ko neće. A cena? Da li je dozvola za emitovanje preskupa za ovdašnje prilike? Ž.M.: – Cene su, u poređenju sa snagom tržišta, po mojoj oceni – visoke, ali potencijalno, one predstavljaju legitimaciju da li podnosilac zahteva ima sigurnost i ekonomski potencijal da odgovori na sve potrebe i očekivanja javnosti kada je u pitanju dozvola za nacionalno pokrivanje. V.M.: – Dozvola je više nego preskupa. Naknada za dobijeno pravo na emitovanje nije, niti može biti koncesija za korišćenje frekvencije kao ograničenog resursa, zato što bi je, da je tako, naplaćivala Agencija za telekomunikacije, a ne Agencija za radio-difuziju. Verujem da je svrha naknade da pokrije troškove regulacije, da garantuje nezavisnost Saveta RRA tako što će obezbediti da se telo finansira iz sopstvenih prihoda a ne iz budžeta. Ovde se, međutim, otišlo u drugu krajnost. Svesno se planira da se kroz naknade za dozvole puni budžet, što zakonodavcu nije bio cilj. Visoke naknade povećavaju troškove emitera i u krajnjoj liniji rezultiraće potrebom da se štedi na drugim mestima, na platama zaposlenih, na ulaganju u kvalitet, na sopstvenoj produkciji, što sve zajedno nije dobro. |
Rade Veljanovski, profesor Fakulteta političkih nauka, koji je bio i šef radnih grupa za izradu Zakona o radio-difuziji i javnom informisanju, kaže za NIN da Savet RRA ne bi trebalo da pruža takvu vrstu usluga:
“To je konflikt interesa. Ne znam da li oni to rade besplatno ili ne, ali to nije njihov posao. Strane kompanije koje su zainteresovane za ovo tržište, kao što su bile zainteresovane za mađarsko, bugarsko, hrvatsko, rumunsko tržište, te kompanije treba da nađu pravne savetnike mimo Saveta RRA. Članovi Saveta RRA ne bi smeli da budu pravni savetnici stranim kompanijama, i da im govore: ne kupujte, to je mačka u džaku. To njih ne treba uopšte da zanima. Da li će neko da uđe u tu vrstu rizika ili ne, to ne treba da se tiče članova Saveta RRA.
NJihovo je da po zatvaranju konkursa pokupe sve zahteve za dodelu dozvola za emitovanje i po zakonu, dodele pet tih komercijalnih dozvola sa nacionalnom pokrivenošću, bez obzira na to da li je reč o stranim ili domaćim interesentima. Onaj ko ostane bez frekvencije biće šokiran, novine će pisati o tome, ali to nije briga Radio-difuznog saveta.”
Vasić odgovara: “RRA nikada ni-kome nije davala bilo kakve pravne usluge, već je samo ispunjavala svoje zakonske obaveze. Ako su već u pisanju Strategije mogla da učestvuju medijska udruženja poput ANEM-a, APRES-a, ostali emiteri imaju pravo bar na tumačenje zakona. RRA je praktično servis svih emitera pa i onih potencijalnih koji hoće da se prijave na konkurs. Šta je trebalo da učini država? Da proda neku ovdašnju TV nekoj međunarodnoj kompaniji pa da onda nastane skandal i u slučaju da izdamo i u slučaju da ne izdamo dozvolu.”
Nemačkom RTL-u je ostala opcija da uđu u strateško partnerstvo sa velikim proizvođačima ovde, što će, kako nezvanično saznajemo, RTL i učiniti. Onda bi RTL imao 49, a ostali veliki proizvođači i oglašivači 51 odsto. Po deset odsto akcija svaki. Ali ti strateški partneri ne bi bili marketinške firme nego proizvođači koji bi imali ogromne diskonte za oglašavanje na toj matičnoj TV. A TV 5 bi mogla da se prijavi na konkurs za nacionalnu frekvenciju. To je, kako saznajemo, odavno na njihovom spisku želja. Usput su pročitali i Strategiju razvoja radio-difuzije koju je doneo Savet RRA. A tamo piše: demetropolizacija. To, dakle, može da znači da će bar jedna TV van Beograda da dobije nacionalnu frekvenciju. Jedina koja bi to mogla je – niška TV 5.
Nesumnjivo je da će sa ulaskom stranih TV mreža, na ovdašnjoj sceni svi pomalo izgubiti. Valja se izboriti sa Mardokovom medijskom imperijom koja je pored Sun-a, Skdž-a, The Times-a, The Sundadž Times-a, u vlasništvu “20th Centurdž Fodž”-a, a da ne govorimo o “kupovini programa na veliko”, za najmanje 50 zemalja u paketu.
Mada će skeptici reći “a zaboravili ste kvalitet robe za istočno tržište?”
Pa, ko preživi...
