Bitka za Gvantanamo

Snajperi na krovovima i druge izuzetne mere bezbednosti, uključujući policijske blokade svih ulica u širem okruženju jedne federalne sudske zgrade u Virdžiniji, predstavljaju karakterističan dekor prvog sudskog procesa u Americi u kojem će se – nakon petogodišnje istrage – na optuženičkoj klupi naći jedan član Al kaide optužen za učestvovanje u napadu na Svetski trgovinski centar u NJujorku 11. septembra 2001. godine.

Reč je o tridesetsedmogodišnjem francuskom državljaninu marokanskog porekla Zakarijasu Musaviju, koji je priznao da je bio član Al kaide i da je u Americi završio pilotski kurs. Priznao je čak i da su ga posebno obučavali kako da avionom udari u zgradu. Ali, uporno poriče da je imao bilo šta sa napadom izvršenim 11. septembra. On je, kaže, trebalo da učestvuje tek u drugom talasu napada na odabrane ciljeve u Americi.

Čitav tok suđenja moći će da se prati posredstvom zatvorenog TV prenosa u pet drugih federalnih sudnica u različitim krajevima Amerike, u kojima su obezbeđena mesta za odabranu publiku: za rođake i prijatelje žrtava nastradalih 11. septembra u NJujorku.

OZBILJAN TEST: Državni tužilac će, naravno, nastojati da ubedi članove porote, ali i široku domaću i svetsku javnost, koja ovo suđenje očekuje sa izuzetnim zanimanjem, da je Musavi neposredno učestvovao u pripremanju zloglasne terorističke akcije i da zbog toga zaslužuje smrtnu kaznu.

Istina, Musavi je uhapšen još 17. avgusta 2001, dakle dve nedelje pre nego što se dogodio napad na Svetski trgovinski centar u NJujorku, pod optužbom da je ilegalno ušao u SAD, i u vreme napada od 11. septembra nalazio se u zatvoru. Bez obzira na tu činjenicu, tužilac će sudu predložiti da sasluša šestoricu svedoka, agente FBI i CIA koji su saslušavali optuženog Musavija i koji bi trebalo da potvrde da su tokom saslušanja u istražnom zatvoru došli do nedvosmislenih saznanja da je on zaista neposredno učestvovao u planiranju i pripremama za napad na NJujork. Što, svakako, treba da znači da je i on bio terorista i da nesumnjivo zaslužuje smrtnu kaznu.

Musavijev branilac, advokat DŽerald Zerkin, nastojaće na svaki način da dokaže da njegov klijent nije neposredno učestvovao u planiranju bilo kakvog konkretnog terorističkog akta. I, da – sve ako je tako nešto i pominjao u istrazi – FBI ne može dokazati da je to istina.

U svakom slučaju, upravo započeto suđenje jedinom preživelom pripadniku Al kaide optuženom za neposredno učestvovanje u pripremi terorističkog akta koji je iz temelja uzdrmao Ameriku, predstavljaće ozbiljan test za američko pravosuđe. Jer, sada se i povodom ovog slučaja postavlja pitanje koje je proteklih godina često ponavljano povodom nekih drugih važnih suđenja optuženima za najteže zločine – da li je američko pravosuđe u stanju da se trezveno i nepristrasno suoči sa jednim ovakvim predmetom u trenutku kada su emocije još uzavrele, a rane sveže?

ZAVERA ĆUTANJA: Razlog za sumnje predstavlja, pored ostalog, i slučaj kontroverznog vojnog logora u američkoj mornaričkoj bazi Gvantanamo na teritoriji Kube, koja se – sticajem okolnosti – ove nedelje ponovo našla u žiži interesovanja javnosti. Naime, brojni politički oponenti predsednika Buša i njegovog ministra odbrane Donalda Ramsfelda u samoj Americi pokušavali su – bez uspeha – da razbiju zaveru ćutanja kojom je obavijena ova baza, osnovana u januaru 2002. godine. Potom su to, opet bez uspeha, pokušavali i njihovi verni saveznici u inostranstvu poput britanskog premijera Tonija Blera.

Apel zvaničnom Vašingtonu uputio je i generalni sekretar UN Kofi Anan, koji je nedvosmisleno stao iza jednog izveštaja svetske organizacije u kojem je preporučeno da se logor u bazi Gvantanamo što pre zatvori. Ali, opet bez uspeha.

“PREVENTIVNA MERA”: I pojedine humanitarne i druge nevladine organizacije u SAD (Hjuman rajts voč, Amnesti internešnel i slične) kritikovale su administraciju predsednika Buša zbog načina na koji se tretiraju zatvorenici u ovom logoru. Tim osobama, mahom uhapšenim u Avganistanu, nije priznat status ratnih zarobljenika, niti prava koja ratnim zarobljenicima garantuje Ženevska konvencija. Iznošene su tvrdnje da je blizu 500 ljudi, koliko ih – po nekim procenama – ima u logoru Gvantanamo, bespravno lišeno slobode, kao i prava na odbranu, da se – povrh svega – čak i njihov identitet drži u tajnosti, da se nad njima sprovodi tortura...

Zvaničnici u Pentagonu su sve vreme ponavljali da osobe zatvorene u Gvantanamu mogu biti oslobođene kada komisija koja razmatra njihove žalbe utvrdi da više ne predstavljaju pretnju po bezbednost SAD i da njihovo dalje zadržavanje nije neophodno za nastavak rata protiv terorizma. Major Pol Švirgoš, portparol Ministarstva odbrane, izjavio je da je zadržavanje osoba koje predstavljaju pretnju po bezbednost neophodna i opravdana mera u vreme rata.

“Zadržavanje osoba u bazi Gvantanamo nije kaznena nego preventivna mera”, kaže Švirgoš, i dodaje: “To ih sve vreme drži podalje od napada na SAD i naše saveznike. Jer, to su ljudi koji bi bili spremni da pucaju na američke vojnike ili na civile. Ministarstvo odbrane će stoga nastaviti sa ovakvom praksom”.

DUGA BORBA: Do stvarnog preokreta u borbi za probijanje zida ćutanja koji okružuje logor u bazi Gvantanamo došlo je prošle nedelje zahvaljujući novinarima američke novinske agencije Asošijeted pres (AP), koji su pokrenuli i dobili sudski spor po proceduri predviđenoj zakonom o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja (“Freedom of information act”). Ta novinska agencija je još 2004. godine zvanično – pozivajući se na Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja – zatražila od Pentagona da joj stavi na raspolaganje sva relevantna dokumenta o logoru u bazi Gvantanamo. Pošto je Pentagon odbio da to učini, AP je u aprilu 2005. podnela tužbu i pokrenula sudski postupak. Sud je po kratkom postupku, već u maju 2005. godine, naložio Pentagonu da tražene podatke stavi na uvid tužiocu.

Međutim, kada je agencija dobila prve papire od Pentagona ispostavilo se da je reč samo o probranim i cenzurisanim dokumentima iz kojih se nije mogla steći celovita slika o onome što se događa u logoru. I pravna bitka je nastavljena. Već u avgustu 2005. jedan sudija oblasnog suda u NJujorku je naložio da se svim zatvorenicima postavi pitanje da li su saglasni da se njihov identitet iznese u javnost.

Obe strane su, naizmenično, potezale različite argumente i ulagale žalbe pa se proces odužio sve do početka marta 2006. godine. Konačno, kad je sudija odbio i poslednju žalbu vlade u Vašingtonu, postupak po tužbi agencije AP je okončan prihvatanjem glavnih zahteva tužioca. Prema tome, Pentagonu je naloženo da tužiocu stavi na uvid sve zapisnike sa 370 saslušanja, bez ikakvog cenzurisanja.

Pre toga, vlada je u svojoj žalbi tvrdila da bi stavljanje ovakvih dokumenata na uvid javnosti predstavljalo nedopušteno zadiranje u privatnost osoba koje se “čuvaju pod ključem” u bazi Gvantanamo, te da bi obelodanjivanje svih traženih podataka moglo da dovede do ugrožavanja njihove bezbednosti ili bezbednosti članova njihovih porodica. Ali, sudija nije prihvatio taj argument, ocenjujući da u ovakvom slučaju prednost treba dati pravu javnosti da bude obaveštena o svemu što se događa u logoru pod kontrolom američke vlade.

Drugim rečima: vlada je izgubila, a novinska agencija dobila sudski spor. Pentagon je bio primoran da novinarima agencije AP stavi na uvid svih 5 000 stranica neredigovanih zapisnika saslušanja zatvorenika u logoru, koje su do tog trenutka bile tretirane kao “državna tajna”. To je, inače, bio već drugi slučaj da je Pentagon izgubio sudski spor protiv medija, vođen po proceduri koju predviđa Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Prvi takav slučaj ticao se fotografija mrtvačkih sanduka američkih žrtava u Iraku, čije je objavljivanje – po važećim vojnim propisima – bilo zabranjeno.

Iako vojne vlasti u slučaju dokumenata koji se odnose na logor u bazi Gvantanamo nisu obelodanile i precizan popis svih zatvorenika u tom logoru, njihove generalije, državljanstvo i nacionalnu pripadnost, iz zapisnika saslušanja se to sada može makar delimično rekonstruisati. Vidljivo je, naime, da je velika većina zatvorenih u teškom psihičkom stanju zbog toga što ih tamo drže godinama mada nisu zvanično optuženi za bilo kakva dela.

DRAGOCENI ZAPISNICI: DŽimi Felner, direktor američkog programa organizacije Human rajts voč, ocenio je ovo kao “značajan proboj” u područje koje je do sada držano pod velom tajne.

“Osećamo se ovde kao u grobu”, poručio je Ahmed Abdul Aziz, jedan od zatvorenih u logoru Gvantanamo. Advokati koji su ispitivali njegov slučaj kažu da je Aziz iz Mauritanije, da je uhapšen 2002. godine u Pakistanu i da je ubeđen da će umreti u ovom zatvoru.

Budela al Hadž je imam, po nacionalnosti Alžirac, koji je prethodno boravio u Bosni i Hercegovini. Tvrdi da se tamo bavio “humanitarnim radom”, mada ne poriče da je bio i pripadnik bosanske muslimanske vojske. U Gvantanamu se našao zbog sumnje da je povezan sa Al kaidom i da je – pored ostalog – bio član militantne alžirske grupe Abu Zubajdaha kojoj se pripisuju mnoga nedela širom sveta. U transkriptima dostavljenim agenciji AP on negira sve optužbe. Kaže da za sve to što mu se stavlja na teret – “nikad nije čuo”.

“Ovde sam već tri godine i prošao sam mnoga ispitivanja. Za to vreme nijedan od islednika koji su me saslušavali nije mi predočio ni jedan jedini dokaz za ono za šta me ovde terete”, kaže Budela al Hadž.

Nil Sonet, predsednik tima američkih advokata koji je formirala Američka advokatska komora sa zadatkom da izuči problem zarobljenih neprijateljskih vojnika, smatra da su neredigovani zapisnici saslušanja, koje je Pentagon predao po nalogu suda, od izuzetne važnosti, možda čak važniji od tačnog spiska sa generalijama svih zatvorenika. “Iz tih zapisnika može se steći dobra slika o načinu na koji su zatvorenici tretirani i kakav status uživaju u logoru”, tvrdi Sonet.