Miru za predsednicu

Majstor razaranja, eto šta je bio Slobodan Milošević. Zato je posle sedmodnevnih paradržavnih žalosti i sahrane po mraku, bez prisustva porodice i predstavnika države i ove i bilo koje druge, ostavio u nasleđe svojim socijalistima razvaljenu i podeljenu stranku, kao što je Srbiju ostavio bez granica...

Borba Milorada Vučelića i Ivice Dačića za Miloševićevog naslednika samo je simbolična slika razvaljenosti stranke, a njena je suština u pokušaju da se sačuvaju stari i pronađu novi glasači. Zaključak: Milošević im je uvalio kosku. Dobro, kosku, i Miru Marković, svoju suprugu, pride. Ona je kao vrhovni komandant određivala ko je pravoveran, ko nije, ko može da nosi kovčeg, ko da mu priđe na metar, ko na tri metra, ko na pet metara, ko ne sme ni pogledom da ga okrzne...i tako pravila svoju kadrovsku listu postmiloševićevskog es-pe-esa. Ali, u dvorištu požarevačke Nemanjine 41, pod lipom se našao i Zoran Anđelković Baki, iako niko da potvrdi ili demantuje da li je imao “ausvajs” iz Moskve. I bez toga, njega bi obavezno valjalo uključiti u igru oko naslednika Miloševićevog nasleđa, naročito pošto je intervjuom u “Politici” pokazao da jedini ima aktivnu politiku: “Nećemo u ponedeljak napraviti kvorum u Skupštini Srbije”, plus “moramo redefinisati odnose sa vladajućom strukturom”.

Komandant Mira je morala da pruži i pismenu garanciju da Vučelić treba da rukovodi sahranom. Bilo je to nužno ne samo zato što je još 1996. napisala “zameram sve” čoveku koji pušeći cigare priziva duh Če Gevare, Marksa i Tita, nego i da – dobacuju u centrali SPS-a – razreši nesporazume između njega i Bogoljuba Bjelice. A ti nesporazumi su počeli onda kada je Milošević, naravno na sugestiju Mire, krajem leta 2002. rekao svojima da na čelo stranke stave dotičnog Bjelicu. Vučelić, tada još predsednik Demokratske socijalističke partije, Bjelicu je opisivao kao nesrećnog i beznačajnog čoveka”, “za koga niko ne zna ni ko je ni šta je” i koji bi “vodio SPS u propast i time ispunio njenu (Mirinu) veliku želju da uništi ovu partiju".

Epizoda iz 2002. sa Bjelicom samo je jedan u nizu dokaza da socijalisti nisu znali kako da promene sudbinu zaključanu u paroli “I posle Slobe – Sloba”. Doduše, trudili su se da je reše već posle prvog i, pokazaće se, apsolutno pogubnog izbornog poraza Miloševića iz septembra 2000. godine, overenog 5. oktobra. Akademik Mihajlo Marković, ideolog SPS-a, pokušavao je u oktobru-novembru da ubedi Miloševića da odstupi sa čela socijalista i da program prilagode vremenu tranzicije. Kasnije će akademik učestvovati u još jednom pokušaju ukidanja Miloševića zajedno sa Branislavom Ivkovićem, da bi sada za Miloševićevog naslednika uz Vučelića promovisao i davno zaboravljenog dr Petra Škundrića.

Kada bi poštovali Miloševićevo nasleđe, socijalisti bi morali da za novog predsednika postave Miru Marković, ali ceo sadašnji vrh SPS-a je u prvi veći sukob sa svojim predsednikom došao onda kada je on tražio da profesorka iz JUL-a prisustvuje sednici Glavnog odbora socijalista. Ne može – rekli su jednodušno. Zato je realno, ma šta da se pojavi kao poslednja volja Miloševića, da će SPS birati između Dačića, Vučelića i Anđelkovića. Kada i kako – niko ne zna. Dačić misli da je to mesto kongres i da je to vreme kraj godine. “Misli da će do tada da mu se zaboravi kovčeg”, pakosno dobacuju ostali zainteresovani.

Vučelićevo uverenje je da kadrovska metla treba da radi pre kongresa, kako bi njega pripremalo novo rukovodstvo. Ali, Vučelić još nije zatražio sednicu Glavnog odbora na kojoj bi se glasalo o poverenju Ivici Dačiću. Zato što, bruji centrala stranke, zna da ne bi za to imao većinu, zato što se plaši da bi onda neko mogao da predloži da se provere i ostali funkcioneri – potpredsednici, gensek Anđelković je za brzi kongres, već u junu-julu, da se izabere novo rukovodstvo, da se prekine bezvlašće – svevlašće.

Odluka o Miloševićevom nasledniku taljigaće se na dugom štapu jer nikome neće odgovarati da naglim potezom bude uzročnik i formalnog raskola, čak i onima koji misle da bi osnivanjem i stavljanjem na čelo nekakvog “Pokreta Slobodan Milošević” mogli da na svoju stranu privuku bar polovinu okupljenih ispred Skupštine na ispraćaju Miloševića iz Beograda. Ne postoji u SPS-u ni saglasnost koliko je bilo tih ljudi. Zna se da su socijalisti platili 628 autobusa, radikali se ne sećaju broja, a socijalisti kada ih “časte”, kažu da su oni dovezli sto, “ma hajde da kažemo i 200” autobusa. Onda policija dođe do brojke od

80 000 ljudi a Vučelić do pola miliona. Ali, ma koliko da ih je bilo, pitanje je koliko je među njima glasača socijalista a koliko radikala. Više od polovine su naši, tvrde radikali. “Rekli su da će dovesti 25 000 ljudi, to je njihovo, ostatak do pola miliona je naš“, tvrdi jedan socijalista. Drugi misli da je bilo “pola-pola”. Treći, da je bilo više radikala.

Socijalistima je bolje da se hvataju za druga dva podatka. Kada su poslednji put izašli sa Slobodanom Miloševićem na izbore, sa listom koju je on napisao, dobili su 290 000 glasova. Kada su bez podrške predsednika izlazili na izbore u obliku Velimira-Bate Živojinovića i Ivice Dačića, socijalisti su dobijali oko 120 000 glasova. Ali, čak i kada bi sada stavili na čelo SPS-a profesorku Marković, kao simbol “Slobe posle Slobe”, socijalisti bi teško namakli onih 290 000.

Biračko telo socijalista nije prepoznalo naslednika Miloševića, nikome još nije dalo taj mandat, a teško i da će da ga poveri. Naučili ljudi, nije ni posle Tita bio Tito, ni posle Đinđića Đinđić, pa ni posle Slobodana nema Slobodana. Zato makar u jednoj glavi u vrhu SPS-a postoji i ideja da stranka više nikada ne bira predsednika partije, nego predsednika Glavnog odbora ili nešto tome slično. Jasno je da i ovaj predlog vrišti od demagogije, i baš zato samo pokazuje kolika je muka u vrhu SPS-a sa glasovima birača...

Problem je da li bi bez Miloševića socijalisti mogli da dosegnu oko pet odsto glasova koliko im daju istraživanja javnog mnjenja. Svaki pogled na sliku biračkog tela socijalista iz istraživanja javnog mnjenja mora da baci u potpunu depresiju svakog od potencijalnih lidera socijalista. Skoro polovina njihovih birača starija je od 60 godina. Mlađi od 40 godina su ređi od kiše u Kragujevcu. Samo trećina ih kaže da sigurno izlazi na izbore da glasa za svoje, dok se kod ostalih stranaka taj procenat kreće između 50 i 65 odsto. Još je crnje što čak 30 odsto glasača socijalista kaže da neće izaći na izbore. Kod ostalih stranaka taj procenat je jednocifren.

Istraživački kroki pokazuje da socijalisti imaju problem ne samo sa naslednikom, nego i sa nasleđem i sa činjenicom da bez novih glasova ne mogu da pređu cenzus, da će ostati vanparlamentarna stranka.

Šta je nasleđe Miloševića? To je onomad na Kongresu pokušao da reši SPS pa je rekao da je to jedinstvena Srbija. A kako jedinstvena bez Kosova i Metohije? Ma ne, po Rezoluciji 1244. Kosovo je naše. Da u ovoj diskusiji samo podsetimo šta je Milošević rekao Viktoru Černomirdinu posle NATO bombardovanja. Rekao je da će se pod zastavom Ujedinjenih nacija obrazovati albanska administracija, da će Kosovo dobiti svoj parlament, rukovodstvo, politički sistem. (Oko 26 odsto glasača socijalista misli da će Kosovo biti nezavisno). Dakle, bolje je ne pominjati jedinstvenu Srbiju. A da li su Miloševićevo nasleđe ono troje dece u uniformama na sahrani koji su poručivali “Čim stasamo, zaratićemo sa NATO-om”. Tek to treba što pre zaboraviti. A tek ono: ubistva Ćuruvije, Stambolića, Kundaka, Badže, priznanje Radeta Markovića da je Marko Milošević zarađivao milione evra na švercu cigareta, izgubljeni ratovi, izbegli Srbi, pljačka sopstvenog naroda i hiperinflacija i Jezda i Dafina, Srbija bez granica...

Još je gore sa novom politikom. Da li mogu da kažu i Anđelković, i Dačić i Vučelić šta je to SPS ponudio da privuče nove birače, koju novu politiku, koju novu akciju, koji novi program... ama dobru zabavu, šta god? Ništa.

Zato i ne čudi da u centrali SPS-a na beogradskom Studentskom trgu jednako misle samo o dve stvari. Prva je, da je moguće da radikali pokupe sve “njihove glasove”. Istraživanja pokazuju da 37 odsto birača socijalista kao “svoju” omiljenu alternativu navode radikale, dok 11 odsto navodi PSS Bogoljuba Karića, zatim Novu Srbiju (4 odsto), te DSS ( 2 odsto). Druga je da ni Vučelić, ni Dačić ni Anđelković neće da ruše vladu Vojislava Koštunice, pokazujući da ih baš briga što njihovi birači misle da vanredne izbore treba raspisati – prekjuče. Ali, ta vernost vrha SPS-a Vojislavu Koštunici može da uveća trošak održavanja vlade.