Perikle u Pančevu

Da li ste i vi u nedelju, od ranog jutra, kašljucali? Mi, u Gročanskoj, bogami, jesmo. Prvo je počela Olja, onako, uz jutarnju kafu. Nešto kasnije počeo sam i ja da kašljucam, a onda krenemo u duetu. Izađem na terasu, kad, i na FK „Obiliću” kašljucaju mladi „vitezovi”. Oslušnem malo bolje, i, čujem kašljucaju i komšije iz CZ. Kašljuca, bre, celo Pašino brdo. Kažem vam, zaista, Srbi moji: Pančevo, Pančevo je majka svih kašljanja! Tako je još iz vremena “Milosrdnog anđela”. A ako nije iz Pančeva onda nam stiže sa neba, od nekog drugog nebeskog dobrotvora.

Stisnem daljinac da doznam zašto kašljucam, a Javni servis me obaveštava o kosovskim pregovorima u Beču. Da ne kašljucam zbog Beča, lebac mu se ogadio? Okrenem na Studio B, kad, i oni kašljucaju i još u prvoj vesti priznaju pošteno da u Pančevu nema nikog na ulici, da se sve živo pozatvaralo po kućama. Jer, gadan je redukovani sumpor, brale! I dišu na škrge, umeju to Pančevci, utreniralo se to. Čudo je homo pančevikus. Ali, šta da radimo mi koji ne pripadamo pančevačkoj vrsti čoveka i imamo arijska planinska pluća sa sitnim alveolama!?

Zatvorim vrata od terase da me Javni servis ne bi tek uveče obavestio da sam umro od trovanja „redukovanim sumporom iz vazduha”, a ti plaćaj i dalje pretplatu, moj Srbine, podmazuj masno dupe debelom gusanu!

I šta ću? Bacim se na Perikla, na „Ekonomsku istoriju sveta do 16. veka” Biljane Stojanović. A što sam se bacio, baš, na Periklovo „zlatno doba demokratije”? Pa zato što me ovo u Beču, pa i današnja evropska demokratija, i te kako, podsećaju na Periklovu demolakrdiju kojom su nam još u gimnaziji mozak punili... Nego, ajd redom. Prvo što je Perikle uradio, kada je tiranina Cimona proterao iz Atine, bilo je da je doneo zakon o državljanstvu prema kome građanin Atine može da bude samo onaj ko dokaže da su mu oba roditelja Atinjani. Demokratski do bola, da ne kažem do jaja! Nego tu se Perikle, u startu, zeznuo jer se posle u Aspaziju iz Mileta zaljubio i nije njom mogao da se oženi. Šengen, bato, nego šta! I, ajd, da vidimo koliko je onda punokrvnih građana Atine bilo u vreme Perikla? Samo devedeset hiljada! Od ovog broja pola su bile žene koje nisu imale nikakva politička prava. A ostali? Ostali su bili ROBOVI!!! Eeeej, 365 000 robova imala je DEMOKRATSKA Atina!!??? Na svakog slobodnog građana, na svakog demokratu po rođenju po ČETIRI roba!? Ali, demokratija cveta li, cveta. Dobro, živelo je u Atini i 45 000 stranaca koji nisu imali gotovo nikakva građanska prava, ali porez su morali da plaćaju, a i da služe vojsku!?

Kašljuc, kašljuc, kažem Olji. A ona će: “Kašljuc, kašljuc!” I, tako se lepo razgovaramo u nedeljno popodne...

Dakle, u toj čuvenoj Periklovoj demokratiji rob je bio samo stvar, govedo, i njega je robovlasnik, demokratskih nazora, mogao da proda, pokloni, da u zakup ili u nasleđe. Mogao je i da ga ubije, u afektu, ali to demokratsko pravo upražnjavalo se samo ako je rob gazdu demokratu, baš, zaista nešto mnogo iznervirao. Kao što smo mi, Srbi, onomad, toliko iznervirali demokratu Solanu pa je morao da nas bombarduje.

Atinski robovi su, naravno, radili najteže nedemokratske poslove, pa i one u rudnicima srebra u Larionu odakle se kovala srebrna atinska drahma sa likom Dinkića na jednoj strani, a sa druge strane Labus i Perikle zagrljeni. Ah, kako je bila moćna ta drahma! Bila je podloga svetskom monetarnom sistemu Aleksandra Makedonskog, ali i MMF-a...

Kad, tiruli, tiruli. Bivša komšinica Dragana, tičerka na Kolarcu: „Kašljuc, kašljuc! Na Internetu sam našla da su Amerikanci 11. septembra sami sebi srušili bliznakinje u NJujorku, da je engleska kraljica najveći diler droge na planeti i da nas sa neba i dalje zasipaju virusima i otrovima, kašljuc, kašljuc!” Tu je pitam: A, da li si na Internetu, kašljuc, kašljuc, našla da nas truju i iz Pančeva, ovog časa, dok razgovaramo, kašljuc? A ona će: “Nisam našla na Internetu ništa za Pančevo, kašljuc”. Znači da su Javni servis Srbije i Internet u dosluhu. Ćiha, nazdravlje!

I, opet, bacam se na Perikla. On je u Atinu, „u drugoj polovini 5. veka pre Hrista”, doveo naročito darovite ljude. Među njima istoričara Herodota, filosofa Anaksagoru, vajara Fidiju a pored njega vajali su i Miron i Poliklet. Doveo je i najveće dramske pisce Evripida, Sofokla i Aristofana. Jasno vam je da su svi bili Srbi, ali nemam sada vremena da vam etimologiziram njihova imena. A robovi, takođe Srbi, rudarili su, rudarili i srebro vadili i rano umirali, verovatno sa Periklovom demokratijom na usnama. O, Gospode, kako je sve isto kao i danas, u demokratskoj Evropi 21. veka, u kojoj Srbi, takođe, umiru sa demokratijom na usnama u evropskim apsanama i u rudnicima...

Nego, kako se završila demokratska farsa Periklova? Građani Atine, sve sam demokrata do demokrate, počnu da zavide Periklu i njegovoj eliti. Tako su, prvo, Fidiju i Anaksagoru napali „zbog bezbožništva”. Zaštooo!? Kao, Fidija se „usudio da na štitu velikog kipa boginje Atine stavi Periklovu i svoju sliku među borcima u jednoj bici Grka sa Amazonkama”. Zbog te drskosti je Fidija dopao u zatvor! Kažu, umro je potpuno demokratski. Filosof Anaksagora je, pak, napadnut kao bezbožnik zato što je govorio „čudne stvari”, pre svega, „o Suncu i zvezdama, i, pri tom je nagoveštavao, skoro otvoreno, da „nema bogova nego postoji samo jedan duh koji nadahnjuje ceo svet”. Zbog te tvrdnje je Anaksagora morao da beži iz Atine. A onda je na red došla Aspazija, ljuba Periklova koju su atinske demokrate htele da proteraju iz Atine jer joj je, valjda, istekla šengenska viza ili je, možda, radila na crno...

O, kako je Perikle tu gorko zaplakao! I, plakao je, plakao pred bezdušnom demokratijom Atine. Onda su joj kao, šatro, produžili vizu, a usput Perikla ponizili, i, neka je večna slava mediokritetima atinske demokratije što su sabili rogove onome koji je toliko štrčao iznad njih. Progoni Perikla koji su nastavljeni dokazuju da atinska demokratija nije bila svesna njegove veličine i da je svaka, pa i prava demokratija, u suštini tiranija mediokriteta. Surovih, bezobzirnih mediokriteta kojih je onoliko i po današnjim ne samo evropskim nego i srpskim demokratskim partijama. I pokazuju svako veče, na Javnom i drugim „servisima” svoj otvoreni prezir kako prema svom ropskom narodu tako i prema intelektualnoj eliti.

Kad, uveče, Javni servis, zaista, javi za Pančevo. Spiker se nakašljuje, ali ne od pančevačkog sumpora, već da sebi da na značaju. A onda nam saspe u lice ono, njihovo: sve je u redu, aerozagađenje je u granicama normale, samo što je vazdušni pritisak bio nizak, a vetar duvao u pravcu Beograda. Zatim, opet, kašljuc, kašljuc i cinični spikerski smešak...

Ovde počnem da kašljucam na nervnoj bazi. I, zaista, zaista vam kažem: sve i da dobijemo Kosovo, podavićemo se od Pančeva. I kada uveliko budemo mrtvi od redukovanog sumpora, Javni servis će nas ubeđivati da smo živi.

Zadremam u beržeri i sanjam Perikla. Kašljuca mučenik, a došao iz srpske Atine u Pančevo da ispravlja krive Drine. Ovi iz pančevačke Azotare mu kažu: “Bre, Perikle, zar ti je malo kako si prošao u Atini? Hoćeš li i mi, ovde, u Pančevu da te hapsimo? I, gde ti je pasoš, gde ti je viza?” Perikle kašljuca, pa počne da plače, žao mu Pančevaca što se guše redukovanim sumporom, a pančevačka vrhuška, sa Mihajlovim na čelu, smeje mu se u lice. Tu se stvori i moja Crna iz Vrčina i savetuje me: “Kašljuc, kašljuc... Evo, vidiš kako je prošao Perikle u Pančevu. Zato, mani se da čačkaš Javni servis da te ne proteraju iz Beograda. I, kud ćeš onda iz Srbije, majčin sine, kad nemaš Šengen, a imaš srce i um arijski.”