Neutralnost kao nezavisnost

Krimski rat (1853-1856) bio je najveći rat devetnaestog stoleća. Od Napoleonskih ratova (1799-1815) do Prvog svetskog rata (1914-1918) u Evropi nije bilo tako krvavog i sveobuhvatnog rata. Pored Sedmogodišnjeg rata (1756-1763) i poslednje koalicije protiv Napoleona (1813-1815), Krimski rat se najviše približio opštosti jednog svetskog rata. Pored fronta na Krimu, gde su savezničke vojske Francuske, Velike Britanije, Osmanskog carstva i Pijemonta godinu dana opsedale Sevastopolj, rat je vođen na Belom moru, na istoku Male Azije i na Tihom okeanu. Bio je to jedini rat u istoriji u kom zamalo nisu zajedno, rame uz rame, ratovali Rusi i Amerikanci, pošto su američki vojni lekari dobrovoljno otišli na Krim, dok se čak tri stotine strelaca iz Kentakija javilo u dobrovoljce kako bi pomogli ruske ratne napore. Krimski rat je bio prvi rat od vremena Petra Velikog koji je Rusija izgubila. Krimski rat je najveći evropski rat u proteklih dve stotine godina u koji je Srbija propustila da uđe.

Započeo oko uprave nad crkvama u Jerusalimu (Svetim mestima), između zvaničnog Pariza i Sankt Peterburga, prikriven tumačenjima maglovitih i za 19. vek beznačajnih drevnih prava, ovaj rat je doveo do pobede upravo onih načela nacije i liberalizma, koja su se posle propasti niza revolucija u Evropi, poznatog kao “Proleće naroda” 1848. godine, činila poraženim. Krimski rat bio je kraj Svete alijanse, konzervativnog saveza koji je bdeo nad starim poretkom u Evropi tokom skoro pola stoleća.

Pošto je ruski izaslanik, knez Menšikov, tokom tri meseca u stvari diktirao politiku Porte, osmanska reakcija podstaknuta od britanske i francuske diplomatije dovela je do prekida odnosa dve zemlje. Uskoro su ruske armije prešle Prut i okupirale Vlašku i Moldaviju. Kao i četvrt veka ranije, činilo se da će uskoro ruska vojska preći Dunav i stići pred Carigrad, odlučna da ga osvoji i uspostavi prevlast u Evropi i Bliskom istoku. Osmansko carstvo, Velika Britanija i Francuska bili su odlučni u svom neprijateljstvu prema Rusiji. Neutralnost Austrije, koju je Rusija samo četiri godine ranije spasla od raspada i Pruske, koju je izbavila od francuske prevlasti četrdeset godina ranije, dovela je do toga da Rusija izgubi rat pre nego što je počeo. Posle meseci borbi na Dunavu ruske armije su se povukle. Rat koji se nastavio na ruskom tlu, na Krimu, završio se kapitulacijom branitelja. U bitkama kod Alme, Balaklave i Akermana ruska vojska je poražena, a Sevastopolj, središte ruske crnomorske flote i oslonac carske južne i bliskoistočne politike, pao je u ruke saveznika posle godinu dana herojske odbrane. Na Pariskom kongresu Rusija je uspela da spase nešto od svog prestiža i status velike sile, samo zahvaljujući pobedama u Maloj Aziji i različitim interesima svojih neprijatelja. Ipak, u narednim decenijama njena spoljna politika iz osnova se promenila.

Srbija je 1853. godine bila samo vazalna kneževina. Granice su joj bile na Drini, Savi, Dunavu i Timoku, a na jug je dopirala tek do Knjaževca, Aleksinca i Raške. U šest većih gradova nalazili su se osmanski garnizoni čije su posade bile brojnije od regularne srpske vojske. Beograd tog vremena je imao svega sedamnaest hiljada stanovnika (danas toliko ljudi živi u nekim beogradskim mesnim zajednicama). Devedeset sedam odsto stanovništva Srbije bilo je nepismeno. Samo koju godinu ranije počela je sa radom topolivnica u Kragujevcu, jedina industrija u zemlji. Autonomiju Srbije garantovale su Rusija i Osmansko carstvo. Srbija nije imala pravo vođenja samostalne spoljne politike, iako su u Beogradu od kraja tridesetih godina, kada je Srbija postala autonomna, službovali diplomatski predstavnici Austrije, Velike Britanije, Rusije, Francuske i Pruske.

Prvi put od Prvog srpskog ustanka Srbija se 1853. godine našla politički usamljena u vrtlogu evropske politike. Sve velike krize prolazile su do tada mirno i uz prećutni sporazum Sankt Peterburga i Carigrada da Srbija bude ostavljena po strani. Početkom 1853. odnosi između Rusije i Srbije nisu više bili dobri: kada je u Carigradu smenio velikog vezira, Menšikov je naterao i kneza Aleksandra Karađorđevića (1842-1858) da smeni prvog čoveka srpske vlade Iliju Garašanina. Ruska diplomatija sumnjičila je Garašanina da je nacionalni revolucionar blizak Francuskoj. Sa početkom rata autonomni status Kneževine Srbije koji su do tada garantovale Rusija i Osmansko carstvo formalno je prestao da postoji. Pri tom je zvanična Rusija pozivala balkanske narode da se podignu na ustanak. Sumnjičena od Porte, Srbija je bila izložena pretnjama Austrije, koja je prvo kao saveznica, a zatim kao protivnica Rusije u dva navrata zapretila da je okupira. Zvanična Srbija je tokom tri godine uspela da sačuva neutralnost, iako se Osmansko carstvo, čiji je sastavni deo bila, nalazilo u ratu čija su se bojišta tokom prve godine mogla videti sa srpske granice. Sačuvavši neutralnost Kneževina Srbija je prvi put bila stvarno nezavisna.

Ipak, privržena Rusiji i nespremna na veliku promenu politike, Srbija je dočekala kraj Krimskog rata prilično pasivna, ponovo razdirana unutrašnjim sukobima ustavobraniteljskog režima. Narod i većina političara bili su spremni da stanu na stranu Rusije, nesvesni da je u nameravanoj podeli Balkana Sankt Peterburg za sebe odvojio Bugarsku, Rumeliju i Carigrad, a Austriji prepustio Bosnu, Hercegovinu, Srbiju i osmanske oblasti do Soluna. Zvanična Srbija nije imala priliku, moći ili promišljenosti da na strani Francuske i Velike Britanije stekne onu prednost koju je učestvujući u Krimskom ratu ostvario Kavurov Pijemont.

Ipak, kada je na Konferenciji u Carigradu (početkom 1856) i na Kongresu u Parizu (25. februar – 30. mart 1856) određivana budućnost Evrope, Srbija je dobila novi status. NJena autonomija je dobila istinski međunarodni karakter: garantovale su je Rusija, Austrija, Francuska, Velika Britanija, Pruska i Pijemont. Srbija je prvi put ušla u jednu međunarodnu ustanovu – Obalsku dunavsku komisiju. Slobodna plovidba Dunavom omogućila je da srpska flota isplovi u Sredozemlje. Srbiji su u izgled stavljeni proširenje autonomije i uspostavljanje parlamentarizma. U godinama koje su usledile Pariskom kongresu nacionalnim ujedinjenjem stvorene su Italija i Rumunija (1859 i 1861), Srbija je postala parlamentarna 1858, oslobodila je šest gradova (1862 i 1867) i postala nezavisna 1878. godine. Preduslov svemu tome bio je postavljen na Pariskom kongresu na kom nisu učestvovali srpski predstavnici. Zvanična politika tadašnjeg Beograda učinila je da Srbija jedina od malih balkanskih država ne bude okupirana od strane velikih sila. Politička neutralnosti neminovno je vodila ka povoljnom rešenju jedne dugotrajne krize koja je jednako pretila da završi i propašću Kneževine Srbije.

Čedomir Antić
Autor knjige
Velika Britanija, Srbija i Krimski rat