Ograničavajući faktori

Napisan pre četiri decenije, a skoro odmah zatim izveden i u Beogradu, Pinterov komad “Povratak”, sada kada je ponovo prikazan kod nas, više ne deluje ni drastično, ni originalno kao nekad, ne izaziva ni moralni otpor, ni dramatičan šok u gledalištu.

To je, dabome, u prvom redu prouzrokovano time što su i njegova tema, bizaran opis zatamnjene, nasilne, neobjašnjive strane ljudske prirode, ali i forma koja se u njemu koristi, oslonjena na ugrađivanje doze apsurda u sliku svakodnevice, u međuvremenu postali sastavni, gotovo obavezni sadržaj u modernoj umetnosti, u današnjem pozorištu. Osim toga, pokazalo se da Pinterova drama sadrži i dva ograničavajuća faktora. Jedan od njih je u tome što je “Povratak” i neka vrsta travestije salonskog, konverzacionog komada iz viktorijanskog doba čije dejstvo se smanjuje čim se ona izvede izvan područja u kojem je nastala. A drugi potiče otuda što Pinter piše rukovođen instinktom nekadašnjeg glumca,koji se opire da i reditelj bude jedan od presudno važnih autora predstave. Po njemu, sve je sadržano već u tekstu, u čvrsto oblikovanim karakterima, u odnosima i situacijama u koje su oni stavljeni. U stvari, on ne dopušta da naknadna rediteljska reinterpretacija išta preinači u njegovoj viziji, svodi rediteljev zadatak na to da se dijaloška partitura tačno i verno prenese na scenu.

Suočen s takvim zahtevom, reditelj Nikita Milijvojević je ipak pokušao da prekorači zadata ovlašćenja. On je razlomio na niz odeljenih epizoda kompaktnu, kontinuiranu radnju priče o ženi koja iznenada napušta muža i troje dece, i sklapa, iz nejasnih pobuda, sa svekrom i dvojicom devera dijaboličan, faustovski ugovor, obavezuje se da se za svoj i njihov račun bavi prostitucijom. Možda je ta intervencija trebalo jedino da omogući gledaocu da se pripremi za drstične promene u postupcima junaka, ali je moguće da se njom nagoveštavalo da se u pauzama između pojedinih dramskih sekvenci u dušama ljudi odigralo nešto zagonetno, nešto prelomno. Ili je bar izgledalo da je tako.

S druge strane, Nikita Milivojević nije na pozornici formirao tajanstvenu atmosferu, prirodnu sredinu za čudne događaje u dnevnoj sobi zapuštene kuće nekog mesara iz predgrađa, iz severnog dela Londona. Umesto toga, on je radnju razvijao u stilizovanom dekoru Miodraga Tabačkog, gde dominiraju vrata koja odlaze uvis da bi tamo lebdela, među ostatke zidova i komade konfekcijskog nameštaja, koji su, i jedni, i drugi, oblepljeni izbledelim fotografijama s prizorima iz jednog iščezlog sveta. Ali, ni simbolički smisao, ni dramska fikcija te ekstravagantne scenografije nisu se mogli ni naslutiti.

Još gore što je reditelj u predstavi korenito preinačio osnovne osobine Pinterovih junaka, glavni motivacioni mehanizam koji u “Povratku” pokreće radnju. Kad je u pitanju Rut, koju je igrala očigledno veoma darovita Nataša Ninković, propušteno je da se naglasi uznemirujući erotizam te žene; u tumačenju Bore Todorovića, inače veoma efektnom, Maks je predstavljen kao luckast, ćudljiv, koloritan čovek, koji je, međutim, pre komičan nego opak i opasan, kome nedostaje skrivena demonska energija; a Nenad Jezdić, Branislav Tomašević i Aleksandar Alač samo su ovlaš markirali karakterne crte njegovih sinova, Lenija, DŽoa i Tedija. Svi ti likovi su manje ličili na impulsivne, nasilne ljude, a neuporedivo više su nalikovali na ekscentrične figure, koje su tek u nekoj posrednoj, dalekoj vezi s Pinterovim junacima. U tom pogledu, jedini izuzetak predstavljala je gluma Vlastimira-Đuze Stojiljkovića iz čijeg je Sema zračila uzdržana gospodstvenost, pomirenost sa sudbinom, pa i prikrivena tuga zbog toga što je oko njega sve tako kako jeste.

Prikazan na taj način, “Povratak” je izgubio sugestivnost koju i danas može da ima, jedva da je eksponirao veštinu kojom Pinter u njemu dramatizuje ono neizrecivo o čoveku, ono što je u njemu iracionalno i nerazumljivo.