Portreti velikana

Činjenica da neki od naših najvećih umetnika još uvek nemaju svoje monografije je poražavajuća. U proteklih desetak godina, a naročito od 2000. naovamo, stanje se donekle popravlja tek na inicijativu (skoro isključivo) privatnih izdavača. S obzirom na to da je ovakve publikacije, usled njihovog visokog kvaliteta, uvek pratila i odgovarajuća cena, tokom devedesetih njihova kupovina je za mnoge predstavljala luksuz. Međutim, u proteklih nekoliko godina se i na tom polju desio pomak nabolje, o čemu, između ostalog, svedoči i podatak da je ovih dana svoje drugo izdanje doživela monografija Vladimira Veličkovića, koja je objavljena 2003. Bolju situaciji potvrđuje i poslednja u nizu objavljenih knjiga ovog tipa, “LJuba, veliki format” (Milan Komnenić) za koju vlada veliko interesovanje.

Izdavač ove knjige je Živojin Ivanišević, koji je prvu knjigu iz istorije umetnosti objavio 1999, i od tada do danas ima publikovanih šest naslova i devet izdanja. Knjiga “LJuba, veliki format” prati istoimenu izložbu koja se održava u Galeriji “Pariski krug”, a njena specifičnost je, između ostalog, i u tome što je “knjiga dizajnirana u skladu sa LJubinim shvatanjem dizajna knjige. Ova knjiga nije rukovođena mojim kriterijumima kao knjige Pariski krug i Antologija koje su pravljene da budu kurentne na evropskom tržištu i pri tom se vodilo računa da se nametnu u svim segmentima. Ova knjiga je više LJubin izbor. I priprema i špigl je bio njemu prepušten, što je meni mnogo pomoglo”, navodi izdavač i galerista Živojin Ivanišević.

Iako je broj ovakvih knjiga iz dana u dan sve veći, nameće se pitanje da li je to dovoljno i da li neko ko nije upućen u domaću likovnu scenu može na taj način da dođe do saznanja ko su naši najznačajniji umetnici.

“Morale bi da postoje knjige koje bi bile efikasni, dobri i ne tako preterano skupi preseci moderne umetnosti, čitani na jedan savremeniji način, poput edicije žThames & Hudsonž. Ta strategija sistematskog, sveobuhvativog izdavaštva morala bi da podrazumeva monografije posvećene velikim umetnicima i pojavama 20. veka, od Nadežde Petrović, preko Save Šumanovića, avangarde dvadesetih, do umetnika i pojava iz druge polovine veka i, na kraju, mlađih umetnika i naših savremenika. Tek takvom sistematizacijom mi možemo dobiti izuzetno dobru biblioteku srpske moderne”, smatra Lidija Merenik, šef katedre za Istoriju moderne umetnosti na beogradskom Filozofskom fakultetu.

O neophodnosti postojanja edicije, odnosno stručnog tela koje bi se sistematski bavilo sukcesivnim objavljivanjem monografija, govori i Natalija Cerović, kustos Umetničkog paviljona “Cvijeta Zuzorić”. Pod okriljem ovog paviljona odvija se i delatnost ULUS-a, a upravo je ovo udruženje 1985. na inicijativu Miće Popovića, tadašnjeg predsednika saveta, pokrenulo ediciju ULUS-ovih monografija.

“Ideja je bila da se nagrađenom autoru na tekućoj Jesenjoj izložbi objavi monografija i u vreme kada su se pojavile, ove monografije su bile vrlo značajne. Prvo su posthumno odštampane monografije Aleksandru Tomaševiću i Lazaru Vozareviću, a potom su na red došli LJubica-Cuca Sokić, Miodrag Rogić i Cile Marinković. Kada se počelo sa pripremama monografije Olge Jevrić, došle su devedesete i tu se stalo. Godine 2000. kao sponzor nam se ponudila fondacija BK, sa kojom smo potpisali ugovor, i oni su se obavezali da odštampaju preostalih dvanaest monografija ali se to nije dogodilo; objavljene su samo monografije LJubinke Jovanović i Miluna Vidića. Obe su manjeg obima ali su sadržinski dobro urađene. Preostalih dvanaest autora kao i oni, kojima su monografije objavljene, značajna su imena za umetnost druge polovine 20. veka, ali, nažalost, ideja edicije nije ispunjena”, navodi Natalija Cerović.

Slična sudbina zadesila je i monografije koje su štampane u Galeriji grafičkog kolektiva u Beogradu, tako da Emir Dragulj nije dočekao da tokom svog života dobije monografiju koja je trebalo da bude objavljena povodom dobijene nagrade.

Monografija jednog umetnika je značajna za kulturu jednog naroda, kaže slikar i profesor na FLU Velizar Krstić, ali za razliku od zemalja u našem okruženju, mi tome nikada nismo davali značaj. “Ako ne računamo studijske kataloge izložbi MSU, retki su slučajevi, poput monografije Nedeljka Gvozdenovića i još nekoliko njih, koje su izdate početkom osamdesetih. Mi smo toliko ponosni na Lubardu, ali je tek prošle godine zahvaljujući trudu njegove sestre i nekih pojedinaca, došlo do objavljivanja dve monografije. A govorimo o Petru Lubardi, akademiku i vrlo značajnom umetniku kod nas. Ako je on nije imao, onda šta da kažemo o ovim mlađim!”

Momčilo Todorović, galerista i izdavač, upravo je jedan od pojedinaca koji je zaslužan za objavljivanje kako Lubardine, tako i monografije Stojana Aralice. On je neku vrstu pionirskog poduhvata kod nas imao 1996. kada je izdao multimedijalnu monografiju Save Šumanovića u formi CD ROM-a. Time je započeo ediciju “Velikani jugoslovenskog slikarstva”, u kojoj se nalazi i Lubardin CD ROM, a uskoro će na taj način biti predstavljeni i Paja Jovanović, Peđa Milosavljević i dvadeset akademika DŽDŽ veka, (misli se na one koji nisu živi), kao nastavak monografije “Akademici DŽDŽI veka, slikari i vajari SANU i CANU” koja je objavljena krajem prošle godine. To je samo jedna od edicija koju je Todorović objavio, a o svojim motivima, između ostalog, kaže:

“Imamo više slikara nego književnika ali na Sajam umetnosti koji se održava u Beogradu i Novom Sadu dođe jedva 100 000 ljudi, a na Sajam knjiga neuporedivo više. Malo ko radi na njihovoj promociji i to je jedan od razloga zašto sam hteo da se u formi knjiga ili multimedijalnih monografija tome posveti veća pažnja. Treba reći i da smo tek sada sa dolaskom novih ljudi u Ministarstvu za kulturu dobili deo sredstava za monografije Petra Lubarde i Stojana Aralice.”

I dok tzv. državne institucije skoro da uopšte nemaju izdavačku delatnost, što objašnjavaju nepostojanjem sredstava u budžetu za tu namenu, privatna inicijativa u ovoj oblasti preuzima perjanicu. Tako je, između ostalih, Živomir Živković u protekle četiri godine objavio šest monografija iz edicije “Žene u srpskom slikarstvu”, od ukupno planiranih trideset i šest. Pitanje koje se time nameće je: zašto je ovu problematiku izabrao za temu edicije?

“Činjenica da treba da se revalorizuje žensko stvaralaštvo je jedna strana odgovora na postavljeno pitanje a drugi odgovor se nalazi u rečima Cuce Sokić koja je na promociji svoje knjige u SANU izjavila da smo mi kultura koja ima izuzetno bogato žensko likovno stvaralaštvo. Meni je to bio podstrek i znak da smo na pravom putu.”

Na pitanje da li sam odlučuje kojim umetnicima će štampati monografije, Živković odgovara da se konsultuje sa uređivačkim odborom na čijem čelu je Ješa Denegri, Momčilo Todorović odgovornost preuzima na sebe a Živojin Ivanišević navodi da kada je reč o izboru slikara u knjigama koje daju presek određenog vremenskog perioda, “autori tekstova biraju zastupljene umetnike i u svojim tekstovima daju kriterijume svog izbora”.

Moralnu satisfakciju i društveno priznanje svi izdavači ističu kao kredo u svojoj izdavačkoj delatnosti, a materijalni faktor ostavljaju po strani. Nezavisno od toga o kome se radi, svaka od navedenih monografija ima visok kvalitet, sve češće su dvo ili trojezičke a neke od njih, poput Ivaniševićeve prve knjige koja je na beogradskom Sajmu knjiga, nagrađena za vizuelni identitet, imaju i odličan dizajn.

Ne treba zaboraviti ni podatak da sve češće u knjižarama možemo videti monografije koje umetnici sami o sebi štampaju. Velizar Krstić to objašnjava time “da je takvo vreme da umetnik ne samo što sam pravi umetničko delo, što je normalno, već mora sam da finansira svoju izložbu, napravi katalog, prevoz pa i monografiju. LJudi koji vode ovu zemlju nas, jednostavno, ne vide u svom budžetu, ne vide da smo korisni i da je to značajno za ovu zemlju. Ova naša država jako malo daje za kulturu, a trebalo bi da objavimo monografije nekih naših velikih umetnika, i onda će vremenom to da uhvati neki korak, pa umetnik neće morati da čeka sto godina da bi dobio monografiju. A privatna i svaka druga inicijativa je dobrodošla.”

Olivera Vukotić