Zašto smo izostali

Da se nekim čudom na štandovima Frankfurtskog sajma knjiga snimaju filmovi, kakva bi to sreća bila za srpsku kulturu i kakvu bi ona onda imala prezentaciju.

Bio bi sigurno postavljen štand po meri holivudskih ambicija, a na njemu čak i poneka knjiga, bilo bi tu prijema i osmeha, a usred svega, ko drugi nego ministar sam, lično, u novim cipelama i kožnoj jakni, omiljenog proizvođača, osmehnut, sa naočarima za sunce, ili bez njih, sa tekstom za svaku priliku koji kao da visi na vrhu usne poput dopola popušene cigarete. Ali nema filmova na Sajmu knjiga u Frankfurtu, pa nema ni srpskih knjiga, nema srpskih pisaca, nema ničega našeg. Da je barem Duško Kovačević poželeo da prošeta nekog profesionalnog amatera po halama, da vidi šta se sve i kako piše i objavljuje...

Odsustvo srpskog izdavaštva, međutim, nije se ni osetilo u Hali pet, u kojoj je bio i specijalni gost sajma, Rusija, vrlo skromno predstavljena, slabije nego ranijih godina Grčka, a da ne govorimo o Italiji i Španiji, ili Japanu i drugima. U toj hali nadmetali su se i Hrvati i Slovenci, ko će biti upečatljiviji i ko će toliko koliko ima knjiga raširiti na većem prostoru. Bili su tu svi susedi i sve nacije koje drže do sebe. Možda je jedino zato dobro što nas nije bilo, jer mi i ne držimo do sebe.

I bez nas je ove godine Sajam knjiga u Frankfurtu bio za nijansu veći no prošle, na njemu je knjige izlagalo 6 611 izlagača, kaže pedantna nemačka statistika. Od toga čak je

2 735 nemačkih izdavača imalo svoj štand, a to je za čitavih šest stotina više nego prethodne godine. I broj izdavača na kolektivnim štandovima se povećao, skoro udvostručio - bilo ih je 1352, za razliku od 764 prethodne godine. Ukoliko se od ovih brojeva još nije javila blaga vrtoglavica, šta misliti o tome da je izdavačke poslovne ljude iz celoga sveta na policama čekalo 336 253 izloženih naslova, a to znači da je bilo mnogo više od pola miliona knjiga koje su se mogle uzeti u ruke i barem prelistati.

Ko se odšetao do poznate Geteove kuće koja je petnaestak minuta hoda udaljena od sajma, mogao je ovu lavinu novih izdanja da uporedi sa Geteovom bibliotekom, jednom od najboljih u njegovom vremenu. To je mera onoga što izuzetan čovek može pročitati, proučiti, poznavati, usvojiti, a to je biblioteka koja staje u nekoliko redova ukusno izrađenih polica. Šta onda misliti o ovom neverovatnom proizvodu savremene kulture koja je u prošlom veku gutenberško sazvežđe pretvorila u monstruma u kojem se sve više i više teksta presipa u sve više i više knjiga?

Pokušavajući da opiše iskustvo modernističkog ubrzanja, pojačanja, uvećanja, svekoliko umnožavanje u dvadesetom veku, slikajući duh prošlog perioda kao neku vrstu modernističkog pirovanja, Bodrijar je posegao za jednom slikom koja najbolje može da dočara to iskustvo koje ostaje za nama, ali predstavlja zapravo temelj na kojem se uzdiže savremenost u kojoj će se živeti i ubuduće. Bodrijar ovo osećanje opisuje kao vrtoglavicu, a onda je jasno kakav je temelj na koji se oslanja savremena civilizacija. Možda nam je zato u mnogim domenima postojanja potrebnije da se osetimo kao posle neke vrste jutarnjeg mamurluka, da ublažimo tragove buđenja iz prosvetiteljskog sna koji je doneo mnogo, ali ne i sva dobra koja je obećavao i koja se od tada nestrpljivo očekuju. Nikada se nije više pisalo i objavljivalo, a frankfurtske sale su blistava sabirališta, nešto između trezora i otpada civilizacije zaražene tekstom. Obećanje da će elektronski mediji zbrisati kulturu papira i knjige, da ćemo se šetati sa CD-ima, ili e-knjigama, još se ne ostvaruje.

Iskustvo vrtoglavice i kratkotrajnosti, jer knjige koje su se videle na Torinskom sajmu pred leto nisu iste koje su bile na Sajmu u Parizu još malo ranije, nešto je što se u izdavačkom svetu najbolje može osetiti dok prolazite nepreglednim ulicama punim najrazličitijih književnih i knjižnih dragocenosti, iz hale u halu, sve dok u jednom času čovek otvorenog duha i radoznalog uma ne pomisli kako se svake godine ponovo napiše sve najvažnije što ova civilizacija ima da kaže o sebi. Šta bi od toga ostalo kada bi se pažljivo izbrisalo sve ono što se stalno iznova ponavlja, a da ne govorimo koliko toga nikada ne bi ugledalo svetlost dana da su urednici više čuvari kulture, a manje menadžeri u izdavaštvu?

U Frankfurt su došli svi pisci koji su živi, zdravi i imaju novu knjigu, a Grasu je priređeno posebno veče, kao neka vrsta poslednjeg tanga sa kontroverznim velikanom. NJegov veliki oponent Ranicki, zajedljivi i konzervativni kritičar “Frankfurter algemajne cajtunga”, nije izostao ni sa ovog duela sujeta. U Jevrejskom muzeju bila je izložba portreta pisaca koje je on čitavog života prikupljao, a na udarnom mestu kod “Zurkampa” šepurio se njegov “Kanon”, desetotomna antologija najboljih nemačkih pripovedaka, o kojoj su se vodile i rasprave tokom sajma. Izdavači se uvek šire po celom gradu, pa je u Staroj operi, tako pompeznoj i lepoj, čitao svoje stranice Imre Kertes, dok su slike ovogodišnjeg dobitnika, Južnoafrikanca Kucija, koji je upravo na engleski preveo jedan izbor holandskih pesama, isticali svi koji su ga objavljivali.

I, šta je ostavilo najjači utisak na Sajmu knjiga u Frankfurtu? Ko to sme da kaže misleći na hiljade knjiga koje bi svaki ljubitelj želeo da ima u svome domu, pa makar ih nikada ne stigao da pročita. Nikakav utisak, međutim, nije ostavila sve žučnija debata o “gospodinu predsedniku Bušu” i njegovom prvom mandatu, čiji su se tragovi mogli naći kod čitavog niza izdavača. Sve je to sada samo pranje savesti, u čemu su akademske institucije i njeni proizvodi u obliku knjiga sluge novog brutalizma i političkog cinizma. Vrlo bled utisak ostavili su Rusi, premda se spominjalo da je njihovo predstavljanje koštalo osam miliona evra, od čega je, po onome što se videlo, verovatno polovina ostala u nečijem džepu.

A kakav je dojam bio susret sa Zoranom Stojanovićem koji vam, ako ga lepo pozdravite, otkrije da dok švrlja po Sajmu, sklizne u misao o Sotoni, ili vesti o užurbanim izaslanicima “Narodne knjige” i “Lagune” koji jednim okom gledaju knjige a drugim jedno drugo, ili o tri izdavačke gracije, “Kliu”, “Geopoetici” i “Paidei” dok različitim stilom zamiču istim koridorima? Možda još jedna prijateljska kola sa čelnicima “Oktoiha” i Zavoda za udžbenike, i to je sve. Jer ima knjiga u Srbiji, ali nema Srbije među frankfurtskim knjigama. Ima knjiga u Srbiji, ali ko bi još i čitao u srpskim ministarstvima.