Strah od Kineza

Iz Blagovešćenska, jednog od većih gradova prema Habarovsku i Vladivostoku na ruskom Dalekom istoku, odlično se preko reke Amur vidi Hejhe, kineska pogranična varoš sa statusom slobodne ekonomske zone. U vreme kada se led na reci istanjuje i mestimično topi, saobraćaj između ruske i kineske varoši preuzimaju “pume”, čamci na vazdušnim dušecima gonjeni propelerima. Noću, “pume” su na ruskoj strani. Kada svane – elise redom zagude i “pume” u oblacima podignutog snežnog praha nestaju prema Kini. Odlaze, prevozeći na drugu stranu Ruse, angažovane u sitnoj pograničnoj trgovini. Mnogi su u tome pronašli jedini izvor prihoda.

Aleksandra Sergejevna, bivši profesor ruske književnosti, i njen petogodišnji Slava svakodnevno su među putnicima preko Amura. NJihova redovna zanimanja u školi ili obdaništu zamenjena su već prilično dugo “torbarenjem” preko granične reke.

Glavni preduzimač u toj trgovini je izvesni Ivan Kinez na gradskoj centralnoj pijaci. Ruski propisi dopuštaju uvoz 50 kilograma robe bez carine. Čime će velike torbe biti napunjene – o tome brine Kinez. One su na kineskoj strani već spremljene. Profesorka i njen mali sin (kao i brojni drugi dnevni “turisti”) su, prosto, samo ovlašćeni pratioci tog tereta. Za dve torbe koje će njih dvoje doneti, Ivan Kinez će platiti približno dvadeset dolara u rubljama. I svakog dana. Za mesec dana to bude više nego što bi samohrana Sergejevna imala kao profesor ruske književnosti.

Zahvaljujući trgovini, ali i drugim poslovima, broj Kineza nastanjenih u zoni Blagovešćenska je u stalnom porastu. Ukidanje viza u malograničnom prometu omogućilo je da saobraćaj preko reke uz granicu postane vrlo živ. Motivisani skupoćom artikala široke potrošnje kod kuće, Rusi su za odlazak u svakodnevnu nabavku izabrali Kinu. U uslovima niskih zarada i nedovoljno posla u Sibiru, u Kini je mnogo jeftinije.

Uostalom, u zjapeći nenastanjenoj praznini između Urala i Vladivostoka (osam miliona žitelja!) čini se i da nema mnogo mogućnosti da bi se biralo. Iz Sibira, Moskva deluje daleko. Geografski, Irkutsku je bliži Peking. U Vladivostoku, na obali Japanskog mora, oseća se snažni ritam Japana. Bliži je u odnosu na Evropu i evropsku Rusiju.

U ekonomiji, odstojanja i saobraćajnice u stanju su da osnaže ili da oslabe gravitaciju pojedinih zona prema centrima, pa je takav slučaj i izraženije dejstvo Kine na Blagovešćensk. Čini se da je na ovom mestu, kao i u nekim drugim, prevagnulo osećanje da je život ruskog stanovništva u većoj harmoniji s Kinom nego s Rusijom.

RUSI ZAOSTAJU: Podstaknuti ličnim interesom, vispreni Kinezi pošli su čak korak u susret potrebama njihovih ruskih komšija – preneli su svoju robu i usluge na rusku stranu Amura, pred prag domaćina. “S dolaskom” Kine (1992) u oblasti je obrazovan novi ekonomski poredak, a u novom poretku periferija svih aktivnosti pripala je lokalnim ruskim firmama. One izrazito zaostaju u trci za novim poslovima.

Na primer, tržištem građevinskih radova zagospodarila je kompanija koja u Kini dobija približno tri puta jeftiniji investicioni kredit (u odnosu na 16 ili 18 odsto godišnje kamate, koliko u Rusiji plaćaju Rusi). Zahvaljujući kreditu, kompanija iz komšiluka je bezmalo “patentirani favorit” za dobijanje svakog objavljenog tendera, a za njenim gradilištima slede radnici. Takođe Kinezi. To ničim nije propisano, ali se na kineskim radilištima ruski živi rad pokazao skupljim i nekonkurentnim. Jeftiniji je “uvoz” ljudi iz Kine, te se i završilo tako što Kinezi u Rusiji unajmljuju eventualno samo ruske specijaliste i visokoobrazovane stručnjake.

Upitan “o ekonomskom rastu Amurske oblasti”, neko je, kažu, sarkastično dobacio: “Kakav rast, naokolo je sve kinesko!” S tom izjavom bi se verovatno složio i visoki funkcioner Amurske oblasti Gorđejev, rezignirano primećujući da je sve što buja i raste na drugoj strani reke izgrađeno na račun izvoza kineske “jeftinoće” u Blagovešćensk i okolinu. “Tamo” je slobodna ekonomska zona, a “odavde” sve što se eventualno zaradi “ode u federalni budžet”, citiran je Gorđejev.

Gorđejev sanja o mogućnosti da i Blagovešćensk bude ruska slobodna ekonomska zona, a da se onda taj grad i naglo razvijeni kineski Henhe spoje mostom preko Amura. Ali, o tome se govori već više od deset godina.

ZAHUKTALA MAŠINA: U međuvremenu, “strah od Kine” izrazio se, izgleda, u Moskvi, gde se tokom poslednjih godinu dana učestalo postavljaju pitanja motivisana reakcijom pojedinih političara, pojedinih krugova, a nekad i čitave javnosti na kinesko, najčešće ilegalno naseljavanje ruskog Dalekog istoka i Sibira. Kakvog je obima tiha penetracija stanovništva mnogoljudnog suseda? U čemu su povod i razlog kineskog nastanjivanja? Da li je to, kako pojedini ruski ksenofobi kažu, “planirana invazija” ili je reč o globalnom procesu prožimanja svetskog stanovništva pod uticajem rastuće globalne trgovine? I, na kraju, da li je pominjanje “invazije” izraz ksenofobije u uslovima kada u Rusiji, pa čak i u Moskvi, već funkcionišu brojne, po pravilu zatvorene, zajednice Kineza?

Jedna od nedavnih anketa u 46 ruskih regiona ukazuje da je “strah od Kineza” prilično rasprostranjen. Upitani o učešću kineskih firmi, ili čak samo radnika, u eksploataciji prirodnog bogatstava Sibira i Dalekog istoka, 66 odsto učesnika ankete odgovara – to je “opasno za Rusiju”. Upitani o mogućnosti suživota Rusa i Kineza, njih 71 odsto kaže – hvala, ne! Čak 62 odsto anketiranih iritirano je pojavom kineske robe u dućanima, a 61 odsto upitanih predlaže da se uvoz robe iz Kine ograniči merama vlasti. Tek osam odsto ovih Rusa veruje da je ekonomska saradnja Rusije i Kine – za dobro same Rusije.

TALAS KRENUO: Prema anketi Ženmin žibaoa u gradovima Kine, 40 odsto gradskog stanovništva mnogoljudne države smatra Rusiju prijateljskom zemljom. Ruski stručnjaci koji se bave Kinom veruju da ta pojedinost ima uticaja na kinesko doseljavanje i ne čude se što je Rusija, po prirastu kineskog stanovništva, za kratko vreme izbila na prvo mesto u svetu. Da je migracioni potok krenuo ne zapaža se samo po unosnoj ekonomskoj aktivnosti putničkih avio-kompanija. Kineske zajednice postoje već ne samo na Dalekom istoku, već i u NJižnjevartovsku, Surgutu, Jakutsku, a napreduje i zajednica Kineza u Moskvi.

Broj Kineza u Moskvi procenjuje se na 15 do 50 hiljada duša, a u brojnim novinskim člancima o njihovom doseljavanju nigde zapravo nema tačnog podatka o broju Moskovljana kineskog porekla. Predstavnici organa vlasti tvrde da ruske imigracione vlasti “ne vode selektivnu evidenciju”.

Kinesko prisustvo uočljivo je po bujanju tržišta njihove robe, uočljive po finansijskoj dostupnosti. Objavljen je, na primer, podatak da samo pijaca Čerkizovski donosi došljacima petnaest miliona dolara zarade mesečno. Ono što se u većoj meri zapaža, tiče se kineskog samoorganizovanja, koje uopšte ne obećava tzv. integraciju Kineza u širu društvenu zajednicu.

U Moskvi nema, kao u nekim drugi metropolama sveta, ekskluzivno kineskih četvrti. Ali postoje čitave zgrade, zakupljene i predate u podzakup pojedinačnim interesentima. Tu se živi neki sopstveni, Rusima tajnovit i tuđ život. Po pravilima i običajima Kine, a ne Rusije.

Doseljeno stanovništvo komunicira u zatvorenom krugu zemljaka, tako da najveći broj Kineza niti govori niti razume ruski. Sa spoljnim svetom se opšti posredstvom tumača. Za sve vrste kontakata ili službenih poslova s vlastima postoje zaduženi ljudi, što je unutrašnja stvar kolonije. Na kineskom se izdaju i novine, jedini merodavni izvor informacija stanovništva tih enklava. U njima se objavljuju i oglasi – ilegalnih banaka pod kontrolom kineske mafije. Sav platni promet s centrima u Kini, i eventualno van nje, obavlja se preko tih banaka, sasvim nezavisno od finansijskih institucija i uvida Rusije.

Prema informacijama ruske štampe, život Kineza u Moskvi kontroliše i organizuje približno deset glavnih “bosova” – od bankarstva do prostitucije. U bordelima “za Kineze” nema gostiju osim kineskih, mada se od pravila može i odstupiti pod uslovom da je nekog “gosta spolja” doveo Kinez, koji onda lično garantuje za takvog. “Devojke” mogu, štaviše, doći i na neku zabavu van svoje moskovske etno-zajednice, ali i u takvom slučaju iza posla mora postojati Kinez, garant bezbednosti sa stanovišta kineske etničke zajednice.

MIT I FANTAZIJA: Da li je to što se događa, i potkrepljuje brojnim sličim primerima u štampi, “kineska ekspanzija”, upitan je u intervjuu moskovskoj Nezavisimoj gazeti profesor Vladimir Suprun, šef jedne institucije za sociološko istraživanje razvoja u budućnosti.

Suprun je najpre osporio izraz, jer reći “ekspanzija” podrazumeva pridati pojavi vojno-ekonomski smisao, dok je doseljavanje Kineza “prirodni prodor koji naglo dobija u tempu, ali bi se teško mogao smatrati (izrazom) svesne državne politike Kine”. Ta mnogljudna sila jednostavno napreduje i sličnih izliva stanovništva će neizbežno biti u više pravaca, ocenio je sagovornik ruskog lista. Svaka supersila pokazuje tendenciju popunjavanja praznog prostora, ako se prema njoj ne dejstvuje protivmerama, što na Dalekom istoku i drugde nije slučaj.

U Rusiji postoji mit da je njen prostor tobože na udaru, a to nije tačno, veruje naučnik. Kinezi putuju i nastanjuju se takođe i u jugoistočnoj Aziji, Americi i Evropi, a ako su za neki prostor posebno zainteresovani – pre svega je to prodor u Evropu. Prva sila koja ne bi dopustila prodor Kine u prostor Rusije su – SAD. Američki politikolozi pažljivo izučavaju mogućnosti kineskog prodora u Sibir. Kina je sila u snažnom ekonomskom i ostalom usponu. Preuzimanje Sibira osiguralo bi joj energiju. Vašington ne bi to dopustio. Peking je svestan toga, i Kina ne želi da sličnim ambicijama razdražuje ni SAD ni Rusiju, veruje Suprun.

Priče o kineskom “osvajanju Sibira” su po njegovom mišljenju – fantazija. Ne bi se mogla smatrati izmišljotinom jedna druga opasnost, ali ta izvire iz zatvorenosti i nedostatka uvida vlasti u funkcionisanje kineskih etničkih zajednica u Rusiji, što je posebno pitanje.