Kad Bela kuća odbaci upozorenje CIA

G. Skot Riter bivši je oficir mornaričke bezbednosti i u septembru 1991. pridružio se ekipama inspekcije Ujedinjenih nacija čiji je zadatak bio da proveri uništenje oružja za masovno razaranje i putanje kojima bi mogla da se pošalju na mete.

G. Riter dobio je najupotrebljivije informacije od američkih, britanskih i izraelskih službi. I konstatuje da se Irak sredinom devedesetih priklonio zahtevima Ujedinjenih nacija.

Ipak, od 1991. sve američke administracije ponavljaće bajku po kojoj Bagdad poseduje oružje za masovno uništenje. Jer cilj Bele kuće jeste, i Riter to razume, „promena režima”. Što se tiče veze Al kaide i g. Sadama Huseina, onaj ko bi pomislio da bi prvi od drugog naučili kako da koriste oružja za masovno uništenje – što je bio motiv koji je Yory V. Buš dao da bi opravdao rat – g. Riter je znao već od kraja septembra 2001. da je istina upravo obrnuta: laički režim Iraka suprotstavljen je suštinski islamskom fanatizmu g. Ben Ladena. Kako sada stvari stoje, obaveštajne službe Pentagona zaključile su da je izvor te optužbe-nameštaljke čist falsifikat.

Krize, neizbežne opasnosti, ugrožavanje unutrašnje bezbednosti i vitalni interesi nacije... Od 1947. ovakvi koncepti deo su inostrane politike Sjedinjenih Država. Oni su poslužili da se mobiliše skeptično mnenje, i što je još važnije, Kongres od koga se traži da odobri ogromne neophodne troškove za njihovu primenu. U takvom kontekstu realnost nema neke naročite važnosti. Sračunata preterivanja, pa čak i laži uobičajena su praksa svih predsednika od kada je u martu 1947. Hari S. Truman izneo čuvenu doktrinu koja nosi njegovo ime. Ona je opisivala krize u Grčkoj i Turskoj u svetlu vrlo zabrinjavajućem za svetski mir. Po državnom podsekretaru Din Ejčisonu, Kongres i američki narod „nisu dovoljno svesni” veličine neophodnih izdataka da bi se suočili sa onim što je najavljivano kao dugoročna kriza u celoj Evropi i u drugim delovima sveta.

DŽordž Kenan, glavni teoretičar kanalisanja sovjetske sile suprotstavio se Trumanovoj doktrini; čak i državni sekretar DŽordž Maršal smatrao je da predsednik preteruje kada je u pitanju težina situacije. I pored nestanka sovjetskog bloka, ta navika da se uveličava, da se prizivaju „užasne” opasnosti koje opterećuju svetski mir i dalje ostaje.

Od 1947, kako kaže Valter Matijas, do penzije odgovoran za procenu sovjetske snage u CIA, „trajala je beskrajna rasprava o namerama SSSR-a u kojoj su se suprotstavljale civilne i vojne obaveštajne agencije.”

Da bi se opravdali ogromni troškovi za naoružavanje bilo je važno opisati namere SSSR-a u najalarmantnijem svetlu, i dakle staviti naglasak na mogućnosti Sovjeta više nego na namere režima. Tendencije liberalizacije u SSSR-u bile su dakle prećutane, važnost rascepa između SSSR-a i Kine grubo potcenjena, i kao što to podvlači Matijas, „posle 1968. naša procena je sve više i češće stavljana pod znak pitanja.” Ovakav kontekst pomaže da se razume rat u Vijetnamu, ali i većina drugih aspekata inostrane i vojne politike Sjedinjenih Država posle 1946.

Republikanski predsednik Ričard Nikson bio je vrlo neprijateljski raspoložen prema CIA, otpustio je direktora agencije Ričarda Helmsa, koji je odbijao da njegova služba bude upotrebljena kao pokriće za provalu Votergejta. Glavni savetnici demokratskog predsednika DŽejmsa Kartera sa svoje strane priznali su da su ga procene CIA „gnjavile” manje zbog toga što su „netačne” a više zbog toga što nisu dovoljno „ozbiljne”.

Godine 1981. Ronald Regan je imenovao na čelo agencije Vilijama Kejsija koji je „diskutovao sa svojim analitičarima, suprotstavljao im se i vikao na njih.” Tada je on vodio sopstvenu inostranu politiku podvlačeći: „Naš program procene postao je moćna poluga uticaja na političko odlučivanje.” Rezultat ovakve politizacije CIA doveo je do preterivanja u pretnji koja je sve više postajala virtuelna: 1989. ona nije uopšte predvidela potpuno urušavanje sovjetskog bloka.

Bivši iz CIA koji su objavili memoare slažu se kada je u pitanju manjak pouzdanosti procene agencije. I pored prisustva vrlo kompetentnog personala, i pored ogromne količine informacija kojima raspolaže, nikad posle 1946. u Vašingtonu nije postojao pouzdan, „nezainteresovan” obaveštajni sistem koji bi mudro mogao da usmeri inostranu politiku zemlje. Naprotiv, predstavljanje sveta izgleda da je određeno predubeđenjima ili lokalnim interesima, sa posledicama koje su nam znane u Vijetnamu, Iraku i drugde.

Obaveštajni podaci su se menjali u političke svrhe i pre rata u Vijetnamu; i dalje se to radi. Rad CIA se uzima za ozbiljno samo ako se radi o tome da njegovo paravojno krilo treba da obavi subverzivnu misiju u inostranstvu. Naravno, svaka obaveštajna aktivnost i sakupljanje informacija predmet je manipulacija. Objektivna znanja manje su u pitanju od političkih strategija.

U Indokini vlada Sjedinjenih Država mogla je da računa na dobre poznavaoce stanja na terenu. 1949 DŽordž. V. Alen pridružio se obaveštajnoj službi Pentagona i odmah je određen da prati napore Pariza u očuvanju svog kolonijalnog carstva. Čitanje njegovih uspomena je poučno. On podseća na primer da su predsednik Dvajt Ajzenhauer i državni sekretar DŽon Foster Duls bili neprijateljski raspoloženi prema prekidu vatre sa neprijateljem koji je pobedio na bojnom polju Dien Bien Fua. Sjedinjene Države suprotstavile su sporazumima u Ženevi iz 1954. i „na bazi niza nerealnih pretpostavki” preuzele baklju francuske misije u Indokini, što je bila odluka koja je bila osuđena na propast.

Za početak američka vlada je sprečila realizaciju klauzula iz Ženeve koje su predviđale izbore koji otvaraju vrata ujedinjenju zemlje. Istovremeno kršile su se odredbe koje se odnose na razoružanje strana. Tako je počelo američko angažovanje u Vijetnamu. Trajalo je dvadeset godina, i kulminiralo 1968. upotrebom više od 500 000 vojnika u ratu koji je u istoriji Sjedinjenih Država bio najduži i najskuplji.

U svakoj etapi analitičari CIA su pak predvideli ono što će se dogoditi. Takozvana kriza u Tonkinškom zalivu avgusta 1964. „iznenadila je Alena, jer je on znao da Sajgon i Vašington istovremeno imaju tajne misije u oblasti s nadom da se izazove sukob sa južnovijetnamskim režimom. Mislio je prvo da jedna vojna služba ne zna šta druga kombinuje, zato što precizira: „Nisam razumeo u kojoj meri je administracija Lindona DŽonsona tražila izgovor da se naša intervencija pojača.” Isto biva i sa događajima u Pleiku februara 1965, koji su bili izgovor za „preventivne represalije”: napadi iz Pleika opravdali su eskalaciju već planiranog sukoba.”

Godine 1998. CIA je objavila priču iz 1962-1968. Ona pokazuje da kada se gazda Pentagona Robert Maknamara (biće zatim predsednik Svetske banke) žali a posteriori da nije raspolagao u Vijetnamu specijalistima kojima bi mogao da se obrati, da ta tvrdnja ne stoji. On je zapravo odbio da sasluša stručnjake. U velikom broju promašaja Vašingtona prisutna je pre svega nesposobnost da se razume komunistička vojna doktrina i da se broj njihovih boraca tačno ustanovi. Uostalom, DŽonsonova administracija bila je uporna u podršci korumpiranom diktatoru Ngujen Van Tiu, nadajući se da će time staviti tačku na političku nestabilnost koja je nastala posle ubistva predsednika Ngo Din Dijema (novembra 1963), sa odobrenjem Sjedinjenih Država.

Najzad, trupe Sajgona koje je obučavao i opremao Vašington u cilju borbe sa gerilom radile su kao da imaju posla sa konvencionalnim ratom, na američki način. Rezultat tih grešaka: 1975. fantomski Tijeov režim srušio se naočigled Fordove potpuno nesposobne administracije.

Ali tokom tih događaja izveštaji o pobedama sustizali su jedan drugi, u želji da se manipuliše javnim mnenjem. Jer odgovorni političari, vojnici, agenti CIA na terenu uljuljkivali su se u iluziji i iskreno su verovali u netačne izveštaje, a većina je znala da karijera zavisi od stepena optimizma. Javno isplivavanje tih lagarija dogodilo se u trenutku rasprave o „ravnoteži snaga” koja je prethodila Tetovoj ofanzivi u februaru 1968. Što su snage koje su pripisivane neprijateljskim snagama bile slabije, to je vojska više mogla da tvrdi da je obavila svoj zadatak. Oni su dakle shodno tome odbili da uzmu u obzir lokalne snage neprijatelja, izbrisavši nekih 300 000 ljudi jednim potezom pera. Prihvatiti njihovo postojanje, priznao je general Krejton Abrams avgusta 1967, dovelo bi do „sumornih” zaključaka...

CIA je stavila nekoliko primedbi, ali je održavala tu opsenu. To je imalo za posledicu, po Alenovom priznanju, da je poraz kod Teta bio utoliko vidniji ukoliko je „preterana psihološka kampanja vođena s jeseni 1969.” igrala središnju ulogu u kampanji reizbora Lindona DŽonsona. Posle ofanzive kod Teta Sjedinjene Države su počele da shvataju da ne dobijaju rat.

Ford i Alen dolaze do istog zaključka, koji ovaj poslednji sažima na sledeći način: „Naši rukovodioci imaju tendenciju da sami sebe zavaravaju.” Ipak, unutar CIA je jedan broj dobro informisanih zaposlenih bio isto toliko kritičan prema pohodu u Indokini kao i njegovi otvoreni protivnici. Članci objavljeni unutar same agencije priznaju sa oberožuvajućom iskrenošću da je „veliki deo informacija” koje je sakupila CIA „jednom rečju, sranje”. Konfuzni i besmisleni karakter nekih specijalnih operacija špijunskih službi ili Pentagona je takođe priznat.

I ako je u petnaest godina tehnološki napredak udesetostručio količinu podataka kojima raspolažu obaveštajni agenti, daleko od toga da takva količina olakšava potragu i analizu – naproitiv, njihovo korišćenje je teže i u većoj opasnosti da bude pogrešno ili neprimereno.

Svi znaju već decenijama da predubeđenja, lični interes i političke ambicije, naročito briga za reizbor onih koji odlučuju odvraćaju one koji odlučuju od uzimanja u obzir obaveštenja koja ne žele da čuju.

Najveći broj visokih funkcionera prihvatio je tu vrstu smetnje i to da oni koji odlučuju pre svega očekuju od obaveštajaca da idu u susret njihovim ciljevima. Tako političari vrše odabir jer ne samo da se pouzdaju u svoj sud, već imaju svoj program. Vrlo mali broj visokih funkcionera smatra da njihovo znanje omogućava da se spreči pogrešna ili opasna politika. Slučaj Iraka tu daje dodatni dokaz.

Političke i kulturne razlike između Vijetnama i Iraka su značajne, i geostrateška situacija je potpuno različita. Sjedinjene Države su ohrabrivale i podržavale Sadama Huseina tokom rata sa Iranom (1980-1988) – i pored skandala sa Irangejtom – iz straha da Iran u oblasti Zaliva ne nametne šiitsku hegemoniju. Ovaj strah ostaje, s razlogom. Ako šiitska većina uzme vlast u Iraku, što izgleda mogućno, Iran će se naći u situaciji u kojoj su njegove geopolitičke ambicije u regionu ohrabrene. Ali, bez obzira na temeljni paradoks američke pozicije, koji čini da će se tu teško roditi prava demokratija, Sjedinjene Države upravo čine jedan broj grešaka koje su izazvale indokineski poraz.

Sakupljanje informacija funkcionisalo je isto tako osrednje u Iraku koliko i u Vijetnamu. I zbog toga što su oba rata loše krenula za Sjedinjene Države, mi znamo mnogo više no obično, o onome što su ljudi iz obaveštajnih službi imali da kažu.

Čak i ako su pravi razlozi američke vojne intervencije u Iraku različiti, svi se slažu u tome da je određeni mentalitet upravljačkog sloja igrao ključnu ulogu. G. Donald Ramsfeld, trenutni sekretar Odbrane, rezimirao ga je sugerišući predsedniku Bušu, još od njegovog izbora, da bi inostrana politika nove administracije morala da bude manje reaktivna, i „da se okrene budućnosti”. G. Buš deli to mišljenje. I tu obaveštajci nisu imali uticaja na važne odluke. Administracija je ne samo odbila da uzme u obzir ono što su joj govorile razne službe, već je vešto deformisala njihove analize. Ako je sličnost sa Vijetnamom iznenađujuća, to je zato što je inostrana politika Sjedinjenih Država uvek bila tako pravljena.

I pre nego što je došla na vlast ova administracija je bila odlučna da pokaže veći stepen borbenosti. I, kao i u Vijetnamu, Sjedinjene Države išle su ispred iznenađenja i nepredviđenih poraza. Ali nikako nepredvidljivih: detaljni izveštaji koje je Riter davao, kao i drugi specijalisti za iračko naoružanje, sklonjeni su u korist „informacija” koje su vrlo sumnjive, od kojih su najčudnije bile sakupljene od strane „Curveball“-a, Iračana za koga su nemačke obaveštajne službe tvrdile da ne zaslužuje nikakvo poverenje. I CIA je podvukla takođe manjak poverenja u neke svoje doušnike, koje je smatrala za fantaziste. Bušova administracija zanemarila je uostalom ta upozorenja eksperata, iako su ona bila glasna, i njihovo predviđanje haotične budućnosti za Irak posle pada g. Sadama Huseina, koje može biti praćeno građanskim ratom.

Za javnost CIA ostaje izvor najvećeg broja „patki” koje je Bela kuća upotrebila da bi opravdala rat u Iraku. Ali zapravo je Bušova aministracija prihvatila ponašanje svojih prethodnika u inostranoj politici: ispričati bilo šta Kongresu i narodu da bi se dobila njihova podrška. Uspeh takvog poduhvata ne traje dugo...

Sada predsedniku Bušu preostaje samo da se zalaže, kao 14. decembra 2005, da se „veliki broj naših obaveštajnih podataka pokazao netačnim.” I da još jednom vrti istu ploču koja govori o želji Vašingtona da omogući „slobodan i demokratski Irak”, dok niko iz administracije više ne veruje da je to izvodljivo. Jedini cilj koji Bela kuća sada želi da postigne jeste da se predsednik, ali i vladajuća partija, distancira od katastrofalne greške, vojne i političke.

Ipak, kako u Vijetnamu, tako i u Iraku faktor koji je bio odlučujući nije pritvornost rukovodilaca. Šezdesetih godina Pentagon je već imao slepo poverenje u vatrenu moć svog oružja i u tehnološku superiornost, pokretljivost i prevlast u vazduhu. Ovo samozadovoljstvo je karakteristična nacionalna crta, koju proizvođači oružja oduvek ohrabruju. Ona favorizuje ideju da će društvene i političke teškoće nestati same od sebe kada neprijatelj bude uništen u intervenciji, koji će, kako je rekao sekretar odbrane g. Ramsfeld biti, „uzdrman” i „sleđen” (operacija „shock and anje”).

U Iraku kao i u Vijetnamu tehnologija se pokazala kao vrlo nepouzdana, a logistika kao noćna mora. Naročito zato što je postala neuporedivo kompleksnija, tehnologija je zatajila u Iraku u velikim razmerama, dok su se osnovni problemi koji su vrlo predvidivi, kao što je nestašica vode, pokazali kao vrlo skupi i dugotrajni za rešavanje. Cena je odgovarajuća: rat u Vijetnamu pa zatim onaj u Iraku, progutao je neočekivane sume, kako zbog poverenja u skupu tehnologiju, tako i zbog korumpiranih i nekompetentih posrednika.

Posledice za američko društvo bile su teške. Da bi se finansirala indokineska avantura, Lindon DŽonson je morao da se odrekne dobrog dela svog „rata protiv siromaštva”, što je Martina Lutera Kinga dovelo do zaključka: „Bombe koje padaju na Vijetnam eksplodiraju u našim gradovima.”

Rat u jugoistočnoj Aziji takođe je doprineo slabljenju dolara i napuštanju pariteta valute u zlatu. Rat u Iraku poklapa se u Sjedinjenim Državama sa ogromnim trgovinskim i budžetskim deficitom. S jeseni 2005. koštao je najmanje 225 milijardi dolara ili za dve i po godine polovinu cene američkog angažovanja u Vijetnamu tokom devet godina. Neke procene govore o ukupnoj cifri od 1 000 milijardi dolara, što bi bio istorijski rekord. Obe operacije zahtevale su skoro stalno povećanje broja vojnika, i pored povećane vatrene moći.

Kada je broj vojnika angažovan u Vijetnamu prešao 500 000, javno mnenje u Sjedinjenim Državama okrenulo se protiv predsednika i njegova partija oterana je iz Bele kuće. U slučaju Iraka nenaklonost mnjenja, ako ne prema ratu, a ono prema obliku koji je on poprimio, pokazala se mnogo brže. Krajem 2005, oko dve trećine Amerikanaca nije odobravalo vođenje operacija, 58% je smatralo da predsednik nije dao dobre razloge za ostanak trupa na terenu. I na kraju, februara ove godine, 63% je mislilo da cilj koji je uzet ne opravdava gubitke američkih života i finansijsku cenu. 48% ide dotle da traži trenutno povlačenje angažovanih trupa.

Ono što se dešava u političkoj, ekonomskoj i društvenoj sferi još više utiče na to nego vojna pitanja. Ovo je tačno za Vijetnam 1975, a još više važi za Irak. Rat se dobija politički, ili se uopšte ne dobija. A u Vašingtonu rukovodioci skoro nikad ne vode računa o upozorenjima svojih eksperata kada ih oni podsećaju na ograničenja njihove vojne sile. Obično predsednik zanemaruje lokalne političke realnosti u korist afirmacije snage oružja (strah od toga da se izgubi obraz), što postaje skoro uvek prva briga, koliko god da je trajanje sukoba.

U slučaju Vijetnama kao i u slučaju Iraka javno mnjenje, koje je prvo mobilisano, zbog ciničnih protivrečnosti na kraju ne veruje ni reč više onome što zvaničnici pričaju. Kako stvari stoje, veliki broj važnih ljudi s vremenom više ne razlikuje stvarnost od mašte.

Američki upravljači stvarno su verovali da će ako komunisti pobede u Vijetnamu, domino-efekat dovesti do kineske prevlasti na jugoistoku Azije. Isto tako rat je u Iraku opravdan idejom da režim u Bagdadu poseduje oružje za masovno uništenje i da ima veze sa Al kaidom, a niti jedna činjenica nije nikada podržala te tvrdnje koje su kao posledica dovele u pitanje kredibilitet svih kasnijih zvaničnih izjava.

Tri godine posle početka sukoba 160 000 američkih i savezničkih vojnika stacionirano je u Iraku, mnogo više nego što je predsednik Buš zamišljao. Kao i u Vijetnamu, njihov je moral nizak i dalje pada. Ali uzevši u obzir otpor, velika sredstva biće neophodna godinama. U Indokini je predsednik Nikson hteo da „vijetnamizuje” rat, prenoseći teret borbi na ogromnu vojsku predsednika Tijea. Ove trupe su bile demoralisane. Nisu izdržale dugo.

Što se iračke vojske tiče, Sjedinjene Države počele su sa njenim raspuštanjem. Ona je sada na putu da bude obnovljena uz pomoć bivših sunitskih oficira g. Sadama Huseina. Ova odluka je doneta u situaciji kada nema više izbora, i preokret je potpun. Pomisao da jedna takva sila može da dovede do ciljeva koje je proklamovao Vašington, ili da bude vojnički efikasna izgleda sasvim kao iluzija. Kao i u Vijetnamu, gde su budisti bili neprijateljski raspoloženi prema katoličkoj manjini iz koje je regrutovana vrhuška izabrana od strane Vašingtona, Irak je zemlja koja je podeljena na verskom planu. Sjedinjene Države moraju sada da izaberu između rizika od nereda koji su verovatni zbog nedovoljnosti američkih trupa, i građanskog rata ako naoružaju Iračane.

Rezultat izbora podstakao je neprijateljstva. Šiiti su tri petine stanovništva, njihove vođe imaju svoje ideje i političke programe. Ako preuzmu kontrolu nad vojskom i državom, verovatno je da će se moć Irana uvećati u regionu. I pored mnogobrojnih opomena od strane eksperata, Bušova administracija ne vidi složenost političkih problema kojima se treba suprotstaviti.

A Avganistan je tu da ga podseti da vojni uspesi zavise od politike, a ne obratno.

U Iraku kao i u Vijetnamu Sjedinjene Države su potcenile vreme svog prisustva na licu mesta, prevarile su se kada je u pitanju efikasnost njihovih saveznika. Napori Bušove administracije nemaju više izgleda na uspeh od onih njegovih prethodnika u Indokini. Vijetnam je bio poprište značajnih verskih trvenja, ali Irak je još više rascepkan i perspektiva građanskog rata izgleda neminovna. Kako stvari stoje, ako su u Vijetnamu komunisti došli na vlast, u Iraku je na vidiku potpuni haos.

U jednom tajnom memorandumu iz 2003 g. Ramsfeld je priznao: „nedostaju nam sredstva da ocenimo da li planetarni rat protiv terorizma dobijamo ili gubimo.” Može se reći da neki uticajni članovi Bušove administracije već dugo vremena imaju manje poverenja u svoje poteze nego u trenutku ulaska u taj rat. Ali, kao i u Vijetnamu, suviše je kasno da se promeni pravac. Sada je vojni kredibilitet Sjedinjenih Država u igri.

Na duge staze unutrašnja politika uvek odnosi prevagu nad ostalim. To se dogodilo i u ratu u Vijetnamu; to će se dogoditi verovatno i sa iračkim ratom. Već od 1968. u Sjedinjenim Državama istraživanja javnog mnjenja okrenula su se protiv demokrata i ofanziva kod Teta u februaru iznenadila je utoliko više ukoliko predsednik DŽonson i njegovi generali nisu hteli da veruju u procene CIA (za koju je vojska pobunjenika brojala više od 600 000 boraca). Ričard Nikson je pobedio 1968. zato što je obećao častan mir narodu kome je bilo dosta rata. On je ipak trajao još sedam godina.

Gabrijel Kolko