Vaskresenje i smrt očajnika

Očajnički krik se razlegao ovih dana nad Srbijom. Sa plaketom koja je dokazivala da je ona, metalostrugar po zanimanju, najbolja u svom poslu – Dragica Simić (50) je otišla u smrt. Odabrala je da umre mučeničkom smrću koja se ne da tako zaboraviti – obesila se o radijator u fabričkoj garderobi.

U očajničkom protestu je toliko strašnih poniženja. Počelo je tako što je u ovom društvu postalo moguće da najbolji radnik može biti proglašen tehnološkim viškom. Danima je očajnica najavljivala samoubistvo. Okolina s kojom je provela najbolji deo života nije umela to da čuje. Direktor, koji u suštini stvari ne može biti iznad nesreće okruženja, od sada živi sa kletvom koja će se u malom gradu godinama prepričavati: “Želim mu od sveg srca da me nosi na savesti, ako je uopšte ima, dok je živ”, ostalo je u oproštajnom pismu. Živi nisu imali snage da pismo – puno osvetničkih pretnji – čitaju nad grobom samoubice kao poslednju želju. Na rubu drame stoje banalne činjenice (a jače od života!) da je majka koja je sad s onu stranu zemnih muka sve učinila pošto je “od banke uzela kredit na dve godine, prodala akcije i sve uložila kako bi njena kćerka Marina završila fakultet...” Kad je ostala bez posla njen svet se survao. Nije imala snage da u društvu koje ne može naći pomilovanja za iznemogle skuplja ciglu po ciglu i ponovo svom naporu daje smisao.

Ogoljeno, smrt Dragice Simić – nije čudo. Krhka je biljka čovek na velikim iskušenjima. A šta je to ljudska bića kroz istoriju, često izložena i većim iskušenjima, ostavljalo u životu: nagon za samoodržanjem, vera da bolji i drugačiji svet postoji i solidarnost okoline. Mnogima danas kao poslednja odbrana ostao je tek nagon. Solidarnost – što su samo ostaci uzvišene hrišćanske ideje o bratstvu svih ljudi – prevelik je zahtev za društva koja tek nastaju. Ovo je tranzicija. Prelaz iz ničega u neizvesnost – doba u kome je samo malom broju šićaryija “jasno” kuda sve ovo vodi i koji su kao sigurni da obećanja tipa “evroatlantske integracije” ili “partnerstvo za mir” i van televizijskih talk shonj-a ne zvuče beznadno i politikantski. Ono što život deli od samoranjavanja do smrti, ipak, mora nositi i viši smisao.

Čitav vek je protekao otkako je otišao Niče koji je gromoglasno objavio zapadnoj civilizaciji da je njen Bog – mrtav. Vera u čuda kao što je vaskrsnuće (temelj hrišćanstva na kome je podignuta civilizacija) otad se sušila, lomila i postajala imiy društvenih marginalaca i čudaka. Društveno je poželjnije “verovati” u konformizam i iscrpljivati se za materijalne naknade. Tako je odumiralo i “čulo” za krik bližnjeg svog. Imati vremena za drugog je trošak. Slušati drugog u nevolji je posao. Kao kovanje odlivaka. Množe se Dragice Simić, same i nemoćne da se sklone od “kredita” koji su kao omče. Živi se na osami, bez vatre u srcu a u prećutnom prezrenju okoline kad nisi kompetitivan i imaš ideje koje se ne mogu pretvarati u srebrenjake. Ovo je doba u kome nema vizionara koji “zna izlaz”.

Hoće li se roditi neka nova velika zemaljska iluzija (kao što su bili komunizam ili “izabrani narod”) ili se predviđa (prigodna uskršnja razmišljanja kao jedno u “Mondu”): da će XXI vek biti “vek religije”. Odgovor je toliko složen i neizvestan da se, navodno, i Andre Malro, literarni svedok “drame vere i nade, ali i sumnje i razočarenja epohe”, za koga se vezuje ultimatum – “ili će XXI vek biti religiozan, ili ga neće biti” – odricao te svoje “smešne konstatacije”. U političkoj sferi ta misao, ipak, globalno iznova “vaskrsava” jer je vera konkurentske islamske civilizacije tako živa da njen fatalizam niko ne može a da ne primeti: bombaši samoubice, osvetnici bez ideje o milosti, mržnja kao najjača zaštita od pljačkaških zapadnih pohoda. Zato bezizražajno lice Yorya Buša, koji veruje da se na predsedničkim izborima ubacivanjem listića u kutije izglasavaju i mesijanska ovlašćenja, preti da bi odgovor mogao biti ono što je američka kolumnistkinja konzervativnih ubeđenja An Kulter (istaknuti podržavalac predsednika) nakon 11. septembra sažela u jednu rečenicu: “Trebalo bi uništiti njihove zemlje, ubiti njihove vođe i preobratiti ih u hrišćanstvo.”

Nama, sasvim na periferiji tih svetskih nemoći da se razume uloga religije u budućnosti a sa iskustvom naših skorašnjih, u jednoj dimenziji, i verskih ratova – sve to zvuči onespokojavajuće. Znamo da to ne može spasti nove Dragice Simić na iskušenjima. Osećamo da protiv toga ništa ne možemo. “Solidarizam” je u našim životima tek istorijska činjenica u enciklopedijskim rečnicima koja podseća da se nekad u Francuskoj pored individualizma i socijalizma razvijala i “ideja o potrebi izvesnog prirodnog solidariteta, koji bi našao izraza u pravednom rešenju pitanja podele rada, naslednosti dobara i dr”. Našu veru nije mimoišla zapadnjačko, prosvetiteljsko poimanje zemaljskog progresa. Nije lako živeti u tolikoj slobodi od svega.

Stanje stvari danas bi se moglo odslikati u jednom odgovoru iz ankete britanskog “Spektejtora” na pitanje “da li je Isus stvarno ustao iz mrtvih”: “Vera je tajna a srce svega toga – za mene je – Vaskrsnuće. Da li je Hrist ustao iz mrtvih? Da. Imam li potrebu da tražim nemoguće, fizičke dokaze za to? Ne.” Zato praznovanje Vaskrsa – najvećeg praznika religije koja suštinski prožima društvo u kome je jednom “crkva odvojena od države” – nosi upitanost: kako sad. Naš pesnik, koji je umeo da uz gitaru svoje stihove masovno seje, otkrio je “da svako ima svoj mali hram u kome se potajno moli”. Ko danas uspe da poveruje u čuda vaskrsnuće u sebi moć koju su savremenici zaboravili. Verovaće više u sebe nego u “lažne proroke” koji nas, pretvoreni u elektronske likove nestalne kao magla, opsedaju slatkorečivošću i u bestidnom slepilu vode odlučnošću domanovićevskog “Vođe”. To što u našoj zajednici treba više reda i fer-pravila, ne znači da ćemo do toga stići idolopoklonstvom.

Da čovek ne bi ispred sebe video samo put Dragice Simić, ostaje mu da veruje da je jači nego što mu se ponekad u ništavilu čini, da ima pravde i iznad presuda samoživih pojedinaca i besprizornih grupa, da oni samouvereni sa crnim tašnama i u crnim odelima, što nam dolaze iz “belog sveta”, ne znaju o “poslednjim pitanjima” ništa više od nas. I toliko malih uverenja od jednog praznika je dosta.