Panika u stečajnom bratstvu

Šestog oktobra 2000. godine Trgovinski sud u Beogradu pojeo je revoluciju. Narod je tog dana još proslavljao svrgavanje režima Slobodana Miloševića, Gradska čistoća šmrkovima prala ulice i trgove, a pred zgradu Trgovinskog suda u Masarikovoj ulici stiže crveni BMW karavan. Nekoliko sati kasnije Goran Kljajević postaje neformalni šef suda, nasleđuje Milenu Arežinu, njenu kancelariju, pečate i metode; organizovani kriminal odmah počinje da prelazi u legalne tokove, sebi svojstvenim načinima; nova vlast kači se na Miloševićeve tajkune i njihov novac, kao na infuziju. Narodu će trebati dosta vremena da shvati kako nijedan od ovih tajkuna – znanih i neznanih julovaca, espeesovaca i prijatelja – nije odgovarao za onolike krađe. Još je manje poznato da su ti isti nesmetano nastavili da se bogate, onako kako su navikli, i u ovih pet i po godina, a tek je prošlonedeljno hapšenje članova “stečajne mafije” nagovestilo razmere paklenog klupka korupcije, privatizacionih mućki i kupljenog političkog uticaja.

Dokle sežu ove niti? Ko su biznismeni koji su na nelegalan način upropastili i kupili velike državne firme, time osiromašili državu a radnike izbacili na ulicu? Koje političare su ovi biznismeni kupili, dobijajući za uzvrat njihovu političku zaštitu i javni uticaj?

Hapšenje članova “stečajne mafije” uznemirilo je, ponovo, istu grupu političara i njima okrenutih propovednika građanske Srbije koji su branili i Bogoljuba Karića. Odnosno, nisu baš toliko branili Bogoljuba koliko su napadali vladu što je krenula u obračun s njim. Kao i tada, i sada minorne partije i glasni pojedinci tvrde da je, zapravo, reč o politički motivisanom obračunu (sa neugodnim protivnikom Karićem ili da bi se srušilo suđenje za ubistvo Zorana Đinđića), a ne o “sukobu novca sa zakonom”, kako je to u “Politici” jezgrovito objasnio analitičar Slobodan Antonić.

Pri tom, posebno se spornim čini “obrazloženje” najnovijeg slučaja, po kome je hapšenje Gorana Kljajevića i svih ostalih zapravo deo akcije koja bi trebalo da se završi sklanjanjem njegovog brata Marka Kljajevića i oslobađanjem optuženih za ubistvo premijera Đinđića. Koliko je ova konstrukcija nesuvisla, vidi se i u istovetnim reakcijama na lik i delo Gorana Kljajevića, sa sasvim različitih strana. Mislimo na srpski parlament (jednoglasno mu ukinuo imunitet posle hapšenja), evropske diplomate (Evropska unija prošle godine direktno tražila sređivanje stanja u Trgovinskom sudu), domaću stručnu javnost, od Društva sudija Srbije i Advokatske komore do Saveta za borbu protiv korupcije, još pre tri godine.

Sve u svemu, vredi i zbog ovoga postaviti pitanje: da li su spomenute kritike deo principijelne političke borbe, u kojoj vanparlamentarna opozicija (legitimno) osporava sve što vlast uradi, ili uzrok legitimnih kritika leži negde drugde? U opasno ugroženim finansijskim interesima?

Istovremeno, u prilog aktuelnim vlastima svakako da ne ide nekoliko činjenica. Najpre, malo je dosadašnjih afera koje su okončane pred sudom (Bodrum, Janjušević i Kolesar, pancir, satelit, kofer...). Zatim, Mlađan Dinkić, koji se i dosad isticao u sukobima sa Bogoljubom Karićem i Goranom Kljajevićem. Ministru finansija je međuvremenu “stradao” viceguverner Dejan Simić, pa se zaista može postaviti pitanje motivacije za pokretanje sada aktuelne afere. Odnosno, tačnije rečeno, ovo pitanje moglo bi da se postavi da je akcija pokrenuta iz njegovog ministarstva finansija, ili da je policijom u ovome rukovodio njegov prijatelj Mladen Spasić. Ali, istini za volju, nije. I, najzad, tu je i – neizbežno – pitanje šta se dosad čekalo, mada se ono može postaviti i dvema prethodnim vladama.

Što se ovog poslednjeg tiče, odgovor je pokušao da pronađe Branko Pavlović, nekadašnji poslanik Socijaldemokratske unije Žarka Koraća, danas konsultant nekih javnih preduzeća. Po njemu, trebalo je da se steknu ukupno četiri faktora. Najpre, trebalo je da Kljajević i društvo izgube političku zaštitu, oličenu u Čedomiru Jovanoviću, odnosno ranijim strukturama u Demokratskoj stranci koje je Boris Tadić razjurio.

Ovo, naravno, ne znači da nema indicija da je Goran Kljajević uživao zaštitu i struktura iz sadašnje vlasti – Danica Drašković našla se na istom koloseku sa spomenutim Jovanovićem (“Ovim se, zapravo, želi ostavka Marka Kljajevića”, “hapšenjem veka svemoćni ministar Dinkić zataškava aferu ‘kofer’”.), a brojni su i pozivi da se ispita veza između Trgovinskog suda i Mladena Grujića, biznismena spominjanog u vezi sa švercom cigareta, rođaka ubijenog Vanje Bokana, inače šefa poslaničke grupe SPO-NS u Skupštini SCG.

Drugi faktor, po Branku Pavloviću, jeste Evropska unija i njena neuobičajeno eksplicitna primedba na Trgovinski sud. U Studiji o izvodljivosti, 12. aprila prošle godine, str. 38, stoji zapisano: “Situacija je posebno ozbiljna u Trgovinskom sudu u Beogradu, koji je središte ekonomskog i privrednog sudstva. On ne funkcioniše dobro i ima slučajeva korupcije u koje su umešane neke njegove sudije.”

Kao treći faktor Branko Pavlović navodi tajkune, tj. rešenost “ostalih bogataša” da Gorana Kljajevića “puste niz vodu”. Ovde vidimo interesantnu vremensku podudarnost: nedavni sastanak Vojislava Koštunice sa Miroslavom Miškovićem i Milanom Bekom, te završetak revizije finansijskog poslovanja “C marketa”, pošto ga je kupila Miškovićeva “Delta” i iz njega najurila dotadašnjeg direktora Slobodana Radulovića. Revizija je pokazala neverovatne rezultate, posle kojih je nešto moralo da bude preduzeto – primera radi, iako je “C market” imao promet veći i od “Maksija” i od “Merkatora”, prikazani prihodi preduzeća bili su 200 do 300 puta manji. Da li, imajući ovo u vidu, može da se zaključi kako je gnevni Mišković pravi inicijator policijske akcije protiv Radulovića i njegovog pajtosa Gorana Kljajevića? Ne bi se reklo, budući da imamo pouzdana saznanja da policijska istraga traje mnogo duže, tako da eventualno Miškovićevo “zeleno svetlo” može da se shvati kao dodatni podsticaj vlastima.

Ovo nas dovodi do četvrtog Pavlovićevog faktora – do odlučne volje vlasti da se obračuna sa korupcijom i kriminalom u privredi.

NIN-ovi izvori u MUP-u kažu da se istraga ne zaustavlja na prošlonedeljnoj grupi uhapšenih. Svakog dana očekuje se “upad” u još dvadesetak firmi; istovremeno, kako saznajemo, Delinka Đurđević, uhapšeni sudija Trgovinskog suda, figurira kao glavni kandidat za prvog svedoka-saradnika u ovoj aferi. Prema NIN-ovim saznanjima, dokazi njene umešanosti veoma su čvrsti, što joj sužava manevarski prostor i umanjuje mogućnost da izbegne krivičnu odgovornost, osim ako ne prihvati ulogu svedoka-saradnika. Ova mogućnost ima i formalnu osnovu, budući da ona u krivičnoj prijavi nije označena kao jedan od organizatora grupe.

U proteklih nedelju dana sa redakcijom NIN-a kontaktirao je veliki broj čitalaca, nudeći dokaze o tome kako su kroz Trgovinski sud i stečajne postupke upropašćena njihova preduzeća: “Rad”, “Jugoeksport”, Brodogradilište, “Ineks”, “Gorica”, “Beoturs”, “Beko”, Robne kuće “Beograd”, “Geneks”, “Sartid”, “Centroeksport”... Desetine i stotine miliona evra prelivene su sa državnih na privatne račune, stotine radnika na ulici. Za rešenje ove misterije, očigledno su i lično zainteresovani mnogi bivši zaposleni.

Ovom prilikom nećemo ulaziti u detalje pljački, već ćemo ukratko o matrici koja im je zajednička. Potvrđuju je i izvori NIN-a iz Trgovinskog suda.

Sudije Trgovinskog suda, dakle, proglašavaju stečajeve u državnim preduzećima. Biraju se ona perspektivna, sa ogromnom imovinom i velikim problemima. Početni korak, uvođenje stečaja, sprovodi se uz podršku aktuelnih direktora koji firmu dovode u stanje zrelo za intervenciju Trgovinskog suda; ako podrške nema, stupaju na scenu krizni štabovi, i problem je rešen. Trgovinski sud, onda, imenuje stečajnog upravnika, koji ima ogromna ovlašćenja i nikakvu odgovornost – to jest, odgovara svom stečajnom sudiji. Najčešće, kroz preduzeće prodefiluje više stečajnih upravnika. To je važan manevar u pljački državne imovine: naime, primopredaja dužnosti između stečajnih upravnika najčešće se ne obavlja, a na vreme se ne vrši ni popis zatečene imovine preduzeća, iako to mora da bude prvi potez stečajnog upravnika – da bi se sačinio početni stečajni bilans, kao preduslov za zaštitu zatečene imovine. Informacije NIN-a iz Trgovinskog suda kažu da su se u nekim slučajevima ovi popisi vršili i čitavih godinu dana posle otvaranja stečajnog postupka. U međuvremenu, nepopisana imovina preduzeća se rasprodaje. To je prvi nivo pljačke. U drugom, na nameštenoj licitaciji, tako očerupano preduzeće se privatizuje. Sve se radi uz znanje i prećutnu saglasnost nadležnih sudija Trgovinskog suda.

Ali ne samo njih, jer, da su umešani samo tajkuni, stečajni upravnici i sudije Trgovinskog suda, krug ne bi mogao da se zatvori. Zbog subordinacije. Zato, neizbežan je zaključak da je “stečajna mafija” svoje pipke pustila i u nadređeni, Viši trgovinski sud, pa i u njemu nadređeni, Vrhovni sud Srbije. Ne radi se o velikom broju ljudi, nego o ključnim mestima koje oni zauzimaju u tim institucijama. A na te su pozicije došli zahvaljujući odlukama donetim u političkim krugovima – krugovima finansiranim od strane tajkuna. I tu se privatizacioni krug zatvara, a počinje panika zbog hapšenja Gorana Kljajevića. Iole pažljiviji analitičar će odjeke ove uznemirenosti lako pronaći na stranicama dnevne štampe. Ili, kako to reče ona gledateljka “Utiska nedelje”, “svako se češe tamo gde ga svrbi”.

ODGOVOR NIN-a ČEDOMIRU JOVANOVIĆU Siroče druge Srbije Prema Čedomiru Jovanoviću, to jest njegovim izjavama izrečenim u poslednjih pet dana, NIN je istovremeno i mafijaški i policijski list. Moguće su dve stvari: 1) Jovanović je u pravu i policija i mafija su jedno te isto i 2) Jovanović je u svojoj dugotrajnoj političkoj frustraciji potpuno izgubio orijentaciju i udara levo i desno, pa koga dohvati. Desilo se da je dohvatio po NIN-u, i to u slučaju koji naizgled sa Jovanovićem nema baš mnogo veze – hapšenje sudije Kljajevića. Gnev je izazvan okolnošću da je NIN objavio fotografiju Čedomira Jovanovića u društvu sa Sekulom Pijevčevićem, jednim od osumnjičenih u aferi. Problem, prema Jovanoviću, nije otkud on (po ko zna koji put) u sumnjivom društvu, problem je otkud NIN-u slika. I kada novinar NIN-a objasni u gledanom “Utisku nedelje” otkud fotografija u NIN-u, Čedomir će sledećeg dana u svojoj inspiraciji koja mu udari u glavu čim ugleda kameru nastaviti da veze: kako je neko oteo album iz stana, pretukao njegove roditelje, on se u stvari i ne viđa s Pijevčevićem, doduše video se nekoliko puta... Čemu tolika panika, ti rafali reči izgovorenih u minuti? Čega to još ima, ni liberalnog ni demokratskog, što bi moglo uticati na Čedin imiy i možda status u društvu? Šilerova, Centralni zatvor, Pijevčević... Malog je privlačilo loše društvo. Kada je odrastao radije bi da se priča kako je ubledeo po bibliotekama a stresove imao pred opasnim profesorima na fakultetu. Ali niko ga nije tamo fotografisao. I kao pijanac kada izgubi orijentaciju, Jovanović ne ume da se zaustavi. Čovek koji u svoju biografiju stavlja i da je bio saradnik NIN-a, insajderski objašnjava javnosti kako se prave novinski tekstovi o mafiji. Novinari NIN-a su “celo popodne” i celu noć na brifingu kod Radeta Bulatovića i odakle izlaze sa dobijenim tekstom, pošto valjda sami ne bi umeli da ga napišu. A NIN, zamislite, menja naslovnu stranu. Goran Kljajević za prsa pretiče Latinku Perović. Tako mali Đokica zamišlja rad redakcije. Teško je u toj buci i besu, u tom nadvikivanju s voditeljima – čemu se valjda vežbao s momcima uz bazen u Zemunu u ulici čuvenog nemačkog pesnika – razumeti šta Čedomir stvarno tvrdi. Šta je on radio na Zlatiboru kad se slikao: Glavni odbor ono beše ili poseta bolesnom ocu. Uglavnom, ako ono što on kaže uporedite s onim što nesporno znate, videćete da se čovek radije odaje mašti nego što drži do činjenica. Na primer, reći će da je protiv “Ikonića i Vrzića”, na koje je upirao prst svog gneva, u poslednje četiri godine “podneo više od 40 krivičnih prijava”, koje, kako kaže, nisu procesuirane. Četrdeset prijava protiv novinara za četiri godine, znači od 2002, kada je Jovanović još bio potpredsednik vlade, to je stvarno nešto. Ima li iko ravan Čedomiru u ovoj zemlji? Ali, nije rečeno gde je to on prijavljivao i kome. Čuvarima zatvora, Sekulinoj sekretarici, svojim telohraniteljima? Službeno saopštavamo: u NIN-u niko nema saznanja o bilo kakvoj prijavi Čedomira Jovanovića protiv Slobodana Ikonića, procesuiranoj ili neprocesuiranoj. Protiv Nikole Vrzića je Čedomir Jovanović podneo jednu krivičnu prijavu i ona je odbačena. Moguće je da mafija i policija sede u sudu i sakrivaju i odbacuju prijave koje Jovanović podnosi protiv NIN-a, strogo pazeći da neka ne bude procesuirana, ali mislimo da to nije mnogo verovatno. Svesni smo činjenice da samozvani lideri tzv. druge Srbije, iz razloga koji nama nisu baš jasni, pokazuju da im NIN smeta i da su nezadovoljni njegovim sadržajima. I to je svakako njihovo pravo. Naše je pravo da ukažemo na pravu prirodu slobode i demokratije za kakvu se zalažu Čedomir Jovanović i njegovi istomišljenici. Slobodu koja se ispoljava u Jovanovićevim pretnjama, u tobože privatnim razgovorima, šta će se sve dogoditi NIN-ovim novinarima kada on dođe na vlast i ko će sve od njih biti lustriran. Možda ne bi bilo loše da NIN jednom, a zbog sumanutih, neodgovornih i klevetničkih izjava, tuži Čedomira Jovanovića pa da lider liberalnih demokrata na sudu dokaže svoje tvrdnje. A novac od odštete ćemo uplatiti sirotištu druge Srbije.