Sokrat na Zlatiboru

Taman sam se spremao da za Uskrs skoknem na Zlatibor, kad, eto meni vesti, eto meni blagovesti od moje Crne iz Vrčina. Burazer Dragiša javlja da se moja crna boginja omacila! Ali, samo dva mačeta! Jedno crno na nju, a drugo beložuto na supruga, na nekog vrčinskog arijevca.

Kako, bre, samo dva mačeta? Uvek ih je macila po pet komada, a sada, kada je Srbiji najteže, sanjao sam da će ih omaciti sedam, kao sedam srpskih gladnih godina. I, tu se lecnem. O, Gospode, da li me to izdaju arhetipski snovi? Da li me napuštaju Jungove moći? I ako je tako, čemu onda noći, čemu snovi? I moja gnoza neće li biti samo postmoderna poza?

Eeej, da omaci samo dva mačeta!?Nema druge,opada joj plodnost u desetoj godini života, ali zato rastu Crnine magijske moći i one mi daju magijsku snagu i pisačku silu! Jer, šta bih bio bez moje Crne? Obično škrabalo bez metafizičke težine!

Kad, tiruli, tiruli, pišti morbidni. Javlja mi Biljana iz redakcije da mi stigla elektronska pošta. Od koga? Od Vilsona iz Las Vegasa!? Da nije od Divca? Ne, ne od Vilsona. Onda se ispostavi da je Vilson crnobeli mačor. Poslali i sliku, Vilson na ogradi haciende. A uz sliku i kratka biografija, tipska američka priča. Znate ono, nađen je “kao nahoče u Gradskom teniskom centru” i “odmalena je pokazivao interesovanje za tenis”. A ko je u tenisu, taj neće umreti od gladi, njemu ne preti sedam gladnih godina sve i da sanja sedam mršavih mačića. Pogotovo ako živiš u Las Vegasu. Jer, zna se ko dolazi tamo na kocku i na tenis. Ovog vikenda, hvali se Vilson, u njegov klub došla Štefi Graf sa onim njenim dustabanlijom, njenim ćelavim mužem Jermeninom. Onaj, bre, što ima noge ikserice.

Ali, Vilsonu malo što mu Štefi dolazi na noge, pa bi hteo da mu i Crna u posetu dođe. Šta, ne verujete da se Vilson napalio na moju Crnu? E, pa, evo šta Vilson piše: “Pratim doživljaje Crne i posebno sam impresioniran njenim portretom sa zlatnim lovorovim vencem kakav je i Perikle nosio kada je onomad u Pančevo dolazio i kod Mihajlova zbog aerozagađenja protestovao”. Na kraju, Vilson se ofira: “Bilo bi lepo kada bi se Crna pojavila u Las Vegasu”. Samo što joj nije ponudio brak!

I žao mi Vilsona. Kako da mu javim da se Crna omacila sa nekim gejakom iz Vrčina? Kako da mu slomim lasvegasko srce?

U tom raspoloženju krenem u Vatrenu subotu na Zlatibor. Ibarska magistrala prazna, sve to nagrnulo još u četvrtak i petak. Oljin “sakso” prede po Ibarskoj, a prede i Olja uvek kada vozi na Zlaću. A, bogami, prede i tetka Mica na zadnjem sedištu jer zna biće jagnjećeg u “Rujnoj zori” kod Čačka.

Kad hoćeš! U “Rujnoj zori” samo praseće! Uzmemo kilo prasetine koliko da ne izlazimo praznih ruku iz radnje, pa ajd udri dalje, kao, ima dve pečenjare kod Sevojna... I, stvarno, ima dve pečenjare, ali nema jagnjećeg! I, tako, bez jagnjećeg stignemo na Zlaću. Tetka Mica, vidim, nervozna, i, razletim se ko besan vuk da nađem jagnjeće, i, tras! Naletim na Sokrata iz Gnjilana! I, prolazi Sokrat pored mene živog Aristotela. Stavio tamne naočareda ga štite od Nepobedivog Sunca, da ga sakriju od mene besnog što nema jagnjeće. Zašto li je Sokrat iz Brisela došao na Zlatibor? Da neće, uz Gnjilane i Kosovo, da i Zlatibor proda Šiptarima, onako, đuture?I, okrenem se da ga stignem, da ga priupitam, ali nema ga, Sokrat kao da je u zemlju nestao! Nego nađem ga, mislim, jagnjeće, kod “Gudurića”. Ali, 1 200 dinara kilo, bajo moj! Nego Uskrs je, neka zarade nešto i Zlatiborci. Jer, štedi na prasećem, štedi na jagnjećem, a Kosovo ode yabe! Ah, Srbi moji, kad li ćete se uspraviti i sve oko sebe postrojiti!

Nakrkam se jagnjećeg, a bile i sarmice u zelju i goveđa supica, pa sve to zalijem župskim “međašem”, crnim vinom neprovidnim ko mastilo. Pa razapnem ligenštul na travnjaku ispod zlatnih borova i uzmem da čitam Branka Gavelu! “Keltski oppidum židovar”. U podnaslovu: “Prilog kulturnoj istoriji naše zemlje praistorijskog doba”. Izdala Naučna knjiga, Beograd 1953. godine. Knjiga je, u stvari, Gavelina doktorska disertacija, a u Komisiji za doktorat dr Miloje Vasić, dr Milan Budimir i dr Viktor Novak! Da se smrzneš od autoriteta. A danas bi ti u komisiji sedeo ovaj proćelavi balavac Cekić što deli frekvencije ili neko sličan njemu po kilaži i erudiciji.

I šta pročitam u Gavelinoj disertaciji o arheološkom lokalitetu Židovar kod Vršca? Da se ime Žid, Židov, Židan te Juda, Yid i Yidanka “javlja u ruskoj i južnoslovenskoj tradiciji, književnosti i toponomastici u sasvim drugom značenju”. Gavela se poziva na K. A. Šapkarova koji objašnjava da je reč Juda sinonim za samodive ljude, to jest, za one koji se sami sebi DIVE! Šapkarov ističe da je “ovakvo značenje reči Juda u Skoplju opšta pojava” i pobija mišljenje da “između ovih Juda i Jude Iskariotskog ne postoji bilo kakva srodnost u sadržaju samog pojma” objašnjavajući to “prostom slučajnošću”.

Tu se, odmah setim dase i peharnik Aleksandra Makedonskog zvao JUD, a da je Aleksandru izvorno ime ISA(NDAR). Imali smo, dakle, i Judu i Isu, davno pre Novog zaveta.

Šapkarov dalje tvrdi da se u Makedoniji za ogromne i snažne žene kaže da su kao JUDA. A to značenje reči približuje se onome koje reč Juda ima u pesmama braće Miladinovaca:zmaj, div. To značenje sačuvano je, piše Gavela, i u našim narodnim pesmama, anaša predanja o yidu, yidovini, Židovci devojci “nastala sunezavisno od predanja o Jevrejima”. Gavela se poziva i na dr N. Banaševića koji, pak, podupire Šapkarova i dodaje da “Ćifutina i Evreina narodni pevac pominje kao pripadnike jedne etničke kategorije ne pripisujući im, sem lukavstva i kukavičluka, nikada osobine junaka i divova”.

Zatim, Gavela navodi da “u zapadnom delu naše zemlje, uz reči Gid, Gidovina, Gidovke devojke vezani su pojmovi junaka, primerice, kao u narodnim pesmama “Od junaka Mine Gidovine” te “Zulumćara Gidovinu Neda”. A ima i Gidovo brdo u Srbiji, u okrugu kragujevačkom”. Elem, toponim Židovar kod Vršca “čuva sećanje na narodno predanje o divovima, židanima koji su na vršačkom bregu kod Orešca imali svoj grad” zaključuje Gavela.

Bije me Nepobedivo Sunce u ligenštulu, a ja tučem po šljivovici. Olja otišla da napravi espreso, a Jung koristi priliku i seda u njen ligenštul pored mene. I pućkajući na lulu, hipnotiše me rečima: “A da nije sve počelo od GVIDA, da nije GVID koren reči ZID? I, shodno tome, nije li Židovar nastao od (G)VIDOVARA?! Hoću reći, nije li Židovar, u stvari, VIDOV GRAD!?”

LJuštim šljivu, blenem u Čigotu. A, tamo, na vrhu blješte na Nepobedivom Suncu krpe starog snega, krpe naših starih arijevskih toponima.

I, zaista, zaista vam kažem: Srbija je zemlja starozavetna i novozavetna! Odavde je naš Isa sa peharnikom Judom krenuo i ceo svet osvojio i, tek se u Indiji zaustavio.