Ugroženo nasleđe Ataturka

Bušov bliskoistočni avanturizam nije samo uveo Irak u sve krvaviji građanski rat već je uzdrmao stabilnost Turske, zemlje koja je trebalo da posluži kao model demokratizacije i modernizacije islamskog sveta. Ohrabreni pojavom sve snažnije kurdske paradržave u Iraku, turski Kurdi su pojačali svoje vojne akcije u Turskoj. Napadi koje gerilci započinju u proleće, kada se otopi sneg, ove godine su bili znatno intenzivniji nego u prethodne dve.

U predgrađu Istanbula – u čijem centru nećete naći nijednu kantu za otpatke – prošle nedelje je eksplodirala bomba u kontejneru za đubre i povredila 31 osobu. Vlasti su za eksploziju – poslednju u seriji napada malim eksplozivnim napravama u kojima je poginulo devetoro ljudi – optužile kurdske separatiste.

EU stalno ponavlja da će odnos prema kurdskoj manjini biti odlučujući faktor pri donošenju odluke da li Turska može u EU.

Da li će Turska ući u EU i postati “simbol sjedinjavanja Evrope i zapadne kulture i islama”, kako neki priželjkuju, ili će prevladati strah da će to dovesti do pojave “da Beč postane Istanbul”, kako se plaše Austrijanci? NJih, kao i mnoge Nemce – i novi nemački papa i nemačka kancelarka su protiv prijema Turske u EU – brinu migracije koje bi usledile po prijemu siromašne islamske zemlje čija se populacija uvećava za milion ljudi godišnje. Tursku u Evropi mnogi danas doživljavaju kao i daleke 1683. godine – kao pretnju opasnih hordi muslimanskih varvara koji su tada 61 dan opsedali Beč.

PRELJUBE I ALKOHOL: Evropa, koja se nećka, i nezadovoljni Kurdi nisu jedine turske brige. Premijer Erdogan je nedavno izjavio da kurdski separatizam predstavlja manju opasnost od militantnog islamskog fundamentalizma. Glavni turski ratovi se ipak ne vode protiv kurdskih pobunjenika i islamskih terorista, već oko preljube, marama i alkohola. Premijer Erdogan, umereni islamista, polako pokušava da anulira rezultate Ataturkove modernizacije. Erdogan namerava da ograniči i u gradska “geta” – slična zonama dozvoljene prostitucije u nekim zemljama – izoluje prodaju alkoholnih pića koja se u Turskoj slobodno prodaju u 20 od 81 provincije. Ograničenja su do sada uvodile lokalne vlasti i Erdogan sada pokušava da kontrolu prodaje učini delom državne politike.

Za sekularnu opoziciju borba se vodi oko toga da li će Istanbul za desetak godina ličiti na Teheran ili Amsterdam, da li će popularna “Raki” i Efes ostati deo turske hedonije. Predsednik Ahmet Nedžet Sezer, Erdoganov suparnik, nedavno je upozorio da se radikalni islam infiltrirao u turske institucije i da je sekularizam u opasnosti. Na govoru u Ratnoj akademiji predsednik je prošle nedelje upozorio da će radi odbrane sekularizma i bezbednosti neke verske i političke slobode možda biti ograničene. Vojska u Turskoj i dalje ima poslednju reč i “zelenkasti” premijer Erdogan zna da izabrana vlast može da deluje samo u granicama koje dozvole uniformisani čuvari Ataturkovog nasleđa. Turski mediji pišu da Erdogan na razne načine pokušava “civilijanizaciju zemlje”, što je eufemizam u turskom političkom žargonu za pokušaje marginalizacije moćnih Ataturkovih sledbenika sa generalskim epoletama. Tri vojna puča od Drugog svetskog rata predstavljaju dokaz spremnosti vojske da svim sredstvima brani ugroženi kemalizam. Poslednji “mekani”, “postmoderni” puč vojska je izvršila protiv političkog oca današnjeg premijera 1997. godine. Generali insistiraju da turska država mora ostati nedeljiva celina i veruju da će članstvo u EU ojačati Ataturkovo nasleđe. Istovremeno, oni odbijaju neke od demokratskih reformi koje Zapad zahteva.

Opasnost od radikalnog islama se zloupotrebljava kao izgovor za donošenje novog antiterorističkog zakona kojim će čak i oni koji usled “prigovora savesti” odbiju da služe vojni rok biti klasifikovani kao teroristi. U Turskoj i samo pominjanje genocida nad Jermenima 1915. godine ili pokolja kurdskih civila nosi rizik dugogodišnje robije po članu 301 zakona. Svi turski mediji danas reč genocid, kada se radi o zločinu nad Jermenima, stavljaju pod navodnike. Uvreda “turkstva” povlači kaznu do deset godina strogog zatvora. Među šezdesetak ljudi koji su se prošle godine našli na udaru člana 301 su i Orhan Pamuk, najpoznatiji turski književnik, i pet uticajnih kolumnista. To je jedan od razloga zašto ugledni Freedom House, njujorški institut čiji se zaključci smatraju referentnim za ocenu demokratičnosti jedne države, Tursku, za razliku od Srbije, ne smatra “slobodnom zemljom”.

NASLEĐE NA KONCU: Kult Ataturka je za turske sekulariste lek, jedina profilaksa koja štiti Tursku od “raka” islamizacije. Imitiranje Evrope koje je nametnuo Mustafa Kemal Ataturk je stvorilo evropeizirane Turke, ali ih nije deislamizovalo. Zato njegovo nasleđe visi na sve tanjem koncu. Bitka kemalista i islamista nije gotova, i današnji islamisti su mnogo sposobniji, moderniji i lukaviji od onih koje je Ataturk svojevremeno porazio. Erdogan i saveznici računaju da će im (post)moderna Evropa pomoći da se reše Kemalovog modernizacijskog nasleđa i zato im se žuri u EU. Kako piše NJujork tajms, “u turskom kontekstu više demokratije po pravili znači više islama”. Turci su izuzetno religiozni, čak i po visokim standardima islamskog sveta. Najpoznatija Erdoganova izjava iz devedesetih, kada je bio gradonačelnik Istanbula, jeste: “Demokratija je kao tramvaj. Vozite se njime dok ne stignete do svoje destinacije i onda izađete.” Tada je Erdogan odbijao i da se rukuje sa ženama. NJegove dve religiozne ćerke studiraju u SAD gde im je dozvoljeno da nose hidžab – marame su ženama strogo zabranjene na turskim univerzitetima.

Erdogana arapski mediji opisuju kao vernika koji je posvećen demokratiji skoro koliko i islamu. Bejrutski Dejli star ga je predstavio kao “uzor islamistima koji pobeđuju na izborima” u arapskom svetu. Libanski dnevnik tvrdi da je turski premijer posle Hamasove izborne pobede u Palestini pokazao da je jedan od retkih “mostova koji može da premosti sve veći jaz između naroda Bliskog istoka i zapadnih vlada”. Erdogan je pomogao da Arapi ponovo prihvate Turke kao “prave muslimane”. Mnogi Arapi su verovali da je Ataturk Turcima oduzeo njihov “pravi”, islamski identitet i prema Turskoj su neretko bili sumnjičavi skoro koliko i prema Izraelu. Hipersekularna Turska republika je tek pod Erdoganom postala primer koji bi Buš mogao da ponudi islamskom svetu nabijenom antiamerikanizmom. To je jedan od razloga zašto Vašington pritiska Brisel da što pre prihvati Tursku kao punopravnog člana EU.

Za razliku od Ataturkovog vremena, nova elita, koja sve više podržava Erdogana, sanja o evropskoj Turskoj, ali zahteva da konzervativne norme regulišu društvene odnose. Erdoganovi sledbenici iskreno žele progres i modernizaciju i veruju da se to može sprovesti bez odricanja od islamskih propisa. Ono što se njima dopada u EU su verske slobode koje je Ataturk muslimanima ozbiljno ograničio. Ključne Ataturkove reforme su u suprotnosti sa principima na kojima je sazdana EU i čija je implementacija preduslov za članstvo. Popularni i harizmatični Erdogan je već četiri godine na vlasti i tvrdi da su islam i njegova pravila kompatibilna sa modernošću. On hoće da dobije odrešene ruke da pravi “muslimansku demokratiju”. Preduslov za to je da zemlju uvede u EU i iskoristi Evropu da mu “skine vojnike s vrata”.

Hedonizam i čvrsta ruka U Turskoj vas Ataturkove prodorne plave oči danas – skoro sedam decenija posle njegove smrti – “gledaju” sa svakog zida. Sezen Akasu, turska diva, srećni spoj Tereze Kesovije i Cece Ražnatović, zabavljala je prošle nedelje ekstatičnu istanbulsku elitu u prepunoj koncertnoj dvorani ispod ogromnog portreta “oca Turaka”. Slobodu da u jednoj muslimanskoj zemlji nastupi pred skoro 5 000 ljudi, sa šlicem na haljini do iznad kukova i golih leđa, primadona turskog “turbofolka” duguje Ataturkovim modernizacijskim reformama. Vizija Mustafe Kemala Ataturka i danas određuje turske živote. Sem sloboda koje su rezultirale cvetanjem sasvim neislamskog, hedonistički subverzivnog turskog “turbofolka”, Ataturk (veliki ljubitelj alkohola, umro je od ciroze jetre) u Tursku je doneo i neke manje vesele i slobodne stvari. Prava suština filozofije kemalizma je, kako piše britanski magazin Prospekt, “želja za kontrolom i spremnost da, ako je to neophodno, bude sprovedena silom”. Ataturk je govorio da naciju treba voditi čvrstom rukom i to je za njegovog života uključivalo zabrane političkih partija i pokolje kurdskih pobunjenika i civila 1925. i 1937. godine. Kemalizam, poznatiji u Turskoj kao “šest strela”, čine: republikanizam, populizam, sekularizam, etatizam, nacionalizam i revolucionarizam. Za samo 11 godina on je sasvim preoblikovao zemlju koja je vekovima bila centar islamskog sveta. Prospekt piše da je u “Ataturkovom projektu bilo nečeg sovjetskog – ne samo u ikonografiji i arhitekturi”. NJegov kult ličnosti je preživeo do danas. Ataturkov lik je na svim novčanicama, u holu svakog hotela, u svakoj učionici, često uz njegov najpoznatiji slogan: “Kakva sreća nazvati sebe Turčinom”. Ataturkov muzej u Istanbulu izlaže čak i peškire i čarape koje je vođa koristio. Jedan novinar koji je sugerisao da je Ataturk sahranjen bez odgovarajuće muslimanske molitve, odrobijao je 15 meseci. Kritikovanje njegovog nasleđa i “napadi na objekte koji ga reprezentuju” u Turskoj su teška krivična dela. Neki turski imami su izdali fatve kojima je proglašen nevernikom. Ataturk je prezirao religiju i obožavao nacionalizam. Shvatio je da ne može da je zabrani i zato je odlučio da je kontroliše. Imami u džamijama petkom čitaju propovedi koje pišu državni službenici. Ipak, od celog Ataturkovog nasleđa najugroženiji je sekularizam. LJude koji postanu i generacijama ostanu muslimani nije lako, možda ni moguće sekularizovati. Turski sekularizam zato ima formu kontrole države nad verom, a ne razdvajanje vere i države. Ataturk, za mnoge “garant evropske budućnosti Turske”, danas na velikim crno-belim bilbordima – u uniformi ili staromodnim engleskim odelima i sa pogledom u nebo – izgleda kao čudan simbol prošlosti. Turska se od njega polako ali sigurno udaljava ka neizvesnoj budućnosti.