Er Amerika ponovo leti

Otkrivanje detalja o putešestvijama nemačkog državljanina Kalida el Masrija poslednjeg dana 2003. godine označilo je početak višemesečnog natezanja američke administracije i “prijateljskih zemalja” sa jedne, i raznolikih nevladinih organizacija i medija, sa druge strane o, najblaže moguće rečeno, skandaloznoj odluci Vašingtona da suspenduje ljudska prava čitavoj masi navodnih islamskih terorista, prema sopstvenom nahođenju ih prebacuje po svetu i, kada se optužbe pokažu neistinitim, jednostavno odbaci negde u divljinu. U opštoj histeriji koja je zahvatila Zapad nakon terorističkih napada na NJujork, Vašington, Madrid i London, širom sveta uhapšeno je, ili pritvoreno, kako se kome sviđa, dobrano više od hiljadu radikalnih islamista, među kojima i veliki broj nesrećnika čiji su, kako se ispostavilo, jedini grehovi bili boja kože i verska pripadnost. Reč je o Arapima, ili, kako ih u poslednje vreme običavaju nazivati, osobama afro-azijskog porekla. Iz nekoliko slučajeva koji su do sada u potpunosti istraženi i dokumentovani, bez ikakve dileme može se zaključiti da je američka administracija uticala na niz država da bez ikakvih optužnica hapse potencijalne sumnjivce, prebacivala ih misterioznim avionima do tajnih zatvora, drogirala, nelegalno držala u zatočeništvu i, na kraju, mučila kako bi izvukla informacije neophodne u ratu protiv terorizma.

Lavinu protesta koja je usledila nakon otkrivanja detalja o tajnim zatvorima, američki zvaničnici odbacili su već uobičajenim napadima na senzacionalistički nastrojene novinare “Vašington posta” i “NJujork tajmsa”, dok su ostale države, poput susedne nam Makedonije, jednostavno odbacile bilo kakvu vrstu odgovornosti za te događaje. Na opšte iznenađenje, pogled u suprotnom pravcu okrenula je i Evropska unija, tvrdeći da “ne postoje čvrsti dokazi da su američki obaveštajci prebacivali navodne pripadnike Al kaide po Evropi”, te da EU ionako nema “nadležnost da takve navode istražuje”.

Evropski parlamentarci, poput Britanke Sare Ludford, smatraju da EU ima političku dužnost da ispita sve okolnosti vezane za tajne letove i ništa manje misteriozne zatvore. “To sve stvara strašno jadnu sliku o EU”, rekla je Ludfordova, komentarišući navode čelnika EU da ta organizacija nema “način ni mandate” da primora zemlječlanice da pruže podatke o spornim letovima. U međuvremenu, Savet Evrope i Amnesti internešenel (AI) obznanili su podatak da je od 2001. godine na starom kontinentu zabeleženo oko 1 000 letova aviona misterioznih kompanija, za koje se, daljom istragom utvrdilo da, suštinski, predstavljaju paravan za mutne akcije CIA.

Čitava saga o pritvaranju islamskih sumnjivaca počela je još u vreme administracije bivšeg američkog predsednika Bila Klintona, čiji je Savet za nacionalnu bezbednost opunomoćio organizaciju CIA da formira takozvanu Jedinicu Osama bin Laden i jednostavno ukloni “sve one koji su želeli da ubijaju američke državljane”. Uklanjanje, kako se kasnije ispostavilo, nije bilo nimalo lak zadatak, jer američkim obaveštajcima, osim odrešenih ruku u lovu na navodne teroriste, nije određena lokacija na kojoj bi se ti pritvorenici čuvali. U prvo vreme, izbor je sveden na Jordan i Egipat, pri čemu je Vašington, svesno ili ne, prevideo činjenicu da tamošnja pravosuđa ne mare preterano za etičnost mučenja kao sredstva za iznuđivanje dokaza. Ili, kako kažu cinici, SAD su još jednom prljave poslove prepustile drugim državama. “Ukoliko prilikom hapšenja i pogrešite, ništa strašno”, pričali su kasnije bivši nameštenici CIA.

Nakon američke intervencije u Iraku, manevarski prostor boraca protiv terorizma naglo se proširio, te su, za potrebe pritvaranja osumnjičenika, dobili nekoliko zatvora u toj državi, te već čuvenu vojnu bazu Gvantanamo na Kubi. Prema navodima različitih izvora, u te svrhe korišćeni su i zatvori u Uzbekistanu, Avganistanu i, navodno, Siriji. Slučajeve mučenja, poput polivanja vrelom tečnošću, gušenja i silovanja, u međuvremenu, prijavili su brojni zapadni diplomati, ali su američki obaveštajci takve, ne preterano glasne, zamerke odbacivali pozivajući se mahom na “neverovatnu vrednost dobijenih obaveštajnih podataka”. “Pa šta i ako su neke od tih informacija dobijane mučenjem? Naš zadatak je bio da zaštitimo Ameriku”, kažu američki obaveštajci.

Ipak, dobro čuvanu tajnu o američkim tajnim zatvorima i načinima na koji se u njih stizalo obelodanio je prošle godine nemački državljanin libanskog porekla Kalid el Masri, koji je preživeo “uobičajenu torturu” američkih obaveštajaca. Masri, nezaposleni prodavac automobila iz nemačkog grada Ulma, našao se 31. decembra 2003. godine u autobusu koji je saobraćao iz Beograda za Skoplje, kada ga je grupa makedonskih obaveštajaca izvukla iz autobusa i odvela put makedonske prestonice. Bez prethodne istrage, ili bilo kakvih dokaza, već na izričit zahtev kolega iz “jedne prijateljske države”. Naredna 23 dana Masri je proveo u apartmanu hotela “Skopski merak”, opremljenog đakuzijem, mini-barom i televizorom. Ili, kako su kasnije konstatovali evropski parlamentarci uključeni u istragu o tajnim letovima CIA: “Malo je verovatno da je Masri, nezaposleni otac šestoro dece, platio više od 2.000 evra za odmor u Makedoniji.”

Makedonski obaveštajci priznali su kasnije u privatnim razgovorima da su Masrija pritvorili bez preterano jasnog povoda, ali da je zahtev Amerikanaca imao apsolutni prioritet u odnosu na zakone, prema kojima je nesrećni Nemac-Libanac imao biti pušten na slobodu posle 24-časovnog pritvora. Ipak, Masrijevi problemi su počeli tek 23. dana, kada je u hotel upala grupa američkih agenata, drogirala ga i strpala u avion čije je krajnje odredište bio Kabul. Američki “boing 737” je na skopski aerodrom, prema pouzdanim izvorima, sleteo 23. januara nešto posle 21 čas i već u dva izjutra odleteo put Avganistana. “Odveli su me u jednu sobu i rekli mi da čekam medicinski pregled. Ubrzo zatim napali su me sa svih strana, udarali i oštrim predmetom mi odstranili odeću. Vezali su mi oči i stavili lisice. Bio sam nag. Odneli su me u avion i dali mi dve injekcije sedativa”, pričao je kasnije Masri. Ostatak priče je uobičajen za ovakve slučajeve – Masri je u Avganistanu proveo neka četiri meseca, tokom kojih je bio izložen najrazličitijim torturama, zatvaran u, najblaže rečeno, neuslovnim ćelijama, te, na kraju čitave priče, izbačen na slobodu u nekoj albanskoj nedođiji krajem maja. “Sve to zbog mojih veza sa lokalnim islamskim centrima u Nemačkoj”, rekao je Masri.

Istini za volju, centri u kojima je Masri boravio, u Nemačkoj se smatraju za radikalno islamističke, i pod stalnom su paskom tamošnjih obaveštajaca. NJegovo hapšenje izazvalo je čitav niz žučnih reakcija širom Evrope, a u nezgodnu situaciju dovelo kako vlasti u Skoplju, tako i nemačke zvaničnike, kojima se u poslednje vreme na dušu stavlja saradnja sa SAD u čitavom nizu sumnjivih hapšenja. Makedonski ministar policije LJubomir Mihajlovski je čitav slučaj nazvao gomilom spekulacija, i kao krunski dokaz priložio fotokopiju Masrijevog pasoša, iz koje se može zaključiti da je navodni islamski terorista tu državu napustio ne sa skopskog aerodroma, već preko “običnog, kopnenog graničnog prelaza”. “Nema indikacija da su strane obaveštajne službe, uključujući i CIA, umešane u ovaj slučaj”, rekao je Mihajlovski evropskim parlamentarcima, dodajući, usput, da je čitava afera “ionako prepunjena spekulacijama”.

Pojednostavljeno, kako je za NIN rekao jedan zapadni diplomata, Makedoncima je iz SAD toplo preporučeno da se “prave blesavi” na optužbe Evrope i čekaju da “stvar splasne”, ne uplićući se previše u objašnjavanje komplikovanog spleta okolnosti koji je pratio otmicu Kalida el Masrija. Istovremeno, i administracija u Vašingtonu priznala je da je Masrijevo hapšenje “greška”, jer su američki obaveštajci “mislili da se radi o nekoj drugoj osobi”. Nemci su, pak, pokrenuli ozbiljnu istragu, uključujući i posebnu “radioizotopsku” analizu kose, kojom se, kako tvrde, može sa gotovo stoprocentnom sigurnošću utvrditi zemlja porekla hrane i vode koje je Masri jeo i pio tokom prethodnih godina. Rezultati tog ispitivanja, nažalost, još nisu dostupni javnosti.

Masrijev slučaj, mada geografski najbliži, svakako nije usamljen u gotovo histeričnoj borbi Amerike i njenih saveznika protiv misteriozne opasnosti koju poslednjih godina predstavlja Al kaida. Slični slučajevi beleženi su i u drugim evropskim državama, poput, na primer, Švedske, gde su dvojica Egipćana uhapšena na prepad, odvedena na aerodrom i pod okolnostima sličnim onima kojima je u Skoplju bio izložen Masri, odvedeni u matičnu državu. Jedan je na osnovu prikupljenih dokaza, kao pripadnik radikalno islamističke grupe osuđen za 25 godina zatvora, ali njegov “sapatnik” Muhamed al Zeri nikada nije optužen, pa je, nakon dve godine prilično brutalnog pritvora, pušten da se vrati u svoje selo, bez mogućnosti bilo kakvog kontakta sa medijima. Slična sudbina zadesila je i kanadskog inženjera sirijskog porekla Mahera Arara, koji je 2002. godine uhapšen u NJujorku, nakon čega je proveo 10 meseci u zatočeništvu u Damasku.

Kada je reč o američkim tajnim zatvorima, stvar je mnogo jednostavnija – nema gotovo nikakvih dokaza da su Amerikanci proteklih godina, posebno na Balkanu, koristili usluge “trećih država za svoje potrebe”. Ukoliko se, naravno, izuzmu već pomenuti Uzbekistan, Jordan, Sirija, Egipat, Irak, Avganistan i Gvantanamo na Kubi. Koristeći se vešto pravnim tumačenjem da Ustav ne važi van granica SAD, kako tvrde zapadni diplomati, Amerikanci su uspostavili sistem prikupljanja informacija u kome se “mučenje” koristi kao sasvim legitimno sredstvo borbe protiv svetskog terorizma. U zemljama bivše Jugoslavije, kao potencijalna mesta na kojima su, bar izvesno vreme, zatvarani navodni teroristi, pominju se samo baza Bondstil kod Uroševca na Kosovu i nekadašnji vojni aerodrom, a sada američka baza Orao kod Tuzle. Na osnovu izveštaja Međunarodnog komiteta Crvenog krsta i izjava očevidaca, međutim, može se bez većih problema doći do zaključka da su “osobe afro-azijskog porekla” čuvane u zatvoru na Kosovu, i to najmanje četiri, dok je kroz ćelije zatvora nedaleko od Tuzle prošlo više desetina pritvorenika, uključujući i izvestan broj bivših mudžahedina, koji su se proteklog rata borili na strani Armije BiH.

I na koncu, najradikalniji među Amerikancima, poput prorepublikanskog Klifa Kinkejda, smatraju da u pričama o tajnim letovima i zatvorima CIA “nema ničega dobrog”, već da cela rasprava, zapravo, samo komplikuje rat protiv terorizma i sabotira već ustaljenu praksu lociranja i prebacivanja terorista širom Evrope i sveta. “Zbog preterivanja i iskrivljavanja slike o tajnom programu ’Vašington post’ treba da vrati Pulicerovu nagradu.”