Opstali su laž i šminka

Više od tri decenije postojali su kao Vlada i Bajka, svojevrstan zaštitni znak onoga što se zove domaći urbani zvuk. Kulminacija toga je svakako kompozicija Beograd koju je napisao Vladimir Marković, koja danas predstavlja himnu Beogradu. Široka publika poznaje ovo delo kroz izvanredan spot u čijoj realizaciji su učestvovali zaista sedmorica veličanstvenih – Vlada i Bajka, Dragan Nikolić, Dragan Bjelogrlić, Nikola Kojo, Bora Đorđević i Dušan Prelević Prele. Poseban šmek toj beogradskoj priči dali su još gradske legende Bata Stojković, Bora Todorović i Bogdan Tirnanić.

Danas, posle više od deset godina od nastanka ove kompozicije, njen autor se priseća:

“Bilo je to 1994. godine. Najgore vreme za život. Radio sam da ne bih poludeo. I kada je trebalo snimiti spot pomogao nam je tadašnji gradonačelnik Beograda Nebojša Čović. Zaista cenim to što mu je bilo važnije da se snimi jedan od najboljih spotova u slavu Beograda, bez obzira na to što su njegovi autori već tada bili prononsirani kao opozicija vladajućem režimu. I desilo se da je u to sumorno i tužno vreme jedna pesma postala himna Beogradu, da su mi se javljali ljudi iz celog sveta koji su napustili zemlju i koji su plakali uz ovu muzičku priču. Postoje kompozicije koje sam napisao i zbog čega sam zadovoljan, ali na ovu pesmu sam baš ponosan.”

Za uži krug muzičkih sladokusaca Vlada Marković je ne samo autor brojnih kompozicija, scenskih dela i muzike za dvadesetak predstava i nekoliko filmova, već i dirigent Beogradskog kamernog hora od njegovog osnivanja 1996. godine. Ove godine, o Uskrsu, Beograđani su još jednom imali prilike da uživaju u izvođenju programa ovog hora u Sabornoj crkvi. Od Oče naš Nikolaja Kedrova, preko kompozicija Jovana Damaskina (VII-VIII vek), Miodraga Govedarice, Sergeja Rahmanjinova, Vladimira Sokolova, S.S. Mokranjca, Pavela Česnikova, Vladimira Milosavljevića, do uskršnjih dela nepoznatih autora. Vladimir Marković ne krije zadovoljstvo zbog još jednog izvanrednog koncerta ovog hora koji broji 20 vrhunskih solista, profesionalnih pevača u Horu Radio Beograda i beogradskoj Operi. Ovi Uskršnji koncerti počeli su 2000. godine:

“Beogradski kamerni hor predstavlja ono što se zove lepša strana Beograda. U to se mogla uveriti i publika na gostovanjima u Rusiji, Belorusiji, Mađarskoj, Grčkoj...Pre nego što smo izašli u javnost, taj prvi koncert radili smo punih osam meseci. To vam nedvosmisleno ukazuje da je reč o ljudima koji su vrsni profesionalci i da smo imali zajedničku ideju da na vrhunskom nivou prezentiramo publici sve bogatstvo naše pravoslavne duhovne muzike, ali i svetovne muzike evropskog muzičkog nasleđa.”

Godine 2004. Beogradski kamerni hor je gostovao na Moskovskom pashalnom, odnosno uskršnjem festivalu, čiji je umetnički rukovodilac čuveni dirigent Gergijev, a pokrovitelji su predsednik Rusije Vladimir Putin, patrijarh Aleksij i gradonačelnik Moskve Luškov, i traje skoro tri nedelje:

“Bio je to skup najboljih horova – od Moskovskog i Lenjingradskog pa dalje. Mi smo bili jedini predstavnici sa prostora bivše Jugoslavije i imali smo koncert u crkvi Vasilija Radonješkog, iz 14. veka. Ove godine, na koncertu u Sabornoj crkvi, izveli smo najteži mogući program kojim smo hteli da pokažemo visok nivo ovog ansambla”.

Naš sagovornik spada u onu manju grupu muzičkih stvaralaca koji se dosledno bore za kvalitet u muzici i protiv piraterije u njoj. Ali, tvrdi da država, odnosno nadležne institucije jednostavno kao da ne pokređu mehanizme koji su im na raspolaganju da se problemi u ovoj oblasti svedu na razumnu meru, onako kako je to u razvijenim zemljama Evrope:

“Ne moramo se porediti sa Evropom, gde je procenat piraterije desetak odsto, što je podnošljivo za muzičko tržište. Dovoljno je da vidimo šta je urađeno tim povodom u susednoj Hrvatskoj, koliko je tamo rešeno problema za samo nekoliko godina. Bojim se da je ovde na delu jedan užasno provincijalan duh koji uništava ne samo ono što je danas na sceni, već će se njegove posledice osećati i u godinama koje su pred nama. Pogledajte samo ovu jednostavnu činjenicu: sala beogradskog Kolarca građena je kada je Beograd imao nešto više od 200 hiljada stanovnika. Danas ih ima najmanje milion i 600 hiljada, a Kolarac često zvrji poluprazan. Nažalost, nismo odnegovali novu prubliku, a to je naročito uočljivo poslednjih dvadesetak godina. Najstrašnije je što je to danas uočljivije nego juče. U tom poremećenom sistemu vrednosti, postalo je važnije ko je bio na nekom koncertu ili pozorišnoj premijeri, nego sam taj događaj. Nažalost, u kulturi koja je danas na sceni prevladali su laž, šminkeraj, novi bogataši i nesposobni mediokriteti koji kreiraju duh ovog grada i ove zemlje”.

Na pitanje zbog čega je to tako, naš sagovornik odgovara:

“Ja sam bio jedan od mnogih umetnika u ovom gradu koji je praktično od početka devedesetih godina bio u opoziciji tadašnjem režimu. Posle 5. oktobra 2000. godine mislio sam da će se promeniti dotadašnja praksa i da će na odgovorna mesta u kulturi doći relevantni i najbolji ljudi. Umesto toga dobili smo opet politički podobne partijske aparatčike. Nismo uspostavili nove kriterijume, nismo otvorili nova vrata za prolaz najboljih, nismo mladim generacijama pokazali nikakvu veru u ono što ih čeka. Nažalost, veoma su retki oni koji se nalaze na odgovornim mestima u ime viših ciljeva, koji rade za našu decu i našu budućnost. Uglavnom su to ljudi kojima je najvažnije da nešto drže pod kontrolom”.

Od 2001. do pre nekoliko meseci Vladimir Marković je bio direktor Produkcije gramofonskihh ploča RTS, a sada je savetnik direktora marketinga koji ga je smenio. Najneverovantnije je obrazloženje tadašnjeg generalnog direktora RTS (danas je u v.d. statusu) da Marković na tom mestu nije bio uspešan, što je presna laž, jer podaci iz PGP u koje se uverio autor ovog teksta, govore suprotno:

“Došao sam u PGP u trenutku kada je ova kuća bila u veoma lošem stanju i zaista sam zadovoljan zbog činjenice da sam ovoj muzičkoj kući vratio ugled. Trudio sam se da u svakom segmentu muzike ono što je vrhunsko bude kod nas i dobrim delom sam u tome uspeo. Moji prethodnici su dobijali između milion i pet miliona maraka pomoći godišnje, a dok sam ja bio na tom mestu nije stigao ni jedan jedini dinar niotkud. Mislio sam da ću biti nagrađen zbog toga što sam popravio finansijsko stanje u takvoj situaciji, a umesto toga sam smenjen. Ali, ne bih voleo da ovom prilikom obrazlažem staljinističke metode vladanja za koje sam mislio da su davno pokopane”.

Kao što ne želi da priča o onima koji su ga oterali da bi doveli svoje, ovaj umetnik jednako ne voli da se hvali karijerom svog sina Aleksandra Markovića koji je jedan od najuspešnijih evropskih dirigenata. Sa 29 godina, pre godinu dana, on je postao šef dirigent Opere u Insbruku. Bio je student generacije na konzervatoriju u Beču kod profesora Leopolda Hagera i stipendista fondacije slavnog dirigenta Herberta fon Karajana. Pobednik je takmičenja mladih dirigenata na konkursu Fitelberg koji se održava svake četiri godine u Poljskoj gde je godinu dana bio i šef dirigent filharmonije, pre nego je otišao u Insbruk. Otac na to samo dodaje:

“Za poslednja tri meseca šest puta je imao koncerte sa bečkim simfoničarima. Na dan Mocartove smrti 5. decembra 2004. godine u Salcburgu je dirigovao prilikom izvođenja Mocartovog Rekvijema, diriguje Bečkim kamernim orkestrom, Praškim simfoničarima, u Litvanskoj nacionalnoj filharmoniji, filharmoniji Janaček...”

Na pitanje zbog čega se posle svih tih međunarodnih uspeha nije predstavio i beogradskoj publici, Vladimir Marković nas ostavlja bez odgovora. Kaže da on nije prava adresa za to. A ni Aleksandar Marković koji bi se potrudio da nađe vremena. Pod uslovom da ga neko zove.