Niš (Srbija) vs. Beograd

Dodela nacionalnih TV frekvencija pokazala je, po ko zna koji put, da nama iz unutrašnjosti nema života, osim ako se ne preselimo u Beograd. I selimo se, od Drugog svetskog rata, te Beograd postaje sve više nalik našem zavičaju, Leskovcu, Crnoj Gori, Bosni..., a koliko mu to prija, izlišno je komentarisati.

Da se odmah razumemo: niška TV5 je sasvim prosečna lokalna televizija (srpska, dakle, daleko od toga da zadovoljava evropske norme radiodifuzije), ali i kao takva je bila sasvim dobra da Vojislav Koštunica u osvit 5. oktobra gostuje na njoj. Po kvalitetu programa je najprofesionalnija od ostalih niških televizija, ali i takva nije ništa drugo do jeftina kopija prestoničkih. Da bi pravili bolji program, potreban je veliki novac. Veliki novac bi došao sa nacionalnom frekvencijom. Međutim, još od početka čitave (tužne) priče oko dodele nacionalnih frekvencija bilo je jasno da niko iz vlasti (Beograda) nije lud da deo medijskog kolača prepusti nekome van Beograda. Nemam ama baš ništa protiv Beograda, naprotiv, izuzetno se lepo osećam u njemu, smatram ga gradom koji svojim šarmom i potencijalima (nije slučajno izabran za grad budućnosti jugoistočne Evrope) stoji rame uz rame sa ostalim evropskim gradovima i to nakon svega kroz šta je Srbija prošla poslednjih petnaestak godina. Međutim, što zbog potpuno pogrešno vođene državne politike kao i totalne nesposobnosti lokalnih političara, koji kada odu u Beograd istog trena zaborave zašto su u njega došli i čije interese treba da zastupaju, Srbija van Beograda, sa izuzetkom Vojvodine, nezadrživo propada, a Beograd ide u Evropsku uniju. Na tom putu, mi mu očigledno nismo potrebni. Sav ekonomski, kulturni, sportski i zabavni život je skoncentrisan u Beogradu, taj trend se nastavlja, jedino se tamo ozbiljno ulaže, a političari samo pred izbore obećavaju kako će biti izvršena decentralizacija nakon istih. Ništa od toga.

Niko ne može da me ubedi da je bolje da kupujemo polovne vozove iz Švedske dok Mašinska industrija Niš propada ili da je bolje da u prvoj fudbalskoj ligi igra polovina Beograda, a Radnički se bori za opstanak u drugoj. Isti Radnički koji je stigao do polufinala kupa UEFA. Međutim, takva Srbija, u kojoj se jedino ulaže u glavni grad i u kojoj se bez ikakvog obzira i krajnje drsko ostatak zemlje pušta niz vodu, nema šta da traži u EU. Ozbiljne evropske države vode politiku ravnomernog razvoja cele zemlje te tako u Francuskoj imate jedan Marselj, Lion, u Grčkoj Solun, u Austriji Grac, Salcburg, koji, bez ugrožavanja glavnog grada, imaju sopstveni i kulturni i ekonomski i svaki drugi identitet. Prosto je mučno objašnjavati ovako banalne i u nekom drugom svetu, kome tako zdušno hrlimo, tako normalne stvari. Naše komšije Hrvati, sa kojima se često upoređujemo i koji su uvek ispred nas, imaju neprikosnoveni Zagreb, ali i Split, Rijeku, Osijek u koji neprestano ulažu. U Splitu se leti održavaju sednice vlade, a svaki gimnazijalac, ako je i samo malo pratio na času, reći će vam da Zoran Živković nije bio jedini predsednik vlade iz Niša, kao i da su se neke vrlo važne odluke donosile u ovom gradu koji je čak bio i prestonica ove zemlje.

Dokle se god ovakav trend nastavi, a nastaviće se jer niko iz vlasti (Beograda) ne pokazuje da mu je bar malo stalo do ostatka zemlje, naš jedini izbor biće ili da se preselimo u Beograd ili da se odselimo u potpunosti, kao i mnogi pre nas, jer niko pametan ne želi da bude građanin drugog reda u sopstvenoj zemlji.

Nemanja Ćirić,

student medicine,

Niš