Kad samoreklameri referišu

Ograničen novinski prostor ne dopušta podrobniju analizu „Zakonskih inicijativa” državnog sekretara gospodina Aleksandra Čotrića, publikovanih u NIN-ovom separatu 4. maja tekuće godine. Označen kao jedan od najznačajnijih uspeha Ministarstva za dijasporu, Zakon o olakšanom sticanju državljanstva sa svim nepoželjnim posledicama rezultat je trulih postizbornih nagodbi i ulaska političkih marginalaca u važne državne institucije. Ako samo delimično razotkrijemo opšta mesta Zakona... ukazaće se kao u krivom ogledalu njegova deformisana suština koncipirana bez dubljeg poznavanja problema kojim se bavi i trunke društvene odgovornosti. Manje je zlo što najveći deo „inicijativa” pripada već poodavno širokom korpusu predloga i zahteva dijaspore kodifikovanih Programskim načelima FORUMA SRPSKE DIJASPORE iz Minhena, dok je znatno veći problem usvojeni Zakon „liberalnih odredbi”, ponižavajući za državu i obesmišljenu instituciju državljanstva svedenu na banalno potpisivanje izjave kojom podnosilac priznaje Srbiju za svoju novu otaybinu i skraćenim postupkom stiče status državljanina. Pitanje državljanstva na Zapadu u većini liberalno-demokratskih država danas nije samo jednostrano iskazana želja podnosioca zahteva verifikovana testovima poznavanja jezika, istorije, političkog uređenja, opšte kulture itd. već i interesa države i njenih planiranih potreba. Pod pritiskom MZD, usvojeni Zakon prenebregava sve to i dopušta svakom namerniku bez obzira na poznavanje jezika, kulture, tradicije, običaja da postane državljanin Srbije, možda motivisan nekim nečasnim ili kriminalnim razlozima. Zakon o olakšanom sticanju državljanstva je u svojoj suštini antidemokratski jer novopečene državljane diskriminiše ne nudeći im mogućnost upražnjavanja jednog od osnovnih ljudskih prava, prava da biraju i budu birani. Sa druge strane, dovodi mnoge naše bivše građane, posednike stranih pasoša, u iskušenje praktično ničim neuslovljene reintegracije, a samim tim u ozbiljnu opasnost gubljenja stečenog statusa u zemljama boravka sa svim zamislivim negativnim posledicama.

Optimističko očekivanje da će u narednim mesecima i godinama stotine hiljada ljudi pohrliti u Srbiju u najmanju ruku je neozbiljno. Da se nekim čudom obistine reči državnog sekretara, već sada preopterećeni socijalni, zdravstveni i obrazovni sistemi i postojeća infrastruktura doživeli bi kolaps u ambijentu ekonomske i političke krize sa nepredvidljivim posledicama. Mnogo jače, uređenije i politički stabilnije države koriste instituciju državljanstva kao regulator „dotoka” pored drugih i sopstvenog etnosa, držeći se strogo pri tom svojih demografskih i privrednih potreba. Pitanje je, dakle, kome sve to treba, ako ne „inicijatorima” kako bi stvorili privid intenzivnog aktivizma pravdajući sopstveno postojanje i arčenje narodnih para dok Zakon o olakšanom sticanju državljanstva u postojećoj formi iziskuje neodložnu i hitnu reviziju pre nego što šteta bude veća od koristi.

Miodrag Kreculj,

predsednik Foruma srpske dijaspore

Minhen