Kompromisna nezavisnost

Ukoliko se Srbi i Albanci do kraja jeseni ne dogovore o statusu Kosova, međunarodna zajednica će “biti prinuđena” da, na osnovu želja tamošnjeg stanovništa, formuliše kompromisno rešenje i nametne ga obema stranama. Srbima, koji će se u tom slučaju, bez ikakve dileme, osećati kao potpuni gubitnici, biće garantovana izvesna autonomija, bezbednost, te međunarodno prisustvo oko značajnijih verskih objekata. Ukoliko džentlmenski prihvate gubitak teritorije, moguć je i brži put ka Evropskoj uniji. Marti Ahtisari će, kažu cinici, dobiti ulicu u Prištini. Tako otprilike zapadni diplomati opisuju kraj pregovora o statusu Kosova, ukoliko srpska i albanska strana na neki volšeban način ne uspeju da pronađu izlaz iz očekivanog ćorsokaka u koji su ti naširoko hvaljeni i pompezno najavljivani razgovori zapali. I da se ne zaboravi, Kosovo će nakon izvesnog vremena, bilo to odmah ili posle nekoliko godina, biti primljeno i u Ujedinjene nacije.

Poput hapšenja generala Ratka Mladića, za najznačajnije srpske zvaničnike, za lidere kosovskih Albanaca, ali i brojne, mahom američke diplomate, proglašavanje nezavisnosti Kosova je “pitanje trenutka”. Pri čemu će Albanci biti prinuđeni da Srbima pruže izvesne ustupke – poštedeće im živote, nekima će dozvoliti da se vrate kućama, a izabrani će moći bez straha da se kreću putevima zlosrećne provincije. Diplomatskim jezikom, biće podignut stepen tolerancije. Brigu o budućnosti Kosova, osim Albanaca, preuzeće Evropska unija, koja je poslednjih meseci pokazala i najveće rezerve u pogledu takvog načina rešavanja krize. Izvesnu zadršku imaju i Amerikanci, koji nisu baš najsigurniji u kapacitete evropske organizacije za rešavanje problema te vrste. Ozbiljniji sukobi se ne očekuju, ali međunarodna zajednica neće biti nimalo iznenađena ukoliko deo preostalih kosovskih Srba, nakon postizanja “konačnog rešenja”, odluči da napusti pokrajinu. U proleće 1999. godine Zapad ionako nije očekivao da će na Kosovu ostati značajniji broj Srba, te bi novi talas iseljavanja samo potvrdio ranije pretpostavke NATO-ovskih planera.

Dva prethodna pasusa predstavljaju sažetak razmišljanja na zadatu temu, koja je tokom prethodnih nekoliko sedmica, za NIN formulisao čitav niz zapadnih diplomata, uključujući i nekolicinu direktno uključenih u rešavanje “poslednjeg otvorenog pitanja nakon raspada bivše Jugoslavije”. Nepoznanicu, kako se čini, predstavljaju jedino modaliteti “uslovne nezavisnosti” – nejasno koncipiranog državnog ustrojstva pokrajine pod stranim patronatom, za koji se zalaže međunarodna zajednica. Suštinski, evropski diplomati smatraju da je za Kosovo potreban period od najmanje tri godine, kako bi se društvo, demokratski i svakako drugačije pripremilo za punopravno članstvo u UN. Amerikanci, pak, smatraju da je neophodno da se čitav proces zaključi do kraja godine, prevashodno zbog izbora za novi sastav Kongresa, pri čemu je administraciji Yordža Buša neophodan opipljiv međunarodni uspeh, a takav ishod događaja je na drugim žarištima, poput recimo Iraka, teško zamisliv i nepopravljivim optimistima. Istovremeno,

Amerikanci se trude da izbegnu da se kod Srba stvori osećaj “izolovanosti od međunarodne zajednice”, ponavljajući da administracija u Vašingtonu demokratski izabrane vlasti u ovoj državi ne smatra odgovornima za događaje koji su se odigrali tokom 90-ih godina prošlog veka. Takođe, u zamenu za “džentlmenske ustupke” u pregovorima oko budućnosti Kosova nudi se ekonomski prosperitet, brže integracije i sveopšti napredak. Ili, kako je to formulisao američki ambasador u Beogradu Majkl Polt: “Način na koji će se Srbija odnositi prema otvorenim pitanjima (Kosova, Crne Gore i hapšenja generala Mladića) imaće odlučujući uticaj na njen put prema regionalnim integracijama i ekonomskom prosperitetu. Imaće odlučujući uticaj na budućnost države i građana.”

I mada Poltova izjava neodoljivo podseća na ucenu, zapadni diplomati izjavljuju da je status Kosova suštinski rešen još juna 1999. godine, kada su trupe NATO iz pokrajine “isterale” jugoslovenske snage bezbednosti. “Tada je bilo jasno da je politika bivšeg predsednika Slobodana Miloševića koštala Srbiju gubitka Kosova. Sada, sedam godina kasnije, vlastima u Beogradu otvorena je mogućnost da pokažu demokratske potencijale i na opšteprihvatljiv način utiču da se zaštite interesi preostalih Srba i obezbedi povratak onima koji to žele.” “Ne mislim da će insistiranje na teritorijalnom suverenitetu Beogradu doneti previše simpatija u međunarodnoj zajednici. Čak, naprotiv, mislim da takav stav izaziva nervozu”, rekao je za NIN jedan zapadni diplomata.

Izliva neke preterane nervoze za sada, ipak, nema, pošto je međunarodnim medijatorima ostavljeno još čitavih šest meseci da dve strane privole na obostrano prihvatljivo rešenje, koje se, na veliku žalost svih uključenih strana, ovog trenutka ne može ni zamisliti. Diplomate se uzdaju da bi nastavak pregovora o decentralizaciji, koji suštinski više predstavljaju borbu za budući status srpske manjine na Kosovu nego deo pregovora o statusu pokrajine, mogao doneti određene rezultate, prvenstveno u pogledu broja i načina povezivanja srpskih opština, ali i njihovih veza sa Beogradom. Ustupci na koje je spremna albanska strana, u odnosu na srpske zahteve, čine se nedovoljnim, što bi i ovaj deo pregovora moglo dovesti do potpunog ćorsokaka, nakon čega bi diplomatska veština Martija Ahtisarija i njegove ekipe bila dovedena u do sada najteže iskušenje. Pre svega, jer im je, prema ranijim zakulisnim dogovorima omogućeno, da u slučaju da Srbi i Albanci u dogledno vreme ne dođu do željenog kompromisa, a na osnovu realnog sagledavanja stanja i toka pregovora, predlog rešenja izrade sami i dostave ga Kontakt grupi i dalje Generalnoj skupštini UN.

Istini za volju, od kada je kormilo kosovske vlade preuzeo nekadašnji komandant gerilaca Agim Čeku, tamošnje vlasti pokazale su znatno više entuzijazma od prethodnika, ali, nažalost, nedovoljno da bi se retoričko zalaganje za jednakost potkrepilo istinskim rezultatima.

“Moramo da pređemo prvi korak i prevladamo strah da Srbi koji ovde žive predstavljaju opasnost”, rekao je Čeku u redovnom obraćanju naciji. Podsećanja radi, Čekuova poruka je usledila nakon što su albanski dečaci kamenicama izbombardovali autobus kojim su se Srbi vozili ka Kosovskoj Mitrovici. Krivci nisu pronađeni, između ostalog jer je istovremeno bila u toku ogromna vežba kosovske policije “Brzi odgovor 3”, tokom koje su tamošnje snage reda vežbale odbranu objekata i ljudstva misije UN.

Niz nedavnih izveštaja o “blagom bezvlašću na Kosovu” ili “raju organizovanog kriminala”, u međunarodnim diplomatskim krugovima primljeno je sa izvesnom dozom nezadovoljstva i komentarima da se “slični fenomeni mogu pripisati i ostalim zemljama nastalim posle raspada nekadašnje Jugoslavije”.

Mnogo veću zabrinutost, međutim, izazivaju izveštaji o jednom sasvim drugom fenomenu – rastu uticaja radikalnih islamista, čije je delovanje pre svega deset godina bilo usko vezano za sasvim male grupe ili pojedince. “Upravo zbog tih opasnosti, međunarodna zajednica će insistirati na snažnoj promociji demokratski opredeljenih lidera, ali i jednakim pravima svih nacionalnih zajednica. Mi ćemo, svakako, učiniti sve da stanovnici Kosova osete blagodeti prozapadnih vrednosti, radije nego da nam čitava ta teritorija iscuri u ruke sumnjivih elemenata”, kažu diplomati. Srbija, pak, smatra da je široka autonomija znatno bolje rešenje nego da čitav region “iscuri” iz relativne političke stabilnosti u kojoj se trenutno nalazi u “nametanje rešenja koja to u stvari i nisu”. Problem takvog pristupa međunarodni diplomati objašnjavaju činjenicom da su pregovori o statusu Kosova više teritorijalno nego demokratsko pitanje. “S obzirom na događaje u poslednjih desetak godina, Srbija gubi”, smatraju diplomati. Tvorac “rešenja koje to u stvari i nije”, kako se čini, biće upravo Marti Ahtisari, koji će već u novembru Kontakt grupi izneti predlog rešenja kosovskog problema. Složili se Srbi i Albanci sa tim ili ne. Međunarodna zajednica će, nakon toga, predmet proslediti na usvajanje Savetu bezbednosti UN. Ukoliko to ne upali, Generalnoj skupštini UN, a ukoliko i to ne urodi plodom...