Oficir i golgeter

Bobek dribla volove, Valok daje golove”, refren je „Partizanovih” navijača iz dalekih 50-ih, kada je taj izvanredni tandem punio protivničke mreže i zauvek obeležio uspeh jedne sjajne generacije fudbalskih amatera. Marko Valok (1927), autentična fudbalska legenda, izuzetno je skroman čovek; teško ćete od njega čuti reči samohvale, čak i kada se radi o elementarnim činjenicama iz njegove fudbalske karijere. Kao što je, recimo, njegov još uvek neprevaziđeni golgeterski skor u susretima sa “Crvenom zvezdom” – 13 golova u 14 derbija. Na 403 utakmice, koje je odigrao za prvi tim “Partizana” postigao je 333 gola.

PILOTSKA ŠKOLA: Stanovao sam u neposrednoj blizini “Vitezovog” igrališta, na 100 metara od današnjeg stadiona FK “Zemun”. Vraćajući se iz škole posmatrao sam njihove treninge, često bih im dodavao lopte. Roditelji nisu bili previše oduševljeni mojom ljubavlju prema fudbalu, ne zbog škole, bio sam dobar đak, nego cipele su često stradale. Nove sam dobijao pod uslovom: Da više nisi šutnuo loptu! Vraćam se iz škole, opet pored igrališta, i sednem na tribine sa novim cipelama. Ne smem da priđem golu, kad, jedna lopta leti prema meni! Ne mogu da odolim, skočim prema njoj, hoću da je šutnem što dalje! Ali, vrhom nove cipele zakačim zemlju – ona se raspoluti, đon ostane da visi. Otrčim kod obućara, kaže: Možeš da ih baciš! U kuću uđem kroz prozor, i sakrijem ih. Ujutro ih je majka našla... Srećom, imao sam dobrog komšiju. Branio me je: Nemojte da ste takvi prema njemu, možda ispadne dobar fudbaler! Pa, i Palada je počeo sa skupljanjem teniskih lopti... Malo-pomalo, pa je postao prvak Jugoslavije!

Imao sam mlađeg brata, bio je moj sparing partner. I kad su u BK “Dempseju” najavili primanje pionira, prijavilo se mnogo zemunskih klinaca. Mesec dana smo trenirali na spravama, ali kad smo prvi put ušli u ring, svi smo dobili batine. Odmah odem u “Vitez”, bio je u Prvoj ligi, i prijavim se u juniore. Taman kad je trebalo da zaigram u drugom timu, otpočeo je rat. “Vitez” je prešao u Beograd, jer je Zemun pripao NDH. Posle sam trenirao u “Građanskom”, a maja '44. priključio sam se sremskim partizanima. Posle sam se našao u sastavu Druge šumadijske brigade, i bio u njoj sve do oslobađanja Beograda.

Odabrali su me za korpus Narodne armije Jugoslavije, bio sam u sastavu 5. divizije Knoja, u Valjevu, čiji je komandant bio Nikola LJubičić, a komesar Milojica Pantelić. Ubrzo sam doznao da će se u Beogradu održati svearmijski slet, i, naravno, počeo da se pripremam za tu feštu. Preko dana nisam bio u mogućnosti da treniram, nego sam pre svitanja ustajao i u mraku vežbao: skokove, trčanje, finte. A, čim svane vodio bih loptu, menjao pravac, žonglirao... Tako sam, u jesen '46, bio u Beogradu, na armijskom sletu u svim sportovima, učestvovao sam u fudbalskom sportu. A, u proleće je moja divizija učestvovala na jednom fudbalskom tromeču u Zagrebu, u blizini Maksimira. Igrači “Partizana” pre podne su šetali po Maksimiru, popodne su igrali prvenstveni meč sa “Dinamom”. Trener Špic me je primetio na terenu: Odmah ga prekomandujte u “Partizan”! I, u diviziju je stigla naredba da treba da idem u Beograd, u Nastavno-fizičku školu, tj. u “Partizan”. Ali, to mi je kvarilo planove: ja sam već bio konkurisao za pilotsku školu. Kad sam to rekao u štabu divizije, oni kažu: Došla je takva naredba, ništa mi tu ne možemo da ti pomognemo. Nego, vidi ti to u Beogradu! Odem kod načelnika Doma JNA, pukovnika Smajevića, koji me je ubeđivao, kaže: Bolje je i lepše da budeš vrhunski sportista, da predstavljaš Armiju i zemlju! Međutim, bio sam uporan u svojoj želji. Onda je on rekao: Znaš, možda tamo bude previše kandidata!? I, nisam bio primljen u pilotsku školu. Imao sam 20 godina, mogao sam konju rep da iščupam. Pitam: Šta je problem, zašto me niste primili? Kažu: Dalekovid si! – Pa, to je baš dobro za pilota!? – Nije, kažu. – Za 20 godina će ti vid oslabiti! Posle mnogo godina, saznao sam da nisam bio dalekovid, već da me namerno nisu primili.

ILJEŠ ŠPIC: U “Partizanu” je bilo 12 reprezentativaca, konkurencija je bila užasna, najveća moguća. Kao igrač divizijskog tima nisam imao nikakve šanse. Zahvaljujući mojoj upornosti, jednom predanom radu i ogromnom entuzijazmu, za samo šest meseci igre u drugom timu, postao sam standardni centarfor “Partizana”, i na tom mestu bio 12 godina, koliko je trajala moja aktivna fudbalska karijera. Imao sam uspeh, da bolje kažem sreću, zato što sam bio sa vrsnim igračima: Bobekom, Čajkovskim, Mihajlovićem, Atanackovićem, Simonovskim, Mindom Jovanovićem, Šoštarićem, Popeskuom, Mometom Radunovićem – plejadom vrhunskih igrača. Svestrano su mi pomagali da uspem, jer su cenili moju upornost i ponašanje na treninzima. Takođe i trener, Ilješ Špic, koji je otkrio moj golgeterski potencijal. Svakog je on umeo da podstakne na ozbiljan i svestran rad, sportsko ponašanje i režim života. Znao je da uputi pravu reč, a to je najvažnije – ne vrede ni veliki stručnjaci, ni supertreninzi, ako toga nema.

U “Partizan” sam došao septembra 1947, a za prvi tim sam zaigrao već u prolećnom delu prvenstva. Čitava moja fudbalerska karijera sada mi izgleda kao bajka. Jedino sam u snovima mogao da igram sa Bobekom, Mitićem, Čajkovskim, Bobom Mihajlovićem... Za mene je svaka utakmica bila događaj; ozbiljno sam se spremao ne samo za utakmice, već i za svaki trening. Jedva sam čekao da dođem na trening, da najbolje moguće uradim ono što trener od mene traži. Zbog takvog odnosa i uspevao sam da podignem svoj kvalitet, i nametnem se kao standardni centarfor “Partizana”.

Špic je ubedio Bobeka, koji je igrao centarfora, da treba da igra kao polutka, graditelj igre. Rekao mu je: Tamo je gužva – centar mora da se bije, to su sve snažni igrači. Teško je da primiš slobodnu loptu u zoni gola – daleko lakše je primiti loptu kad si malo povučeniji, i od prednjih igrača dobijati povratne lopte. Na tom mestu ima neuporedivo više šanse da dođeš do lopte i kreiraš igru! Bobek je prihvatio taj predlog, bezrezervno. Pokazalo se da je Špic bio u pravu. U tom smislu je sve činio da mene oformi kao gol igrača. Sećam se, na jednoj utakmici izveo sam dodavanje lopte petom, kao što je to radio Bobek. Bio je to njegov specijalitet, genijalni potez kojim je oduševljavao publiku, i izluđivao protivnike. Špic me je prekorio. Kaže: Peta ostavi za Bobek, ti gledaš kako daješ gol! Bio je poklonik igre u napadu, uvek je govorio: I ako primiš gol, mi damo dva. I ako nama daju šest, mi damo sedam gola! To je bio njegov profesionalni kredo, koji smo mi realizovali ofanzivnom, maštovitom, kreativnom igrom. Nije podnosio statičnu igru: ja tebi, ti meni, niti je dozvoljavao da se lopta primi u mestu, stane na nju i razmišlja: šta sada? Zahtevao je od nas da pre nego što primimo loptu, već imamo rešenje – forsirao je maštu i kreativnost. To je bila ta njegova legendarna škola. Jednom, posle utakmice, Bobek se požalio da ga noge bole od silnog trčanja. – Bobek, ja očekivala da ti kažeš kako tebe glava boli, jer si mnogo mislila!, kaže Špic. Bila je to njegova pedagoška pouka Bobeku, koju je i nama često prezentirao. Špic je igrao u “Ujpeštu”, bio je standardni reprezentativac – mađarska škola, graditelj igre. I, kao trener je nastavio tradiciju kreativne igre. Svakom je znao da kaže ono što treba, ali na tako divan, kompleksan način. Bio je velika ličnost.

OFICIRSKA ŠKOLA: U “Partizan” sam došao kao oficir, iz garnizona, i ostao sam to i dalje, bez obzira na igrački uspeh. Po završetku Fiskulturne škole, premešten sam na dužnost u Vojnu ustanovu u Beogradu, gde sam redovno obavljao svoj posao, sa punim radnim vremenom. Ni jedan radni dan nisam gubio kad smo išli na gostovanja, odigravanja prvenstvenih i kup utakmica. Obično smo vozom putovali subotom popodne, sutradan odigrali utakmicu i noću se vraćali. Ujutro bih bio na svom redovnom poslu. Dva puta sam, na moj zahtev, premešten jer sam osetio da mi čine privilegije. Kažu: Imaš jaku utakmicu, nemoj da dolaziš na posao! Maltene, samo da dođem po platu. Nisam pristajao na to, tražio bih da me premeste na drugu dužnost.

Usred te moje igračke karijere, otišao sam u Sarajevo, da bih završio oficirsku pešadijsku školu. Da je nisam završio, ne bih imao pravo da upišem Višu vojnu akademiju. Kad sam upoznao Peka Dapčevića, bio je predsednik sportskog društva “Partizan”. Pitao me je: Marko, imaš li neki problem, da li ti treba pomoć? – Imam, rekoh, želeo bih da završim oficirsku školu, jer bez nje ne mogu da pohađam vojnu akademiju! – Stavi Marka na spisak za narednu klasu!, kaže Peko personalcu. Kad je ovaj odneo spisak generalu Bogdanu Vujoševiću, predsedniku “Partizana”, on kaže: Briši Valoka sa spiska! – Ne mogu, Peko naredio! On ga zove, ratni drugovi, kaže: Pa, znaš da ne možemo bez njega?! – Možete, možete! Naravno, posle sam igrao za moju školu, najčešće u cokulama. Ubrzo je “Partizan” imao prvenstveni susret sa “Željezničarom”, preko komande su tražili da igram, pobedili smo sa 3:1. Onda su me ponovo zvali: Ajde, Marko, treba da ideš u Zagreb. Evo ti objava i karta! Da pomognem u utakmici protiv “Dinama”. Izgubismo tu utakmicu, nekoliko dana kasnije zovu me u komandu škole. – Marko, stiglo naređenje da te kaznimo, zato što si igrao u Zagrebu! Naravno, više nisam odlazio da igram za “Partizan”.

Godina je prohujala, pošto sam bio dobar slušalac i položio sve ispite sa maksimalnim ocenama, moja nova vojna dužnost bila je da predajem predvojničku obuku na tehničkim fakultetima. I, ja sam, kao aktivni igrač, pet godina predavao na Mašinskom, Tehnološkom, Elektrotehničkom i Građevinskom fakultetu. Predavao sam i na Višoj trenerskoj školi, bila je u okviru Fakulteta za fizičku kulturu. Mnoge noći proveo sam spremajući predavanja, a da za to niko u klubu nije znao. Ali, pošto sam bio disciplinovani sportista: ni kap alkohola, ni jedna cigareta, na terenu se to nije odrazilo na moje psihofizičke sposobnosti.

MRKA I JA: Svaka utakmica bila je jednako značajna za mene, posebno zadovoljstvo predstavljali su susreti sa “Zvezdom”. U mojim godinama teško je setiti se detalja, svakako, najviše sam sarađivao s Bobekom. Nas dvojica imali smo posebnu koordinaciju, kao što su je, recimo, imali Puškaš i Hidekut. Čitao sam njegove namere, gde će mi uputiti loptu. U sećanju mi je susret s “Honvedom”, 1955. Bilo je kišovito vreme, poveli su sa 2:0, do kraja poluvremena uspeo sam da dam gol. U drugom smo izjednačili, i na samoj završnici učinili smo ogroman napor da pobedimo slavni “Honved”, tim sa vrhunskim igračima. Naša akcija je išla preko desnog krila, usledio je centaršut, preko penaltika sam trčao prema golu, i krajnjim naporom, u padu, uspeo sam da glavom dohvatim loptu i sprovedem je u mrežu. Naredne godine, u prvom Kupu šampiona, nisam to uspeo. Sa 4:0 izgubili smo prvu utakmicu sa “Realom”, zahvaljujući sudiji koji nam je u prvom poluvremenu poništio dva regularna gola. U revanšu, po snežnom terenu, pobedili smo ih sa 3:0. Nekoliko puta imao sam odličan centaršut, koliko sam više mogao bacao sam se na loptu, i uvek sam bio kratak za dvadesetak santimetara. A, trebao nam je taj gol... Stvarno smo bili jaki, imali izvanredan tim, i sve izglede da budemo na vrhu.

Često sam imao sreću u susretima sa “Zvezdom”, uspevalo mi je da matiram Mrkušića. Recimo, spremam se da centriram i vidim da Mrka izlazi na šesnaesterac. Teren je bio prilično yombast i lopta skoči malo nezgodno, tako da je nisam udario punim risom, nego spoljnom – ona napravi luk, i ode Mrki u mrežu. Ovi oko mene skaču, ljube me: Al si dobro osetio Mrku! – Ma, nisam ja zaslužan, nego teren. Tako sam Mrki i rekao: Nisam ja kriv! Jednom, nisam dobro gađao u ugao, i lopta, posred gola, Mrki prođe kroz noge. On, uvek pun šale, kaže: Bog te, pa još i kroz noge da mi daš gol – moraću da počnem kecelju da nosim!

Znate, nekada se živelo za fudbal. Još se rat nije završio, a već su počeli klubovi da se formiraju. Bili smo amateri, u najlepšem smislu. Za osvajanje titule, tih prvih godina, dobijali smo knjige. Svi smo čitali “Kako se kalio čelik”. Za 200. utakmicu dobio sam šahovsku garnituru, koju su radili zatvorenici u Požarevcu. Novac se pojavio tek pred kraj moje igračke karijere. Kad bismo išli na velika takmičenja (Kup šampiona), igrači bi dobijali neku kintu. Ali, to je bilo mizerno u odnosu na uslove koje su nudili inostrani klubovi. Tako se, posle finala Kupa šampiona “Partizan” – “Real” (1:2), rasula čitava jedna generacija. Svi su otišli u inostrane klubove. To je generacija Vasovića, Kovačevića i Čebinca. Novac je postao faktor, pre toga sve je bilo u granicama skromnosti. Mojoj generaciji fudbalera, najveće zadovoljstvo bilo je da sve svoje znanje damo sportu. Onako, iz ljubavi, a ne iz materijalnog interesa. Da sportista dostigne najveći mogući kvalitet, i da afirmiše sebe i klub, i svoju zemlju na međunarodnom takmičenju. Materijalni interes nikad ne sme da bude motiv, i to je jedina moja poruka svim budućim fudbalerima.