Protiv istorijskog zaborava

Jagoš Đuretić, direktor i glavni urednik Izdavačkog preduzeća “Filip Višnjić”, autor je niza eseja i nekoliko osobenih knjiga iz oblasti političke filozofije. Najnovija, Socijalistička Jugoatlantida (izdavač JP Službeni glasnik), u opštoj poplavi demonizirajućih štiva, jedna je od retkih knjiga koje na neostrašćen a opet polemičan i provokativan način opisuju sudbinu ideje socijalizma na našim i istočnoevropskim prostorima. Ona to čini, kako se vidi i iz razgovora koji sledi, koliko svojim istraživačkim i teorijskim dometima, toliko i autorovim neposrednim iskustvima i svedočenjima.

Iako pisana u filozofskom diskursu, vaša knjiga, posebno njen uvodni esej „Izlazak inteligencije na političku scenu”, ima obeležja prvorazrednog memoarskog štiva. Zašto s takvom rekapitulacijom svoje intelektualne biografije, koja se prepliće sa životopisima najrazglašenijih protagonista srpske disidentske zajednice, niste hteli da idete do kraja tj. do danas?

- “Post festum vreme” koje u mojoj knjizi “Socijalistička Jugoatlantida” nedostaje, tj. vreme građanskog rata i onog što je sledilo potom, pokriveno je mojom prethodnom knjigom “Patuljci u čizmama od sedam milja” (“Stubovi kulture”, 2002), mada ne u jednakoj dramaturškoj formi, već na način koji respektuje činjenicu da je reč o “novim ulogama” u “istoriji” koja je u toku i vremenu koje funkcioniše na radikalno drugačijim unutrašnjim i međunarodnim pretpostavkama. “Berlinski zid” u Evropi, pa i u svetu, a jugoslovenski građanski rat na Balkanu definitivno su omeđili kraj jedne istorijske epohe. Pomenuo sam “nove uloge” jer sve uloge koje su rat uslovljavale odigrane su u bitnom smislu u vremenu koje je njemu prethodilo, a posebno u 60-im i 80-im godinama. Rat je, takoreći, samo zakonomerna posledica tih (ponekad čak i nesvesno) odigranih uloga koje je međunarodno uplitanje samo učinilo tragično delotvornim. U njemu je, zapravo, samo obelodanjena logika prethodnog bezumlja, istina ranije laži i mrak koji je bacio svoje jasno svetlo na sve istorijske zablude i deficite, ali i na nacionalističku deponiju koju je pod tepihom decenijama stvarala jugo-boljševička klasno-nacionalna sinkrezija.

Vi svakako najpre imate na umu Ustav iz 1974. godine i nacionalističke pritiske koji su mu prethodili?

- Jeste. Ustav iz 1974. godine sistemski je ugradio neminovnost međurepubličkog i međunacionalnog sukobljavanja i legalizovao je mogućnost secesionističkog naduvavanja i zloupotrebe nespornih istorijskih, kulturnih i ekonomskih razlika u zajedničkoj državi. U državi koja je nestajala nestajao je i postojeći politički režim, pa su vladajući komunisti najedanput, u ulozi pripadnika svoje nacije, “shvatili” da je nemoguće živeti bez jake države (nacionalne dabome) za čije su se odumiranje u zavetnoj formi opredelili i u praksi mu podastrli sistem društvenog i radničkog samoupravljanja.

Ne mislim, pri tom, da su svi pritisci koje ste pomenuli bili nacionalističke prirode, jer se već iz principa slobode individue u društvu lako može i mora izvesti pravo svakog naroda na puni razvoj i potvrđivanje svog kulturnog i svakog drugog racionalno poimljenog i svesno željenog identiteta. Međutim, jugoslovenski politički vrh predvođen Josipom Brozom sa njegovom neopozivom odlukom i voljom za doživotnim i večnim vladanjem na pretpostavci strogo kontrolisane „demokratije”, nije imao odgovarajući demokratski odgovor na takve političke izazove. Tragično iskustvo sa sudbinom “prve Jugoslavije” pokazalo je da ni parlamentarna monarhija nije imala svoj pravi odgovor na izazove tako složenog nacionalnog ujedinjenja, pa je danas konačno jasno da tu državu bez prethodnog dugoročnog procesa eventualnog približavanja nije ni trebalo praviti.

Ali nakon tolikih decenija zajedničkog življenja i međusobnog kulturnog, ekonomskog i političkog prožimanja, zar nije bilo moguće naporom tzv. subjektivnog činioca na primereni način reorganizovati i rekonstruisati tu državu i tako sprečiti “vaskrs balkanske krčme”?

- Uloga međunarodnog faktora u nestanku Jugoslavije je bez sumnje izuzetno velika, jer je nakon “pada Berlinskog zida” ta država izgubila svoju obostrano poželjnu i blagotvornu ravnotežnu funkciju u uslovima bipolarne političke podele sveta. Ali, da je postojala svestrana politička volja njenih naroda da se ta država očuva, teško da bi je neko mogao srušiti. Međutim, da bi ona doista odolela svim iskušenjima kojima je bila izložena, njenim narodima (najuopštenije govoreći) nedostajalo je mnogo, mnogo više razumevanja za međusobne istorijske deficite kako bi se na toj pretpostavci izgradila i učvrstila svest o prednostima zajedničkog življenja upravo u vremenu koje je očigledno nastajalo. Ali – toga se sećamo, zar ne? – još jednom je sudbina naroda na Balkanu pala u ruke istorijski nedoraslih egoistički orijentisanih patuljastih nacionalnih lidera koji su neočekivano dobili šansu da u ratnom košmaru u isti mah steknu bogatstvo i slavu osnivača “dugo sanjane” nacionalne države. Taj manjak međusobnog nerazumevanja iskorišćen je da bi se pogasile sve sijalice u “balkanskoj krčmi” kako bi pod okriljem mraka mogli mirno da lumpuju: lumpen-političari, lumpen-vojskovođe, lumpen-intelektualci, lumpen-proleteri, lumpen-demokrate, lumpen svetski humanisti.

U središnjem delu vaše knjige, tj. u izboru rasprava, eseja, i političkih reakcija publikovanih od 1963. do 1993, bavite se uglavnom socijalizmom i njegovom sudbinom. Čemu to uopšte, posle njegove, možemo li reći definitivne propasti?

- Ideja socijalizma je danas samo u zemljama bivšeg “realsocijalističkog” društva “proknjižena” kao definitivno ukleta, omrznuta, đavolska, i ispraćena sa željom da se više nikad ne vrati ni u snu.

Da socijalizam nije pobedio tamo gde nije imao “istorijsko pravo” da pobedi i da nije pobedio kao brutalni akt nasilja nad istorijom i neposrednom političkom voljom „zatečene” ogromne većine građana, sasvim sam siguran da bi danas “akcije” ideje socijalizma neuporedivo bolje stajale u svetskim političkim procesima. Ovako taj “protivistorijski politički ispad” boljševika i pokušaj praktične sistemske realizacije ideje socijalizma samo je virtuelno podelio svet na dve međusobno suprotstavljene strane, postavši više teritorijalno, vojno-političko, etno-kulturno, ili čak geografsko obeležje, nego ono što doista jeste – unutrašnja negacija postojećih kapitalističkih odnosa i njegova vlastita razvojna mogućnost koja neprekidno insistira na proširenju prostora slobode, socijalne pravde i društvene jednakosti među ljudima.

Ideja socijalizma, u rečenom značenju ne rađa se u glavama ljudi slučajno, već nužno, a da li je i koliko je ta ideja otelovljena u društvenim institucijama, zavisi od političke snage kojom je podržana i od toga koliko su društvena jednakost ljudi, sloboda i socijalna pravda, kao vrednosti postale deo nacionalne kulture. U svakom slučaju, tamo gde te težnje slobodi, društvenoj jednakosti i socijalnoj pravdi nema, pouzdan je znak da je tamo u čoveku ubijen čovek. Od izuzetne je važnosti ipak naglasiti, da ideja socijalizma, bar što se tiče one koja se inspiriše Marksovom filozofijom slobode, nikad nije značila poricanje razlike u prirodnim sposobnostima i stvaralačkim mogućnostima pojedinaca, već ih je, naprotiv, pretpostavljala i snažno podržavala.

Ne plašite li se da će vam biti zamereno što branite Marksa od sistema i ideologije koju podvodite pod boljševički politički ispad?

- Objektivni sud našeg vremena već je otkrio važne greške u Marksovoj socijalnoj teoriji i njegovim istorijskim predviđanjima, ali u isti mah priznaje da njegova filozofija, naročito filozofija slobode, sadrži još neprevaziđeni kritički potencijal, te da stoga još uvek svetu ima šta važno da kaže. Međutim, nemaju nikakvog ozbiljnog osnova pokušaji da se njemu na dušu stavi ono što je Lenjin počinio svojoj Rusiji i čitavom svetu. Ako se zanemari puka revolucionarna retorika, suštinske veze između Marksove i boljševičke socijalne filozofije nema. Za razliku od Marksa, koji je kao “otac” istorijskog materijalizma veoma mnogo respektovao nužna istorijska ograničenja, boljševizam ne priznaje “nužno istorijsko vreme” i vegetativne domete njegove evolutivne energije. Prema boljševičkoj logici, vreme revolucionarnu stvar razređuje, izlažući je neumitnom delovanju njegove rđe.

Povezavši tako svoje shvatanje revolucije sa Marksovom eshatološkom vizijom totalne slobodne društvene zajednice u kojoj “sloboda svakog pojedinca predstavlja uslov slobode za sve”, boljševici su taj Marksov eshatološki istorijski cilj pretvorili, takoreći, u svoj “dnevni” politički zadatak. Imajući u vidu da je iza takvog neostvarivog cilja stala doista neopoziva odluka i gvozdena volja dobro organizovane partije boljševika staljinizam ne može biti drugačije shvaćen nego kao zakonomerni rezultat brutalnog Lenjinovog nasilja nad istorijom, bez obzira što bi u interpretaciji samog Lenjina npr. ta “filozofija” mogla imati možda elastičnije forme. To je razlog zbog čega ta „filozofija” nema doista šta da kaže današnjem vremenu.

Ali zar nije i Marks bio filozof revolucije i slavio delotvornu ulogu nasilja pri tom?

- Jeste, s tim što se revolucija prema Marksu zbiva tek kad to iziskuju istorijske okolnosti, a nasilje je na delu tek kad nema druge alternative, uz važnu napomenu da ono kod Marksa ne podrazumeva obavezno krvoproliće. Nasilje je, zapravo, na delu i onda kad se ignoriše ustavni poredak i demokratska volja većine, npr.

Za Marksa je bitna promena kvaliteta društvenih odnosa a ne samo nasilje. Dozrelost istorijskih uslova čini da je revolucija tu tek da odlučno i kratkotrajno odmrsi protivrečnosti koje su se vezale u čvor, te da odmah potom dalji tok promena prepusti evolutivnim društvenim procesima u koje su preko demokratskih institucija svi zainteresovani politički subjekti uključeni.

Za razliku od Lenjina, Marks veoma dobro zna da sila, koja podržava radikalne društvene promene, brzo stiče “naviku” vladanja, težeći vlastitom ovekovečenju, te da tako sve više slabi i sve više troši političku volju koja te promene nadahnjuje i osmišljava.

Mi smo prošli u poslednjim decenijama kroz velike istorijske lomove, može li se identifikovati makar neka istorijska situacija u kojoj se naše društvo našlo?

- Mislim da je to bilo 5. oktobra 2000. godine kada je propuštena šansa da se izvedu stvarne revolucionarne promene. Ako neko identifikuje nasilje sa revolucijom onda možemo reći da se tada doista dogodila revolucija, ali ne i revolucionarne promene koje su se verovatno mogle izvesti i sa znatno manje nasilja. Štaviše, nepriznavanjem izbornih rezultata od 24. septembra, Miloševićev režim, stvorivši legalizacioni vakuum, izgubio je vlastiti legalitet i odvezao protivničkoj strani ruke za brze radikalne, personalne, a potom i institucionalne promene. Drugo je pitanje, međutim, što ta “druga strana” nije bila uistinu revolucionarni subjekt. NJu je uspeh iznenadio, a revolucionare samo neuspeh može da iznenadi. Ta strana je bila subjekt sa 18 političkih volja, čije su se paralele dodirivale samo u strasnoj želji za vlašću, a revolucionarni subjekt ima jednu volju koja je jasno pretočena u politički program koji vodi do uspostavljanja društvenih pretpostavki za suštinske društvene promene. Pošto se to ipak nije dogodilo, nastupilo je vreme velikog “mrcvarenja” koje je obeleženo vidnim znacima sveopšte depresije i beznađa.

Šta je bilo presudno za svetski krah socijalizma. Rušenje Berlinskog zida, pojava

Gorbačova i perestrojke, problem povampirenja svih nacionalizama?

- “Pad Berlinskog zida”, Gorbačovljeva “perestrojka”, pa čak i „povampirenje” svih nacionalizama su neposredna posledica istorijskog ćorsokaka, a potom, i nužnog urušavanja sovjetske realsocijalističke imperije. Gorbačov nije slučajno shvatio da su reforme sovjetskog sistema neizbežne, ali nije imao ni odgovarajućih ličnih potencijala niti društvenih pretpostavki da bespotresno izvrši dovoljno radikalne društvene promene. Uzgred rečeno, da je “Berlinski zid” prodao čitavom Zapadu, a ne samo Nemačkoj, mogao ga je prodati mnogo skuplje, što bi njegove reforme učinilo makar manje bolnim.

Ali sama činjenica da su se sve zemlje realsocijalističkog sveta u tranziciji vratile, na izvestan način, upravo na onu društvenu istorijsku razvojnu tačku gde su se našle u momentu skretanja na put boljševičkog “dajdžestiranja” istorije i skokovitog postizanja beskrajno udaljenog cilja, ukazuje na to da politički voluntarizam umesto da ubrzava, u krajnjem ishodu unazađuje društveni razvoj, uzrokujući tragedije velikih razmera. Dospevši u stanje totalne razvojne nemoći, svetski realsocijalistički poredak je baš na istorijskom planu pretrpeo poraz od zapadnog kapitalizma, koji je u znaku osnaženog liberalnog principa smogao dovoljno energije da proizvede i iznese informatičku tehnološku revoluciju koja je bukvalno radikalno promenila svet. Zapad je još jednom pokazao da je još uvek nosilac osnovnog istorijskog toka, a realsocijalistički svet je morao da izvuče skupocenu pouku, koliko je rizičan svaki voluntaristički iskorak iz tog toka.

Može li se reći da je time ujedno pobedio demokratski sistem vrednosti na planetarnom nivou?

- Svako vreme ima svoju ideologiju kao ogledalo u kome se ono samozadovoljno i nekritički ogleda. Ime ideologije savremenog doba je mundijalizam, kome je materijalnu bazu stvorila maločas spomenuta tehnološka revolucija koja snažno zgušnjava, uniformiše i preobražava život na čitavoj planeti. Čovečanstvo je u antičko doba bilo „lokalna pojava”, a danas ono sve više postaje planetarni fenomen.

Tu svakako ciljate na procese globalizacije, zar ne?

- Ciljam na globalizaciju ljudskih potreba na svetskom nivou, na globalizaciju kulturnih vrednosti i ekonomskog načina mišljenja kao i na stil reprodukcije ukupnog društvenog života. Globalizuje se, najzad, i sama istorija u tom smislu što svakim danom sve manje ima „posla” za klasične nacionalne istorije, jer sve manje ima značajnih istorijskih događaja koji se ne bi ticali svetske zajednice kao celine, a posebno dominirajućih sila u njoj.

Međutim, nije ipak položaj svih naroda u tim procesima jednak, čak ni onda kada postoje globalne međunarodne norme koje njihovu jednakost utvrđuju i garantuju. Jer, vodeće sile sveta (a to će reći one ekonomski i politički najjače) diktiraju karakter i smer globalizacionih procesa u kojima je često involviran isključivo njihov nacionalni interes.

Stoga nije čudno što se danas srećemo sa tzv. globalizacijom američkog sistema vrednosti, američkim načinom života, apsolutnom dominacijom engleskog jezika, pa čak i američkim demokratskim institucijama kao paradigmom moderne demokratije koja se preporučuje, čak i silom natura i drugim narodima širom sveta, koji su “dužni” da žive u slobodi po američkom uzoru.

Naturena sloboda, međutim, nije sloboda čak ni onda kada je krajnje iskreno motivisana. Kao i u slučaju pojedinca, sloboda je stvarna sloboda naroda tek onda kad postane inherentni cilj političkog bića tog naroda. Taj nauk dugujemo još Aristotelovoj filozofiji bića. Sistem demokratskih institucija tada postaje jedinstvo sredstva i cilja, koje izrasta iz osobenog doživljaja slobode i političke kulture svakog naroda. U tom smislu spolja nametnuta demokratija nikada ne može biti “moj” cilj, nego je uvek sredstvo nekog “meni” tuđeg cilja. To, nažalost, nije nikakva slučajna, već redovna (da ne kažem neminovna) pojava, na koju ukazuje istorijsko, a još više savremeno iskustvo upravo zbog tog planetarnog zgušnjavanja čovečanstva i moralnog prestiža demokratskih sistema vladanja društvom.

To što govorite prilično je obeshrabrujuće. Zapadne zemlje su ipak demokratski uređene zemlje u kojima se mogu često čuti ozbiljni glasovi kritike, postoje čak i pokreti koji pružaju snažan otpor takvoj politici svojih vlada. Nije li Vilijam Fulbrajt, američki političar i veliki humanista, kao aktuelni predsednik spoljnopolitičkog komiteta američkog Senata, svojevremeno podvrgao žestokoj kritici takvu politiku SAD u međunarodnom prostoru u svojoj knjizi “Arogancija moći” (koju ste upravo vi nedavno objavili), zahtevajući od svoje vlade da odustane od takvog načina širenja demokratije?

- Sve je tačno što ste rekli; ali kakvi su efekti takve “žestoke kritike”? Da li je američka vlada odustala od bilo kog svog konkretnog nauma? Nisu li se njoj u međuvremenu dogodili Panama, Nikaragva, Salvador, Avganistan, Jugoslavija, Irak dva puta itd.

Međutim, taj umni i čestiti čovek je ipak zanemario samo jednu činjenicu da međunarodna nadmoć njegove zemlje ni za njegovog života, a danas još manje, ne može da se drži pod trajnom racionalnom kontrolom pozivanjem na moralne argumente, pa čak, nažalost, ni na bilo koje druge racionalne argumente. Državna sila je uvek rezultanta mnoštva unutrašnjih sila i političkih volja. Svaka sila teži svom neograničenom prostiranju sve dok ne bude zaustavljena nekom drugom silom. Stoga su svetska bezbednost i miran razvoj realno zamislivi na pretpostavci policentričnog ustrojstva sveta. U takvim uslovima i mali narodi dobijaju neki novi prostor slobode u kome njihova eventualna politička mudrost dobija šansu da bude „sila”.