Posle 88 godina

1. Devojka leptirica skakuće ispred pres-centra opozicije, u majici na kojoj piše: “Nauči da kažeš ne.”

Novinari je slikaju, ona se smeje, zabacuje kosu i igra uz muziku iz kafića.

Pričam joj bajku, diram je, teško je odoleti tek procvetaloj lepoti dinarskih planina.

Ona me gleda, prži pogledom koji obećava. Trnci me od njenog pogleda prolaze.

Zovem je u šetnju.

“Izabrao si pogrešan dan. Nemoj me ništa pitati. Što god da me danas pitaš, reći ću ti NE.”

Ili si za DA ili za NE.

Treće u Podgorici danas ne postoji.

2. Pesnik Bećir Vuković u Duhovnom centru kaže: “Što se mene tiče, u svim varijantama, vulgarno je reći DA. Kako da ne bude kad je to u stvari PO.”

3. To što u Crnoj Gori ima, nema ni u Markesovom Makondu. Dva brata, od istog oca i majke, a jedan Srbin, drugi Crnogorac. Govore dva jezika i pripadaju dvema crkvama. Briju se i doćeruju. Svađaju oko kupatila. Ko će prvi na red. U dvorištu se okreće prase. Prošvercovano iz Srbije.

“Požuri, snaho, sa tom pitom” – kaže baba. “Jedan će danas slaviti.”

4. U Podgorici nikad, ni u jednom trenutku, nije bilo više novinara.

Stigli su Kinezi, Japanci, CNN, “Ilustrovana politika” i Antonijević, stigao Marko Lopušina... Niko ne fali sem onih koji su ubijeni ili pocrkali od rakije i srca, pa su silom prilika sprečeni da dođu.

Prolaze Cigani sa konjskom zapregom. Svi dokoni novinari skaču sa terase hotela “Crna Gora” i sevaju blicevi. Konji se poplašiše od čudnijeh ljudi i jurnuše niz yadu. Umalo kamermanu, podgojenom brki, kameru ne polomiše.

Kad, ete ti njega. U crnogorskoj robi od geta do yemadana. Korzira ispred hotela “Crna Gora”.

Debelog vrata i velikog podvaljka.

Objašnjava Portugalki:

“Ja sam Bulatović. Al ne iz Rovaca. Ja sam iz Kuča. Dvadeset godine sam živio u Zagrebu. Čim sam došao u Crnu Goru, kupio sam ovu robu. Ovo mi je treća žena.”

“Muči tu, to nije za novine.”

“Mene ovi svi rukovodioci poznaju. I Milo i Filip. Za nezavisnu ću da glasam. Sto posto. Hiljadu posto. Milion posto. Nego šta!”

Otegao se dan. Svaka dva sata František Lipka ima konferenciju za štampu. Saopštava procenat izlaznosti.

U yepu imam kvote kladionice “Lavovi”. Oni ne smeju da gube.

5. Za izlaznost od 83% do 88% kvota je 2. Za veću od 88%, kvota isto 2. Ako bude manje glasalo od 52,5% za nezavisnu, kvota je 4. Od 52,5 do 56,5% kvota je 2. Više od 56,5% kvota je 2.

Kockari su ozbiljan svet koji nije nacionalno opterećen. Dugačak je put kroz moždane vijuge, od sedmog bataljona do kockarnice “Lavovi”.

6. Po ulicama, sem nas sa žutim biletama sa Lipkinim potpisom, samo policajci koji dremaju i prodavci cigareta u kartonskim kutijama. Sve dok se cigare ne vrate na kioske, neko će debeli kajmak da skida mimo državnog buyeta. Za onog koji trideset godina zloputa prašnjavim balkanskim yadama, cigare na ulici su siguran znak da novac nije u bankama. Verujem da to znaju i svi vlasnici žutih bileta koje na oglavu nosimo. Ali to je jedna druga i odavno ispričana priča.

7. Kada je umro Tito, znajući da ne mogu dobiti mogućnost da ga sahrane na Cetinju, delegacija je otišla da se dogovori da bar balsamovanu nogu koju su mu odsekli, donesu u Crnu Goru.

Ako cetinjski manastir može da poseduje ruku svetog Jovana, zašto Crnogorska pravoslavna crkva ne bi mogla da poseduje nogu Svetog Josipa Radnika, koji se slavi prvog maja po gregorijanskom kalendaru.

Sedim pored Morače u hladu mosta na kojem piše STUDEKS i pored njega velika crvena petokraka. U Studeksu su se pre dolaska na vlast “mladih, lepih i pametnih”, kalili najbolji kadrovi nevladinih organizacija.

Prevari me san. Dolazi mi Jevrem Brković sa dvojicom bojovnika, Savićem Markovićem Štedimlijom i Sekulom Drljevićem, sa zlatnim “U” na kapama i podnose mi da poljubim zlatom okovanu nogu Josipa Radnika. Iz raspadnute noge izlazili su zeleni crvi. Probudio me je krik velikog pesnika Ranka Jovovića koji je stajao na mostu i govorio reci: “Ovo su Augijeve štale komunizma. Ovo je poslednje Brozovo smeće.”

8. Prema poslednjem popisu Crna Gora je imala 672 656 stanovnika od kojih 273 366 Crnogoraca, 201 182 Srba, 28 714 muslimana, 63 272 Bošnjaka, 47 682 Albanca i nešto preko 7 000 Hrvata. Ukupno 146 730 pripadnika manjina. Ko je znao taj podatak, nije mu bilo teško da izračuna kakav će rezultat biti na izborima. Bez obzira na to što se prema popisu iz 2003. u Crnoj Gori srpskim jezikom govori 63,49 odsto. Video sam babu koju su jedva doneli da glasa. U dimijama. I bilo mi je jasno. Odmah mi je bilo sve jasno. Da je gornja lestvica bila stavljena na 60 posto, opet bi je suverenisti prešli. Nije im trebalo da uvoze glasače iz Albanije. A i da jeste, to im ne bi bio problem.

9. Onoga časa kad je pristala da izađe na izbore, opozicija je bila osuđena na propast.

Podgorica je bila tih grad. Sve do devet uveče.

Kad je CESID proglasio izbornu pobedu, odnosno 56,3 posto, poleteli su vatrometi iz čitavog grada. Kao da je “Zvezda” pobedila “Sampdoriju”.

Sirene i crvene zastave. Na hiljade zastava. Automobili sa po desetoro, golih do pasa, dečkića i devojaka.

“E viva, e viva, e viva Montenegro!” – prolamalo se ulicama Titograda.

“Karadag Po” vikao je jedan do mene, izvanjac očito, sa tužnim očima i slomljenim rogom.

Onda je nastalo primirje. Rezultat CESID-a i potvrda Srđe Darmanovića počeli su da se dovode u pitanje. Da bi brojka bila smanjena na 55,5.

Novi talas euforije izazvao je portparol DPS-a Predrag Sekulić koji je izašao pred stotine novinara u Kongresnoj sali i proglasio pobedu. U 00 sati i 45 minuta objavljeno je 55,5 posto. A onda je tek nastalo pravo klicanje.

10. Pred zoru se obratio prisutnima i premijer Đukanović: “Da se, naravno, proveselimo jer 88 dugih godina smo čekali ovaj dan. Da to uradimo da nikom ne ostavimo osjećaj potištenosti ili gubitka, jer u nezavisnoj Crnoj Gori ne smije i neće biti gubitnika. Želimo da država Crna Gora bude prostran i komforan dom za svakog njenog građanina i da bude dobar i otvoren prijatelj svima u našem okruženju.”

11. “Ponosni smo na Crnu Goru, našu zemlju. Došli smo samo na tri dana, da potvrdimo ono DA. I ako smo često dolazili, sad ćemo i češće” – rekao je Mersim Kučević iz Belgije sa ličnom kartom iz Plava.

On je jedan od 21 000 crnogorskih državljana koji su došli u Crnu Goru da glasaju.

Granicu su prešli sa 64 čarter leta i 14 redovnih linija.

Izet Tahirović na aerodromu u Golubovcima nije skidao crnogorsku kapu.

“Izgubio jesam dva dana, ali se, valahi, isplatilo.”

Ibrahim Quković, grafički dizajner iz Wujorka:

“Došao sam iz Amerike samo da kažem DA mojoj Crnoj Gori.”

12. Šest je sati ujutru. Po dobrom, starom običaju, obilazim krčme oko štajge, oko železničke stanice. Tu se noćašnji pilci sreću sa jutarnjim. Te kafane u kojima se svi gosti znaju i svi sa svima pričaju, dragocen su izvor podataka za svakog lovca na priče.

Nazdravlja se: “Nisam bio za nezavisnu, ali kad ste je dobili, neka vam je srećna!”, kaže brkata momčina u čijim se runjavim rukama čašica od nula tri i ne vidi.

“Samo jedno obećanje da održi. Da ćemo, pošto smo mali, sa zanemarljivim brojem stanovnika, dobiti šengenske vize za cijelu Evropu. Kao što su dobili Malta i Kipar. I da nam danu pasoše za Evropu.”

12. “Šta ćemo, brate? Oćemo li se selit?”

“Ne, bogomi, nego zidat carinsko skladište. Nedakuse je blizu granice.”