Veliko plavetnilo

Kada su maltene svi u Kanu zaboravili i Kena Louča i njegov zaista odličan politički film „Vetar se podigao” o ranim, najranijim počecima irskog otpora okrutnoj britanskoj dominaciji (1920. godine), o pionirima IRA znači, zvanični žiri festivala, kome je predsedavao Vong Kar-vaj, doneo je, na iznenađenje mnogih, jednoglasnu odluku da upravo tom ostvarenju dodeli „Zlatnu palmu”. Ugledni britanski reditelj i ubeđeni levičar Ken Louč, koji se ne stidi svoje političke orijentacije, naprotiv, a kome je ovo bila osma kanska kompeticija, zahvalio se rečima da je priznanje loše prošlosti... uslov bolje sadašnjosti.

Očekivalo se, ipak, ili možda samo priželjkivalo, da Pedro Almodovar osvoji „Zlatnu palmu” za film „Povratak”: ne zato što od toga nije bilo ničeg prirodnijeg, već jednostavno zbog toga što su on i Penelope Kruz i cela ekipa filma produžavali i, potom, upadljivo produžili svoj boravak u Kanu sve do... gorkog kraja. Ne, Pedro Almodovar dobio je samo nagradu za scenario koji je pisao, kaže, mnogo više po sećanju svojih sestara, on sam je zaboravio uglavnom sve iz sopstvenog detinjstva. “Povratak” je očaravajući film o ženama, za žene, o majkama pre svega, s kojima nema rastanka. Nikad. Nagradu za glumu dobile su ekipno, ili ako hoćete kao „buket dama”, što bi Francuzi rekli, glumice upravo iz Almodovarovog filma: Penelope Kruz, Karmen Maura, Lola Dunjas, Blanka Portiljo i Čus Lamprev. Baš kao što je, da tako kažemo, muška momčad iz filma „Dani slave” Rašida Bušeraba osvojila, takođe, kolektivnu kansku nagradu za glumu: Yamel Debuze, Sami Nacari, Rošdi Zem, Sami Buađila i Bernar Blankan. Nema šta, originalne odluke...

Meksički reditelj u značajnom (holivudskom) usponu Alehandro Gonzales Injaritu osvojio je nagradu za režiju. Podrazumevalo se nekako, doduše s mnogo dobrih razloga, da bi njegov treći film „Babel” (posle jedinstvenih „Pasjih ljubavi” i nezaboravnog „21 gram”) morao da bude ovenčan nečim, nekom palmom. Pošto potpuno liči na pobednika Kana, kao da je samo zato i rađen, toliko se o svemu neophodnom tu vodilo računa: o relevantnosti teme, o političkoj korektnosti, o lepoti kadrova, o uloženom novcu i snimanju dugom skoro godinu dana na čak tri kontinenta, zatim o izbalansiranom kastingu u kome je mnogo početnika, naturščika u stvari, zajedno sa, recimo, beskrajno talentovanim i šarmantnim Gaelom Garsijom Barnalom ili bledunjavom lepoticom Kejt Blanšet, o Bredu Pitu u glavnoj ulozi da i ne govorimo.

Kao i prethodna dva filma, i “Babel” se u prvom planu bavi porodičnim odnosima, odnosno najvažnijom relacijom, onom između roditelja i dece. Ovde su roditelji i deca biseri rasuti po marokanskim brdima, tokijskim diskotekama i na američko – meksičkoj granici. Film „Babel” je velika freska s panoramskim pogledom. On, u stvari, svojom gotovo turistički lepom slikom s jedne strane i slojevito razgranatom pričom s druge, pokazuje na delu i u akciji šta sve može da postigne čuveni efekat leptira. Ili: kolika je selendra ovaj svet postao, što se, inače, zove globalizacija.

Alehandro Gonzales Injaritu ima tezu suprotnu onoj toliko znanoj i citiranoj: sve porodice, kaže, nesrećne su na isti način dok je sreća svuda slična. O tome se radi u

„Babelu”. Još dodaje i da je razlog ovog filma (po scenariju Giljerma Arajage koji je takođe pisao „Pasje ljubavi” i „21 gram”) u suštini sledeći: svet 21. veka je svet bez pravih, ljudskih komunikacija, izolacija je potpuna. Jako malo je zato potrebno da se jedna veza prekine, s njom se odmah kida i ceo lanac. Kraj je trenutan i konačan. Odatle je krenuo, od te premise...

U Kanu se „Babel” mnogima izuzetno dopao, neuporedivo više publici nego kritici. Uopšte ne treba sumnjati u budući uspešan život ovog filma kome su na festivalu lični publicitet dali svi osim Breda Pita. On negde u Africi čeka bebu što mu je, ispravno, bilo važnije od Kana, a bogami liči i na jednu od dobro naučenih lekcija upravo iz „Babela”: nikad ne ostavljaj dete samo, tako počinju sve nevolje. Zahvaljujući na nagradi, Injaritu je upravo zahvalio svojoj deci koju je vukao sa sobom po svim kontinentima gde je snimao ovaj film, znači prvi se držao tog zlatnog pravila.

Jedno drugo dete, kome je bilo tek četrnaest godina, stiglo je iz Beča na francuski dvor, direktno u Versaj, i tako su krenule nevolje mnogo širih dimenzija. Ma, revolucija cela, i to ona fascinantna, francuska. Reč je, naravno, o Mariji Antoaneti, u istoriji i (francuskom) narodu poznatoj kao kučki koja je navodno gladnim ljudima poručila da, kad već nemaju hleba, jedu kolače. Ali, ali..

Sofija Kopola, već slavna ćerka slavnog oca, videla je sve to sasvim drugačije i ponudila jedan benigni, pa i mili, simpatično luckasti lik Marije Antoanete kome su Francuzi, zgroženi, uglavnom zviždali a ostale je bilo baš briga. Nisu se mnogo zamislili nad tom skupom i preskupom razglednicom od filma (četrdeset miliona dolara) kojoj je, kao svakoj dvorskoj slici, bio važan ram. U tom, formalnom smislu, kostimirana drama „Marija Antoaneta” savršeno funkcioniše u svom nadasve modernom izrazu: rok muzika je tu sve vreme, poneki vickast element kao, na blic, teniske patike ili sive, plastične naočari za sunce umesto onih balskih maski i tome slično. Fenomenalna je i Kirsten Danst u naslovnoj ulozi deteta koje se razvija u ženu, pa u majku, ali sve te faze prolazi ovlaš, ništa nju mnogo ne dodiruje, tako da, jasno, nema nikakvu svest o tome u kom je stanju država čija je kraljica. U filmu ne vidimo kako su joj gladni i bosi i besni Francuzi došli glave. Ne, Sofija Kopola svoj portret Marije Antoanete okončava kratkom slikom polupane raskoši Versaja. Jedan sasvim, sasvim privlačan film, po meri ubrzanog gledaoca 21. veka. Ili, kako je neko to duhovito rekao u Kanu: film, možda, ima previše kolača a premalo revolucije, ali je za uzvrat vrhunska zabava.

Prezentaciji „Marije Antoanete” u Kanu prisustvovali su roditelji Sofije Kopole, mama i tata lično, bili su svuda: na pres konferenciji, baš kao i na crvenom tepihu, pa u Gran paleu na gala premijeri. Tako se dete čuva, do samog vrha i samog groznog kraja: film Sofije Kopole nije dobio nijednu, ali ni jednu nagradu. Svi smo svojim očima, ipak, gledali koliko je fino kad imaš oca kao što je Frensis Ford Kopola. Ozbiljno, bez imalo šale... Na cinično pitanje jednog britanskog kolege da li je četrdeset miliona dolara vredelo potrošiti na priču o rasipanju, što jeste opis života Marije Antoanete, tata Kopola je prebledeo gledajući iz prikrajka dete Sofiju, za glavnim stolom, koja je nešto promrsila, tipa kostimirani film, Versaj, bla, bla, bla... I nema veze, naravno, sav će taj novac biti vraćen, gledaće se ova Sofijina „Marija”, s palmom ili bez nje.

Što nije izvesno kad je reč o filmu „Kalifornijske priče” mladog Ričarda Kelija. Bio je to, što bi se reklo, jedan od glavnih američkih pohoda na ovogodišnji Kan, film koji je koštao takođe mnogo, mnogo para a hteo da bude iskorak, donese nešto novo, sasvim originalno, uključujući tu i popularnog pevača Yastina Timberlejka u jednoj od vodećih uloga. Da bi ispričao kako će izgledati kraj sveta u Los Anđelesu godine 2008, Ričard Keli koristio je sve žanrove kojih je mogao da se seti i koje, pretpostavka je, on jako voli, tako da smo dobili nemoguću mešavinu: futurističku crnu komediju sa elementima melodrame, ali i trilera, mjuzikl da i ne pominjemo. I sve to traje li traje, skoro pa tri sata. Poslednji sat ste još u dvorani samo zahvaljujući čarobnoj Mobijevoj muzici.

Ne, ne možete zamisliti koliko je tek naporan turski film „Klime” Nurija Bilya Sejlana, u kojem on igra pored sopstvene žene Ebru Sejlan, inače jedne od vodećih turskih glumica: igraju maltene sami sebe, mada nije tako, svakako tumače par čija se veza polako ali sigurno raspada dok se oni lagano, ali sasvim lagano, pomeraju kroz prekrasne pejzaže, obično one uz plavo more, čitav film su samo njih dvoje i to nešto između njih dvoje, dakle vrlo zatvoreno, kamerno, ali i izuzetno intimno, gotovo ispovedno, sigurno drugačije od svega drugog prikazanog ove sezone u Kanu. Sejlan se, inače, visoko kotira u Kanu, poredili su ga, 'ladno, čak sa Ingmarom Bergmanom, njegov film je dobio odista izvanredne kritike i figurirao kao jedan od izvesnijih pretendenata na nagrade festivala. Uzalud.

Neobičnošću je svakako odskakao i britanski, bolje reći škotski film „Crveni put” Andreje Arnold, nastao kao prvi u predviđenom nizu od tri ostvarenja prema zamisli nestašnog danskog dečka Larsa fon Trira, kao deo projekta „The Advanced Party”, što podrazumeva da u okviru istih devet ličnosti ispletete svoju priču. Arnoldova, koja je i autor scenarija, što je pravilo igre, osmislila je svoju priču u Glazgovu, uvek sumornom i kišom natopljenom Glazgovu, u kome mlada žena (igra je izvrsno Kejt Diki), radeći u gradskoj kontroli kao neka vrsta velikog brata – na monitorima prati šta se gde zbiva – jednog dana ne ugleda (slučajnog) ubicu svoje male ćerke i supruga. I onda smišlja dosta neverovatan način osvete... Film „Crveni put” nije, međutim, triler već drama. Andrea Arnold dobila je takozvanu nagradu žirija, najnižu u rangu, ali svejedno je to kanska nagrada.

Podrazumeva se i da je strašno dosadan film Akija Kaurismakija „Svetlosti predgrađa”. Jer, on samo tako voli: duge kadrove i nepomična lica. Sada je ovaj legendarni Finac (koji se gotovo preselio, u stvari pobegao u Portugaliju) ponudio film o užasnoj, nepodnošljivoj ljudskoj usamljenosti, onoj kojoj leka nema. Analizira je na primeru noćnog čuvara, dobrog čoveka koji bi tako malo želeo, da bude s nekim, sa ženom da bude, ali ni to on ne može. Zato što je niko. Zato što je gubitnik. Zato što je već osuđen po svim tačkama. Aki Kaurismaki, koji ima veliko i zlatno srce, prvi put sada u Kanu nije hteo da daje intervjue ikom i nikom, čak ni svemogućem kanalu „Arte” a bio je, mimo svog dobrog starog običaja, potpuno trezan u susretu s novinarima. I šta je rekao? Da je finska sirotinja dramatično velika iako njegovu zemlju bije glas kako je srećna i bogata i da se tamo ljudi smeju i dok spavaju, rekao je i da je usamljenost najveća bolest 21. veka i da je zbog toga snimio ovaj film, rekao je još i da, evo, dvadeset godina dolazi u Kan, u Kan u kome Amerikanci uglavnom pokupe sve dok su njemu ostajale mrvice da ih skuplja s poda. Rukom je pokazao patos, za slučaj da ga neko nije baš dobro razumeo. Niko dosledniji od Akija Kaurismakija: i filmom, i rečima, i ponašanjem. To se, valjda, zove integritet.

Bogami je stvar (odbrane) integriteta i prvi put na filmu – „Dani slave” Rašida Bušeraba – izneta (istorijska) istina o hrabrom i požrtvovanom učešću Alžiraca, Tunišana i Marokanaca u Drugom svetskom ratu, a u onom što su oni s ponosom zvali: spasavanje majke otaybine, to jest Francuske, od udara nacista u Africi 1943. godine. Mnogo njih je životom platilo (udaljeni, ali ipak) oslobođeni Pariz kojim su onda, posuti cvećem, slavodobitno i pobedonosno hodali samo Francuzi i saveznici. Te borce, tu grdnu sirotinju, te diskretne heroje, kako su ih nazvali u Kanu, koji su srcem išli zapravo u tuđi rat, Francuska kao da se potom stidela, a prvom zgodnom prilikom (kad su te bivše kolonije dobile suverenitet) skresala im je i ratne beneficije, odnosno prestala mesečno da isplaćuje oko pedeset sadašnjih evra koliko je ta sitna penzija (i sitna zahvalnost) iznosila.

Rašid Bušerab kaže da je ideju za film dobio mnogo, mnogo pre skorašnjih burnih i nesrećnih protesta u predgrađima Pariza i drugih francuskih gradova. Ti događaji samo su bacili novo svetlo na istu sliku: ogromno a godinama i godinama i godinama prigušivano osećanje odbačenosti. Licemerno ili ne, iz računice ili ne, tek jeste značajna činjenica da su „Dani slave” upravo francuski film, i to veoma skupi francuski film, kome je Kan dao vidno mesto u zvaničnoj selekciji: našao se u kompeticiji i njegovi glumci su, rekosmo, grupno osvojili nagradu. To se, valjda, zove iskupljenje. Dobar, ozbiljan, potreban film: bilo je ipak malo neobično danas, toliko decenija docnije, gledati prizore iz Drugog svetskog rata na koje smo se onoliko bili navikli i od kojih smo se, u međuvremenu, već odvikli. Ali, dobro, neke važne istine i tako stižu, sa znatnim zakašnjenjem.

U, takođe, francuskom filmu „Flandrija” Bruna Dimonea radi se opet o ratu, ali ovom nekom sadašnjem – jasna asocijacija na Irak – u kome su borci obični, mali plaćenici koji spremno na poziv kreću, to im dođe posao kao svaki drugi, ali jasno i kao ekstrazarada, crne pare za crnu zimu. Jer, sudeći po ovom filmu, Flandrija (koja se nalazi na severu Francuske) liči na poslednju rupu na svetu, tamo se još u blatu živi i s kokoškama spava. I odatle je onda najlakše naći te regrute, te pse rata. Da bi svojoj priči dao još jedan, kakav – takav sadržaj, ali i da bi tu pustu i čemernu Flandriju još bolje prikazao, Bruno Dimone uvodi u film devojku, seosku ludu koja gotovo nikom ne kaže „ne”, a voli samo jednog i njega čeka da se iz borbe vrati. Pa tako na kraju i biva, srećno. Jedan od interesantnijih filmova ovogodišnjeg Kana koji je dobio Specijalni gran pri.

Time, filmovima o ratu ili o represiji ratom izazvanoj, dolazimo do kraja festivala kada su, dan za danom, bili prikazani „Buenos Ajres 1977” Izraela Adrijana Kaetana i „Paunov lavirint” Giljerma del Tora. Prvi je snimljen na osnovu istinitih ispovesti dvojice preživelih u mučenjima koje je vojna hunta u Argentini sprovodila nad ljudima posle svrgavanja Izabele Peron s vlasti: film je rađen krajnje veristički tako da i gledalac gotovo da može da doživi sva ta jeziva iživljavanja i stradanja, pri čemu je čupanje noktiju skoro bezazlena stvar. Ali, to i jeste bila prava i tačna zamisao reditelja i, ujedno, scenariste Kaetana: samo se, rekao je on u Kanu, na svojoj koži oseća bol. Bitno drugačiji je film „Paunov lavirint” o kraju Španskog građanskog rata i ranim počecima Frankove diktature, kad pratimo mali i jadni život desetogodišnje devojčice koja u jedinoj mogućoj samoodbrani beži u prekrasni svet bajki, ona sama taj svet mašta i stvara, jer jedino tako može da podnese stvarnost. Veoma dirljiv film, za osetljive dušice.